Voliš li život?

„PUSTITE me da vidim svetlost.“ Ove reči je navodno italijanski pesnik Đakomo Leopardi izgovorio onima koji su ga posetili pred samu smrt. Te reči bude pomisao o čovekovoj očajničkoj privrženosti životu, koja je prikazana svetlošću.

Privrženost životu je dragoceni nagon koji većinu ljudi pokreće da izbegavaju opasnosti i da čine sve što mogu kako bi ostali živi. U ovome se čovek ne razlikuje mnogo od životinja, koje imaju snažan instinkt za preživljavanje.

Ali, kakav život je uistinu vredan življenja i ljubavi? Nije to neko puko fiziološko bitisanje — samo disanje i kretanje. Niti glavno zadovoljstvo proističe iz stava „uzmi sve što ti život nudi“. Epikurejska filozofija, „jedimo i pijmo, jer ćemo sutra umreti“, velikoj većini ljudi nije donela zadovoljstvo (1. Korinćanima 15:32). Premda čovek ima priličan broj osnovnih materijalnih potreba, on takođe ima i kulturna i društvena interesovanja, a da i ne spominjemo duhovne potrebe, vezane za veru u Vrhovno biće. Nažalost, u mnogim krajevima sveta zbog bednih uslova u društvu i životnoj sredini, stotine miliona ljudi, ako ne i milijarde, imaju tek nešto malo više od gole egzistencije. Svako ko sebe ograničava na zadovoljenje prvenstveno fizičkih potreba — potreba za hranom, pićem, posedovanjem materijalnih stvari, ili ugađanjem seksualnim željama — manje-više vodi životinjski život, od čega i nema neko zadovoljstvo. U stvari, oni ne koriste mnogo smisaonije sposobnosti koje život stavlja na raspolaganje da bi zadovoljili svoj ljudski intelekt i emocije. Štaviše, svako ko gleda da zadovolji samo svoje egoistične želje, ne samo što život ne koristi na najbolji način već i šteti društvu u kom živi i ne unapređuje interese drugih.

Jedan sudija koji se bavi maloletnim prestupnicima potvrđuje ovo kada kaže da „kriza vrednosti, uzdizanje negativaca kao uzora i uspeh brzim i lakim bogaćenjem“ teže da „unapređuju i preuveličavaju nadmetački duh“. To dovodi do ponašanja koje je štetno za društvo i razorno po mlade, naročito kada se okreću drogi.

Poznato ti je da život nudi mnoge privlačne stvari — odmore na očaravajućim mestima, zanimljivo štivo ili istraživanje, ugodno društvo, divnu muziku. A postoje i druge aktivnosti koje donose velika i mala zadovoljstva. Oni koji duboko veruju u Boga, a naročito u Jehovu, Boga Biblije, imaju još i više razloga da vole život. Prava vera je izvor snage  i spokojstva što ljudima može pomoći da se izbore s teškim vremenima. Oni koji veruju u pravog Boga, s poverenjem mogu da kažu: „Jehova je pomoć moja, ničega se neću bojati“ (Jevrejima 13:6). Ljudi koji su upoznati s Božjom ljubavlju osećaju da ih on voli. Oni se odazivaju na njegovu ljubav i iz toga izvlače duboku radost (1. Jovanova 4:7, 8, 16). Oni mogu da vode jedan aktivan i nesebičan život koji je izvor zadovoljstva. Baš kao što je Isus Hrist rekao: „Više ima radosti u davanju nego li u primanju“ (Dela apostolska 20:35).

Nažalost, postoji i druga strana današnjeg života. Rasprostranjena patnja, nepravda, siromaštvo, bolest i smrt — da pomenemo samo neka bolna obeležja koja život čine jedva podnošljivim. Bogatom, moćnom i mudrom kralju Solomonu iz drevne nacije Izrael, nije falilo ništa od sredstava koja ljude mogu usrećiti. Pa ipak, postojalo je nešto što ga je mučilo — shvatio je da će nakon svoje smrti morati nekom drugom da ostavi taj stečeni „ceo rad“ koji je vršio „mudro, razumno i sa uspehom“ (Propovednik 2:17-21).

Većina ljudi je poput Solomona svesna kratkoće života koji svima suviše brzo protiče. Pismo kaže da je Bog ’stavio večnost u naš um‘ (Propovednik 3:11, Byington). Taj osećaj za večnost pokreće čoveka da razmišlja o kratkoći života. Kad se sve sabere, bez ubedljivih odgovora o smislu života i smrti, čovek može postati opterećen osećanjima pesimizma i ispraznosti. To život može da čini žalobnim.

Ima li odgovora na čovekova mučna pitanja? Hoće li ikada postojati uslovi za privlačniji i trajniji život?