Pitanja čitalaca

Koliko ozbiljno hrišćani treba da gledaju na veridbu?

Veridba je povod za sreću, ali je takođe i ozbiljna stvar. Nijedan zreli hrišćanin ne treba veridbu olako da uzme, smatrajući da je može u svako doba, kad god mu se prohte raskinuti. Vreme u kom su vereni, za par je i vreme za bolje upoznavanje pre braka.

Dok razmatramo ovu temu treba da razumemo da se društveni običaji koji se odnose na brak, a i na korake koji vode do njega, veoma razlikuju u zavisnosti od mesta i vremena. To pokazuje i Biblija.

Lotove dve kćerke, „koje još ne poznaše čoveka“, bile su na neki način zaručene za dva čoveka iz njihovog kraja. Lot ’zetovima šćaše dati kćeri svoje‘, ali nam Biblija ne govori zašto ili kako je došlo do veridbe. Da li su kćerke bile već odrasle? Da li su one odlučivale za koga će se udati? Da li su bile verene nekim javnim činom? To nam nije poznato (1. Mojsijeva 19:8-14, DK). Znamo da je Jakov sklopio sporazum s Rahelinim ocem da se oženi s Rahelom nakon što kod njega odradi sedam godina. Iako je Jakov o Raheli govorio kao o ’svojoj ženi‘, oni za to vreme nisu imali intimne odnose (Postanje 29:18-21). Jedan drugi primer jeste David koji je morao odneti pobedu nad Filistejima da bi se mogao oženiti Saulovom kćerkom. Nakon što je udovoljio Saulovom zahtevu, David se mogao oženiti njegovom kćerkom, Mihalom (1. Samuilova 18:20-28). Ove „veridbe“ su se razlikovale jedna od druge i od onog što je danas u mnogim zemljama uobičajeno.

Mojsijev zakon je sadržavao propise o braku i veridbi. Primera radi, muškarac je mogao imati više žena; mogao je dobiti razvod braka po raznim osnovama, iako žena to očigledno nije mogla (Izlazak 22:16, 17; Ponovljeni zakoni 24:1-4). Muškarac koji je zaveo nezaručenu devicu, morao je njom da se oženi, ukoliko pristane njen otac, i nikada nije mogao da se razvede od nje (Ponovljeni zakoni 22:28, 29). Drugi zakoni su se odnosili na brak, kao na primer, kada je trebalo da se izbegavaju intimni odnosi (Levitska 12:2, 5; 15:24; 18:19). Koji su se propisi odnosili na veridbu?

Zaručena Izraelka imala je drugačiji zakonski položaj od nezaručene žene; u neku ruku se smatrala udatom (Ponovljeni zakoni 22:23-29; Matej 1:18, 19). Izraelci nisu mogli da se vere ili da se venčaju s izvesnim rođacima. Obično su to bile krvno srodne osobe, ali su neke veridbe i brakovi bili zabranjeni i zbog prava na nasleđe (Levitska 18:6-20; vidi Kulu stražaru od 15. marta 1978, strane 25-8, /engl./). Jasno je da nije trebalo da Božje sluge olako shvate veridbu.

Izraelci su bili pod svim ovim propisima Zakona, ali hrišćani nisu pod tim Zakonom, što znači da nisu ni pod njegovim propisima o veridbi ili braku (Rimljanima 7:4, 6; Efescima 2:15; Jevrejima 8:6, 13). Zapravo, Isus je učio da se hrišćanske norme za brak razlikuju od onih u Zakonu (Matej 19:3-9). Ali, on nije umanjivao ozbiljnost braka niti ozbiljnost veridbe. Stoga, kako onda stoje stvari s tekućim predmetom razmatranja, veridbom među hrišćanima?

U mnogim zemljama pojedinci sami biraju s kim će stupiti u brak. Jednom kada muškarac i žena obećaju jedno drugom da će se uzeti, oni se smatraju verenima. Obično nije potreban nikakav drugi formalan korak da bi se utvrdila veridba. Istina, na nekim mestima je uobičajeno da muškarac svojoj budućoj supruzi da verenički prsten koji označava da su vereni. Ili je možda običaj da se veridba objavi rođacima i prijateljima, kao recimo na porodičnom obroku ili malom skupu. To je stvar ličnog izbora, a ne biblijskih zahteva. Ono što sačinjava veridbu jeste saglasnost dvoje ljudi. a

 Hrišćanin ne treba da žuri sa zabavljanjem, veridbom ili brakom. Mi izdajemo materijal zasnovan na Bibliji koji samcima i samicama može pomoći da odluče da li je mudro da započnu neku vezu odnosno da preduzmu korake za veridbu ili brak. b Ključni elemenat toga saveta jeste da je hrišćanski brak trajan (Postanje 2:24; Marko 10:6-9).

