Davati Jehovi ono što zaslužuje

ISPRIČAO TIMOLEON VASILIJU

Bio sam uhapšen zbog toga što sam poučavao o Bibliji u selu Ajdonohoriju. Policajci su mi izuli cipele i počeli da me udaraju po tabanima. Dok su me šibali, noge su mi tako utrnule da više nisam osećao bol. Pre nego što objasnim šta je dovelo do ovakvog zlostavljanja, što u to vreme nije bilo ništa neobično u Grčkoj, dozvolite mi da ispričam kako sam postao učitelj Biblije.

UBRZO nakon mog rođenja, 1921, naša porodica se preselila u grad Rodolivos, na severu Grčke. U mladosti sam vodio neobuzdan život. Počeo sam da pušim kada sam imao 11 godina. Kasnije sam postao teška pijanica i kockar, i gotovo svake noći sam odlazio na neke razuzdane zabave. Pošto sam imao dara za muziku priključio sam se jednom lokalnom bendu. Za oko godinu dana naučio sam da sviram većinu instrumenata u bendu. A istovremeno sam dosta čitao i voleo sam pravdu.

Početkom 1940, dok je besneo Drugi svetski rat, naš bend je pozvan da svira na sahrani jedne devojčice. U neizmernom bolu, rođaci i prijatelji su plakali na grobu. Njihovo potpuno beznađe duboko je uticalo na mene. Počeo sam da se pitam: ’Zašto umiremo? Postoji li išta više od ovog kratkog života? Gde da pronađem odgovore?‘

Nekoliko dana kasnije, na jednoj polici u mojoj kući zapazio sam primerak Novog zaveta. Uzeo sam ga i počeo da čitam. Kada sam pročitao Isusove reči u Mateju 24:7, da će ratovi velikih razmera biti deo znaka njegove prisutnosti, sinulo mi je da se te reči sigurno odnose na naše vreme. Narednih nedelja sam nekoliko puta pročitao Hrišćanske grčke spise.

Onda sam u decembru 1940. posetio jednu porodicu u blizini — jednu udovicu s petoro dece. Na njihovom tavanu sam u gomili brošurica pronašao jednu pod naslovom Poželjna vladavina, koju je izdao Watch Tower Bible and Tract Society. Ostao sam na tavanu sve dok nisam pročitao celu brošuru. Na osnovu onoga što sam pročitao potpuno sam se uverio da živimo  u vremenu koje Biblija naziva ’poslednjim danima‘, i da će Jehova Bog vrlo brzo učiniti kraj ovom sistemu stvari i zameniti ga pravednim novim svetom (2. Timoteju 3:1-5; 2. Petrova 3:13).

Na mene je posebno uticalo to što Pismo dokazuje da će verne osobe živeti zauvek u raju na zemlji i da u novom svetu, pod vladavinom Božjeg Kraljevstva, više neće biti patnje i smrti (Psalam 37:9-11, 29; Otkrivenje 21:3, 4). Dok sam to čitao, u molitvi sam se zahvalio Bogu i molio ga da mi pokaže koji su njegovi zahtevi. Bilo mi je jasno da Jehova Bog zaslužuje da mu celom dušom budem odan (Matej 22:37).

Postupanje po onome što sam naučio

Od tog vremena, prestao sam da pušim, da se opijam i prekinuo sam s kockanjem. Okupio sam udovičinih petoro dece i mog mlađeg brata i dve sestre i objasnio im ono što sam saznao iz brošure. Ubrzo smo svi počeli da prenosimo drugima to malo što smo znali. U društvu smo postali poznati kao Jehovini svedoci, iako nikada nismo upoznali nijednog Svedoka. Od samog početka, svakog meseca sam više od stotinu sati provodio propovedajući drugima o divnim stvarima koje sam naučio.

Jedan lokalni sveštenik Grčke pravoslavne crkve otišao je kod gradonačelnika da se žali na nas. Ali nekoliko dana ranije, premda mi to nismo znali, jedan mladi Svedok je pronašao izgubljenog konja i vratio ga vlasniku. Zbog takvog poštenja gradonačelnik je uvažavao Jehovine svedoke i nije hteo da sasluša sveštenika.

Jednoga dana, otprilike oktobra 1941, dok sam svedočio na pijaci neko je spomenuo da jedan Jehovin svedok živi tu u blizini grada. Bio je to bivši policajac po imenu Kristos Triantafilu. Otišao sam da ga posetim i saznao sam da je Svedok još od 1932. Kako sam samo bio srećan kada me je snabdeo mnoštvom starijih publikacija Watch Towera. One su mi stvarno pomogle da duhovno napredujem.

