Da li iko stvarno brine?

„Suze potlačenih“ stvorile su reku. Prolile su ih žrtve bezbrojnih ’nepravdi‘ širom sveta. Oni koji pate često osećaju da „nikog nema da ih uteši“ — da niko stvarno ne mari za njih (Propovednik 4:1, NW).

UPRKOS ovoj reci suza, neki nisu ganuti patnjom svojih bližnjih. Slepi su za bol drugih ljudi, kao što su to bili sveštenik i Levit iz Isusove priče o jednom čoveku koji je bio napadnut, opljačkan i polumrtav ostavljen pokraj puta (Luka 10:30-32). Sve dok je njima i njihovoj porodici relativno dobro, oni ne mare za druge. Oni u stvari kažu: „Ma, šta me briga!“

To ne bi trebalo da nas iznenadi. Apostol Pavle je prorekao da će u ’poslednjim danima‘ mnogima nedostajati „prirodne naklonosti“ (2. Timoteju 3:1, 3). Jedan posmatrač je jadikovao zbog bezobzirnih stavova koji su se razvili. „Staru irsku filozofiju i tradiciju o brizi i deljenju“, rekao je on, „zamenilo je novo pravilo — zarađuj i grabi za sebe kapom i šakom.“ Širom  sveta ljudi zarađuju i grabe za sebe kapom i šakom, skoro potpuno ravnodušni na jadno stanje drugih.

Potreban je neko ko brine

Sasvim sigurno je potreban neko ko brine. Na primer, pomislite samo na jednog usamljenog čoveka iz Nemačke koga su „našli kako sedi ispred televizora — pet godina nakon što je umro na Božić“. Ovaj „razvedeni, nepokretni usamljenik“, ogorčen svojim žalosnim životnim iskustvom, nikom nije nedostajao, sve dok na bankovnom računu s koga su se izmirivale njegove dažbine nije ostalo ništa. Zaista, nikome nije bilo stalo do njega.

Pomislite i na bespomoćne žrtve moćnih, pohlepnih gospodara. U jednom području, oko 200 000 ljudi (četvrtina stanovništva) „umrlo je usled kažnjavanja i gladi“ nakon što im je zemlja bila nasilno oduzeta. Ili pomislite na decu koja su bila izložena gotovo neverovatnoj svireposti. Jedan izveštaj navodi: „Zapanjujuć je procenat dece u [jednoj zemlji] koja su bila svedoci različitih zverstava — ubistava, batinanja, silovanja, koja su ponekad čak počinili drugi mladi.“ Onda možete shvatiti zašto je jedna žrtva ovakvih nepravdi sa suzama u očima pitala: „Da li je uopšte ikome stalo do mene?“

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, 1,3 milijarde ljudi u zemljama u razvoju dnevno za preživljavanje imaju manje od jednog američkog dolara u protivvrednosti. Sigurno se pitaju da li iko brine o njima. Isto se pitaju i hiljade izbeglica koje se, kako navodi jedan izveštaj u časopisu The Irish Times, „suočavaju s neprijatnim izborom, da li da borave u bednim kampovima ili u negostoljubivoj zemlji, ili da pokušaju da se vrate u svoju zemlju uprkos tome što je još uvek razdiru [to jest cepaju] rat ili etničke podele“. Isti izveštaj sadrži i sledeću jezivu vežbu: „Zažmurite, izbrojte do tri, i jedno dete je upravo umrlo. Jedno od 35 000 dece koja će danas umreti od neishranjenosti ili od bolesti koja se mogla sprečiti.“ Nije čudo što mnogi jauču od tuge i ogorčenosti! (Uporedi s Jovom 7:11.)

Zar sve ovo stvarno mora tako da bude? Realno gledano, postoji li iko ko ne samo što brine nego ima i moć da prekine patnje i izleči sve boli koje ljudi doživljavaju?

 [Izvor slike na 2. strani]

Naslovna i 32. strana: UN PHOTO 186811/J. Isaac

[Izvor slike na 3. strani]

A. Boulat/Sipa Press