Dvoje hrišćana treba dobro da upoznaju jedno drugo pre nego što počnu da razmišljaju o veridbi. Svaki od njih se može pitati: ’Jesam li stvarno siguran/sigurna u njegovu/njenu duhovnost i odanost Bogu? Mogu li zamisliti da celog života služim Bogu pored jedne takve osobe? Jesmo li dovoljno upoznali karakterne crte jedno drugog? Jesam li uveren/uverena da ćemo trajno harmonično funkcionisati? Da li dovoljno znamo o prošlim postupcima i sadašnjim okolnostima jedno drugoga?‘

Kada se hrišćani vere, oni a i drugi mogu s pravom očekivati da će uslediti brak. Isus je upozorio: „Neka vaša reč bude: da, da - ne, ne“ (Matej 5:37). Hrišćani koji su se verili treba tako da misle. Međutim, u retkim slučajevima, vereni hrišćanin može saznati da pre veridbe nešto ozbiljno nije pomenuto ili je bilo zataškano. Mogla bi to biti neka značajna činjenica iz prošlosti druge osobe, čak kriminalni ili nemoralni postupci. Hrišćanin koji to sazna mora da odluči šta će da uradi. Možda će njih dvoje temeljno razmotriti stvar i dogovoriti se da zaruke ostanu. Ili mogu obostrano odlučiti o prekidu zaruka. Iako to može biti lična stvar — a ne nešto u šta drugi treba da se upliću, nagađaju ili sude — to je veoma teška odluka. S druge strane, osoba koja je saznala za ozbiljnu spornu stvar, može se lično osećati nagnanom da prekine zaruke, čak i ako druga osoba želi da ih nastavi (Vidi „Pitanja čitalaca“ iz Kule stražare od 15. juna 1975. /engl./).

Postoji dobar razlog da se takve sporne stvari reše pre ulaska u brak. Isus je rekao da je pornia, težak polni nemoral jednog od bračnih drugova, jedini biblijski temelj za razvod koji osobi daje slobodu da ponovo sklopi brak (Matej 5:32; 19:9). On nije rekao da se zakonski sklopljeni brak može okončati razvodom, ako jedna osoba u braku sazna da je ona druga osoba imala ozbiljan problem ili prestup pre venčanja.

Primera radi, u Isusovo vreme je očigledno bilo moguće zaraditi gubu. Ako bi jedan suprug u Izraelu saznao da je njegova bračna saputnica (znajući ili neznajući) bila gubava kad se njom oženio, da li bi imao temelj za razvod? Jevrejin pod Zakonom se, kako sledi, mogao razvesti ali Isus nije rekao da je to prikladno za njegove sledbenike. Osmotri neke savremene situacije. Jedan muškarac zaražen sifilisom, genitalnim herpesom, HIV-om ili nekom drugom ozbiljnom zaraznom bolešću mogao bi se oženiti, a da nije otkrio tu činjenicu. Možda je tu infekciju zaradio putem seksualnog nemorala pre ili tokom vremena zaruka. To što supruga naknadno sazna za njegovu bolest ili nemoral iz prošlosti (čak i za sterilnost ili impotentnost) ne menja činjenicu da su oni sada venčani. Neugodna prošlost pre venčanja nije biblijski temelj za okončanje braka kao što to nije ni mogućnost da je supruga zaradila neku bolest ili čak da je prilikom udaje zatajila trudnoću s drugim čovekom. Oni su sada venčani i obavezali su se jedno drugom.

Istina, ovakve tužne situacije su retke, ali ovi primeri treba da stave naglasak na ovu osnovnu stvar: veridbu ne treba olako shvatiti. Pre i tokom vremena zaruka, hrišćani treba da se trude da se dobro međusobno upoznaju. Treba da budu iskreni u pogledu toga šta druga strana želi da zna, to jest, šta ima pravo da zna. (U nekim zemljama osobe su po zakonu dužne da pre braka obave lekarski pregled. Drugi bi možda radi sebe želeli takvu proveru.) Na taj način će radost i ozbiljnost veridbe služiti u časnu svrhu dok se dvoje ljudi kreću prema još radosnijem i ozbiljnijem odnosu, braku (Poslovice 5:18, 19; Efescima 5:33).

[Fusnote]