Svoje predanje Bogu simbolizovao sam 1943. godine, krštenjem u vodi. Do tada sam vodio biblijske studije u tri obližnja mesta — Draviskosu, Paleokomiju i Mavrolofosu. Kao pomoćno sredstvo za proučavanje Biblije, koristio sam knjigu Harfa Božja. Na kraju sam imao prednost da vidim četiri skupštine Jehovinih svedoka osnovane na ovom području.

Propovedanje uprkos preprekama

Grčka je 1944. godine oslobođena od Nemačke okupacije, i nešto kasnije stupio sam u vezu s kancelarijom podružnice Watch Tower Societyja u Atini. Kancelarija podružnice me je pozvala da propovedam na području gde jedva ko da je čuo poruku o Kraljevstvu. Kada sam se preselio tamo, radio sam tri meseca na jednoj farmi, a ostatak godine sam provodio u službi.

Te godine bio sam blagoslovljen time što se moja majka krstila, a takođe i udovica i njena deca, izuzev najmlađe kćerke Marijandi, koja se krstila 1943. i novembra te iste godine postala moja voljena žena. Trideset godina kasnije, 1974, i moj otac se krstio kao Svedok.

Početkom 1945, od kancelarije podružnice smo dobili prvi šapirografom umnoženi primerak Kule stražare. Članak koji je bio posebno istaknut nosio je naslov „Idite, stvarajte učenike iz svih nacija“ (Matej 28:19). Marijandi i ja smo odmah napustili naš dom da bismo obrađivali udaljeno područje istočno od reke Strume. Kasnije su nam se pridružili i drugi Svedoci.

Često smo bosi pešačili do sela, prelazeći kilometre i kilometre kroz gudure i preko planina. To smo činili da bismo sačuvali cipele, jer ukoliko bismo ih iznosili nismo bili u mogućnosti da ih zamenimo drugima. U  godinama između 1946. i 1949. građanski rat je harao Grčkom i bilo je veoma opasno putovati. Nije bilo ništa neobično videti leševe pored puta.

Nismo dozvolili da nas te poteškoće obeshrabre, već smo revno nastavili da služimo. Mnogo puta sam se osećao poput psalmiste kada je napisao: „I kada bih hodio dolinom senke smrti, ne bih se zla bojao, jer si ti sa mnome. Štap tvoj i palica tvoja hrabre me“ (Psalam 23:4). Tokom tog perioda, često smo nedeljama bili odsutni od kuće i ponekad sam 250 sati mesečno provodio u službi.

Naša služba u Ajdonohoriju

Jedno od sela koja smo posetili 1946. bilo je Ajdonohori, smešteno visoko u planini. Tamo smo sreli jednog čoveka koji nam je rekao da u selu žive dva čoveka koja žele da čuju biblijsku poruku. Međutim, zbog straha od komšija nije bio voljan da nam pokaže put do njih. Uprkos tome pronašli smo njihove domove i bili smo gostoljubivo dočekani. Štaviše, dnevna soba je za nekoliko minuta bila puna ljudi! Bili su to ili rođaci ili bliski prijatelji. Bio sam potpuno zadivljen kada sam video s kakvom pažnjom su sedeli i slušali. Ubrzo smo saznali da su oni željno čekali da dođu u kontakt s Jehovinim svedocima, ali za vreme nemačke okupacije na tom području nije bilo nijednog. Šta je podstaklo njihov interes?

Poglavari ove dve porodice bili su istaknute ličnosti u lokalnoj Komunističkoj partiji i upoznavali su ljude s komunističkim idejama. Ali onda su naišli na primerak knjige Vladavina, koju je izdao Watch Tower Society. Kad su je pročitali bili su uvereni da savršenu, pravednu vladavinu mogu očekivati jedino od Božjeg Kraljevstva.

Sve do ponoći smo sedeli i pričali sa ovim ljudima i njihovim prijateljima. Bili su sasvim zadovoljni biblijskim odgovorima na svoja pitanja. Međutim, ubrzo posle toga komunisti iz tog sela skovali su zaveru da me ubiju jer su smatrali da sam ja kriv što su se njihove bivše vođe preobratile. Usput da kažem i to da je među onima koji su bili prisutni te prve večeri bio i čovek koji mi je rekao za ove zainteresovane osobe u selu. Na kraju je napredovao u biblijskom spoznanju, krstio se i kasnije postao hrišćanski starešina.

