Jehova je bio moja stena

ISPRIČAO EMANUEL LIONUDAKIS

Moja majka se namrštila i rekla mi: „Ako ti je toliko stalo do tvoje odluke, onda ćeš morati da napustiš ovu kuću.“ Odlučio sam da punovremeno propovedam o Božjem Kraljevstvu. Međutim, moja porodica nije mogla podneti sramotu zbog mojih čestih hapšenja.

MOJI roditelji su bili ponizni i bogobojazni. Živeli su u Dulijani, selu u zapadnom delu grčkog ostrva Krit, gde sam rođen 1908. godine. Od malih nogu su me poučavali da se bojim Boga i poštujem ga. Voleo sam Božju Reč iako u rukama učitelja ili grčkih pravoslavnih sveštenika nikada nisam video Bibliju.

Pošto je pročitao šest tomova Studija Pisma od Č. T. Rasela i knjigu Harfa Božja, moj komšija je njihov biblijski sadržaj koji otvara oči oduševljeno podelio sa mnom. Te knjige su objavili Istraživači Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali. S oduševljenjem sam nabavio Bibliju i primerke knjiga od kancelarije Watch Tower Societyja u Atini. Još uvek se sećam kako smo taj komšija i ja ostajali do kasno u noć, moleći se Jehovi i željno istražujući Pismo uz pomoć tih publikacija.

Imao sam 20 godina i radio sam kao učitelj u obližnjem selu kada sam počeo da svoje novopronađeno biblijsko spoznanje delim s drugima. Ubrzo je četvoro nas održavalo redovne sastanke u Dulijani radi proučavanja Biblije. Takođe smo distribuisali traktate, brošurice, knjige i Biblije sa ciljem da pomognemo ljudima da nauče o jedinoj nadi za čovečanstvo, Božjem Kraljevstvu.

Godine 1931. bili smo među hiljadama onih koji su širom sveta prihvatili na Bibliji zasnovano ime Jehovini svedoci (Isaija 43:10). Tokom sledeće godine, učestvovali smo u jednoj akciji informisanja javnosti, objašnjavajući vlastima naše novo ime i njegovo značenje. To je uključivalo distribuciju odgovarajuće brošurice svakom svešteniku, sudiji, policajcu i biznismenu na našem području.

Kao što se i očekivalo, sveštenstvo je podstaklo talas progonstva. Kada  sam prvi put uhapšen, bio sam osuđen na 20 dana zatvora. Ubrzo nakon puštanja, bio sam ponovo uhapšen i osuđen na mesec dana. Kada je sudija zahtevao da prestanemo s propovedanjem, odgovorili smo rečima iz Dela apostolskih 5:29: „Boga kao vladara moramo slušati pre nego ljude.“ Kasnije, 1932, predstavnik Watch Towera je posetio našu malu grupu u Dulijani i sve četvoro smo se krstili.

Pronalaženje duhovne porodice

Zbog moje želje da učinim više u delu propovedanja napustio sam posao učitelja. Za moju majku je to bilo previše. Zahtevala je da napustim kuću. Uz odobrenje kancelarije podružnice Watch Towera u Atini, jedan velikodušni hrišćanski brat iz grada Herakliona na Kritu rado me je primio u svoju kuću. Tako su avgusta 1933, braća iz mog rodnog sela, zajedno s nekim zainteresovnim osobama, došla na autobusku stanicu da me isprate. To je bio vrlo dirljiv trenutak; svi smo plakali jer nismo znali kada ćemo se ponovo videti.

U Heraklionu sam postao član jedne duhovne porodice pune ljubavi. Tamo su bila tri druga hrišćanska brata i jedna sestra s kojima smo se redovno sastajali radi proučavanja i obožavanja. Iz prve ruke sam mogao videti ispunjenje Isusovog obećanja: „Niko nije ostavio kuću ili braću ili sestre ili majku ili oca ili decu ili njive radi mene i radi dobre vesti, a da neće dobiti stostruko sada u ovom vremenu: kuće i braću i sestre i majke i njive“ (Marko 10:29,30). Moja dodela je bila da propovedam u tom gradu i okolnim selima. Pošto sam obradio grad, prešao sam da radim u okolini Herakliona i Lasitiona.

Usamljeni pionir

Proveo sam mnoge sate pešačeći od sela do sela. Štaviše, morao sam da nosim nekoliko kilograma štampanog materijala, pošto su isporuke literature bile retke. Zato što nisam imao gde da spavam, otišao bih u seosku kafanu, sačekao da poslednji  patron ode — obično posle ponoći — spavao bih na kauču, i ustao vrlo rano sledećeg jutra pre nego što bi vlasnik počeo da poslužuje piće. Neopisivi broj buva je delio te kaučeve sa mnom.