Surovo progonstvo

Nedugo nakon sastanka sa ovim bivšim komunistima, dva policajca su upala u kuću u kojoj smo održavali sastanak. Uhapsili su četvoricu od nas i uz pretnju oružjem odveli u policijsku stanicu. Tamo se policijski poručnik, koji je bio tesno povezan s grčkim pravoslavnim sveštenstvom, izvikao na nas. Na kraju je pitao: „Dobro, šta sad da radim s vama?“

„Dobro ih isprebijaj!“, jednoglasno su uzviknuli policajci koji su stajali iza nas.

 Ali već je bila kasna noć. Policajci su nas zaključali u podrum i otišli u obližnju kafanu. Vratili su se mortus pijani i izveli me iz podruma.

Kada sam video u kakvom su stanju, shvatio sam da me svakog časa mogu ubiti. Zato sam se molio Jehovi da mi da snagu da izdržim šta god da mi rade. Uzeli su batinu i, kao što sam na početku ispričao, počeli da me udaraju po tabanima. Zatim su me tukli po celom telu i bacili ponovo u podrum. Onda su izveli sledeću žrtvu i počeli i nju da tuku.

U međuvremenu, iskoristio sam priliku da druga dva mlada Svedoka pripremim da se suoče s ispitom koji ih je čekao. Ali policajci su odlučili da umesto njih ponovo izvedu mene. Svukli su mi odeću i petorica njih su me, cokulama gazeći po mojoj glavi, tukli skoro sat vremena. Zatim su me bacili niz stepenice gde sam gotovo 12 sati ležao bez svesti.

Kada smo konačno pušteni, jedna porodica u selu nas je primila na prenoćište i postarala se za nas. Sledećeg dana smo krenuli kući. Bili smo toliko iscrpljeni i iznureni od batinanja da nam je za put, za koji obično treba dva sata hoda, trebalo osam sati. Toliko sam bio podbuo od batina da me je Marijandi jedva prepoznala.

Porast uprkos protivljenju

Godine 1949, dok je građanski rat još uvek trajao, preselili smo se u Solun. Dodeljeno mi je da služim kao pomoćnik skupštinskog sluge u jednoj od četiri skupštine u tom gradu. Nakon godinu dana skupština je narasla do te mere da smo osnovali još jednu, a meni je bilo povereno da budem skupštinski sluga, to jest predsedavajući nadglednik. Ta nova skupština se za godinu dana skoro udvostručila, tako da je formirana još jedna.

Protivnici su bili besni zbog porasta Jehovinih svedoka u Solunu. Jednog dana, 1952, kada sam se vratio s posla zatekao sam kuću spaljenu do temelja. Marijandi je jedva izvukla živu glavu. Te večeri smo na sastanku morali da objasnimo zašto smo došli u prljavoj odeći — izgubili smo sve ostalo. Naša hrišćanska braća bila su veoma saosećajna i puna podrške.

Godine 1961. dodeljeno mi je da služim u putujućem delu, da svake nedelje posećujem različite skupštine kako bih duhovno jačao braću. Narednih 27 godina Marijandi i ja smo posećivali pokrajine i oblasti u Makedoniji, Trakiji i Tesaliji. Iako je moja draga Marijandi bila skoro slepa još od 1948, odvažno je služila sa mnom izdržavši mnoge ispite vere. I nju su više puta hapsili, osuđivali i zatvarali. Onda se njeno zdravlje počelo pogoršavati, i nakon duge borbe umrla je od raka 1988.

Iste te godine naimenovan sam za specijalnog pionira u Solunu. Sada, nakon više od 56 godina služenja Jehovi, još uvek mogu naporno da radim i da učestvujem u svim vidovima službe. Katkada sam nedeljno vodio i do 20 biblijskih studija sa zainteresovanim osobama.

Shvatio sam da smo mi stvarno tek na početku velikog programa poučavanja koji će se nastaviti i u Jehovinom novom svetu i tokom hiljadu godina. Pa ipak, osećam da nije vreme da usporimo, da odlažemo stvari, niti da trošimo vreme na udovoljavanje telesnim željama. Zahvalan sam Jehovi što mi je pomogao da održim obećanje koje sam dao na samom početku, jer on zaista zaslužuje da mu budemo odani i da mu služimo celom dušom.

[Slika na 24. strani]

Držanje jednog govora dok je delo propovedanja bilo pod zabranom

[Slika na 25. strani]

S mojom ženom Marijandi