Iako je odaziv ljudi uglavnom bio hladan, bio sam srećan što sam svoju mladalačku snagu davao Jehovi. Kada bih pronašao osobu koja je zainteresovana za biblijsku istinu, to je obnavljalo moju odlučnost da nastavim sa ovom životospasavajućom službom. Zajedništvo sa mojom duhovnom braćom je isto tako bilo osvežavajuće. Obično bih se sastajao s njima nakon 20 do 50 dana odsustva, zavisno od toga koliko sam daleko od Herakliona propovedao.

Još uvek se živo sećam kako sam bio usamljen jedno poslepodne, posebno pri pomisli da će moja hrišćanska braća i sestre u Heraklionu te večeri imati svoj redovni sastanak. Moja čežnja da ih vidim bila je tako jaka da sam odlučio da prepešačim više od 25 kilometara koji su me delili od njih. Nikada nisam hodao tako brzo. Kako je bilo okrepljujuće uživati u prijatnom društvu braće te večeri, i napuniti duhovne baterije, da tako kažem!

Nije prošlo mnogo i moji napori u delu propovedanja su počeli da donose plod. Kao u danima apostola, ’Jehova je svakodnevno pridodavao one koji su se spasavali‘ (Dela apostolska 2:47). Broj obožavalaca Jehove na Kritu počeo je da raste. Kako su mi se drugi pridruživali u službi, više se nisam osećao usamljeno. Izdržali smo fizičke poteškoće i vatreno progonstvo. Naša svakodnevna hrana se sastojala od hleba, uz nešto jaja, maslinki ili povrća koje smo mogli da dobijemo u zamenu za literaturu koju su prihvatali oni kojima smo propovedali.

U Jerapetri, gradu na jugoistočnom delu Krita, svedočio sam Minosu Kokinakisu, trgovcu štofovima. Uprkos mojim stalnim naporima da započnem biblijski studij s njim, on je imao vrlo malo vremena zbog svog poslovnog načina života. Međutim, kada je konačno odlučio da svoj studij shvati ozbiljno, napravio je drastične promene u svom životu. Takođe je postao veoma revan i aktivan objavitelj dobre vesti. Emanuel Paterakis, Kokinakisov 18-godišnji radnik, bio je impresioniran ovim promenama i uskoro je zatražio biblijsku literaturu. Kako sam bio radostan što vidim kako postojano duhovno napreduje i kako na kraju postaje misionar. a

 U međuvremenu, skupština u mom selu je nastavila da raste i sada je imala 14 objavitelja. Nikada neću zaboraviti dan kada sam pročitao pismo od svoje telesne sestre Despine, u kom je pisalo da su ona i moji roditelji prigrlili istinu i postali kršteni obožavaoci Jehove!

Ustrajnost u progonstvu i izgnanstvu

Grčka pravoslavna crkva počela je da gleda na našu aktivnost kao na pošast opustošujućih skakavaca i bila je rešena da nas zaustavi. Marta 1938, izveden sam pred javnog tužioca koji je zahtevao da smesta napustim područje. Odgovorio sam da je naša propovednička aktivnost u stvari korisna i da je naše delo zapovedio viši autoritet, naš Kralj, Isus Hrist (Matej 28:19, 20; Dela apostolska1:8).

Sledećeg dana bio sam pozvan u lokalnu policijsku stanicu. Tamo su me informisali da sam proglašen opasnim po javnost i odredili mi godinu dana izgnanstva na egejsko ostrvo Amorgos. Posle par dana, s lisicama na rukama, prebačen sam brodom na to ostrvo. Na Amorgosu nije bilo drugih Jehovinih svedoka. Zamislite moje iznenađenje kada sam posle šest meseci saznao da je još jedan Svedok prognan na ostrvo! Ko bi to mogao biti? Minos Kokinakis, moj student Biblije sa Krita. Koliko sam bio srećan što ću imati duhovnog drugara! Nešto kasnije imao sam prednost da ga krstim u vodama Amorgosa. b

Ubrzo po povratku na Krit, ponovo sam uhapšen i ovoga puta prognan na šest meseci u mali grad Neapolis na tom ostrvu. Posle završetka mog šestomesečnog izgnanstva, uhapšen sam, zatvoren na deset dana i onda poslat na četiri meseca na ostrvo rezervisano za prognane komuniste. Shvatio sam koliko su istinite reči apostola Pavla: „I svi koji žele da žive u odanosti Bogu i Hristu, biće takođe gonjeni“ (2. Timoteju 3:12).

Porast uprkos protivljenju

Tokom nemačke okupacije Grčke, od 1940. do 1944, naša propovednička aktivnost je skoro stala. Međutim, Jehovin narod u Grčkoj se brzo reorganizovao i ponovo smo započeli s našim delom propovedanja. Nastojeći da nadoknadimo izgubljeno vreme, aktivnije i revnije smo prionuli na delo Kraljevstva.

Kao što se i očekivalo, religiozno protivljenje se ponovo rasplamsalo. Grčki pravoslavni sveštenici su veoma često uzimali zakon u svoje ruke. U jednom selu, sveštenik je nahuškao rulju na nas. Sam sveštenik je počeo da me udara dok je njegov sin činio to isto s leđa. Potražio sam zaštitu u obližnjoj kući dok  su mog partnera u propovedanju odvukli na seoski trg. Tamo su izgrednici pocepali njegovu literaturu dok je jedna žena sa svog balkona uporno vikala: „Ubijte ga!“ Konačno su nam lekar i policajac koji su se tu zatekli, pritekli u pomoć.

Kasnije, 1952, bio sam ponovo uhapšen i osuđen na četiri meseca izgnanstva, koje sam odslužio u Kasteli Kisamosu na Kritu. Odmah posle toga, primio sam obuku s ciljem da posećujem skupštine i duhovno ih jačam. Posle dve godine provedene u ovoj grani putujuće službe, oženio sam se vernom hrišćankom, koja se kao i moja rođena sestra zove Despina, i pokazala se kao lojalni obožavalac Jehove. Posle našeg venčanja, dodeljen sam kao specijalni pionir u Haniju, gradu na Kritu, gde još uvek služim.

Tokom skoro 70 godina punovremene službe, obradio sam skoro ceo Krit — ostrvo od 8 300 kvadratnih kilometara koje se proteže u dužinu od oko 250 kilometara. Najveća radost mi je bila da vidim kako šačica Svedoka iz 1930-ih na ovom ostrvu narasta na više od 1 100 aktivnih objavitelja Božjeg Kraljevstva danas. Zahvaljujem Jehovi što mi je pružio priliku da imam udela u pomaganju mnogima od njih da steknu tačno spoznanje iz Biblije i divnu nadu za budućnost.

Jehova, „spasitelj“

Iskustvo me je poučilo da su ustrajnost i strpljenje neophodni ako želimo da pomognemo ljudima da upoznaju istinitog Boga. Jehova nam velikodušno pomaže da imamo ove preko potrebne osobine. Tokom 67 godina svoje punovremene službe, uvek iznova sam razmišljao o rečima apostola Pavla: „Nego se u svemu preporučujemo kao Božje sluge, u istrajnosti u mnogo čemu, u nevoljama, u oskudicama, u poteškoćama, u zatvorima, u neredima, u besanim noćima, u vremenima bez hrane“ (2. Korinćanima 6:4, 5). Moja finansijska situacija, posebno tokom prvih godina službe, bila je veoma loša. Međutim, Jehova nikada nije napustio mene i moju porodicu. On se pokazao kao dosledan i moćan Pomoćnik (Jevrejima 13:5, 6). Uvek smo videli njegovu ljubaznu ruku, kako u okupljanju njegovih ovaca tako i u brizi za naše potrebe.

Kada pogledam unatrag i vidim da je, u duhovnom smislu, pustinja procvetala, uveren sam da moj rad nije bio uzaludan. Svoju mladalačku energiju sam utrošio na najkorisniji način. Moja karijera punovremene službe je bila svrsishodnija od bilo kog drugog nastojanja. Sada kada sam zašao u godine, od srca mogu ohrabriti mlade ’da se opomenu svog tvorca u danima mladosti svoje‘ (Propovednik 12:3).

Uprkos tome što imam 91 godinu, još uvek sam u mogućnosti da delu propovedanja posvetim više od 120 sati svakog meseca. Svakog dana ustajem u 7.30 i svedočim ljudima na ulici, u radnjama ili u parkovima. U proseku, mesečno uručim 150 časopisa. Život mi otežavaju problemi sa sluhom i pamćenjem, ali moja duhovna braća i sestre puni ljubavi — moja velika duhovna porodica — kao i porodice moje dve ćerke, pokazuju se kao prava podrška.

Iznad svega, naučio sam da svoje pouzdanje stavim na Jehovu. Sve vreme, on se pokazao da je ’moja stena, moja tvrđava, i moj spasitelj‘ (Psalam 18:3).

[Fusnote]

[Slike na stranama 26, 27]

Dole sa svojom ženom; levo, slika iz 1927. Suprotna strana: s Minosom Kokinakisom (levo) i još jednim Svedokom na Akropolju 1939, neposredno po povratku iz izgnanstva