Da li možeš služiti na stranom području?

„ODUVEK sam sanjao o tome da budem misionar. Kao samac, služio sam u Teksasu, u SAD, gde je bila velika potreba za objaviteljima. Moja žena mi se pridružila nakon venčanja. Kada nam se rodila ćerka, mislio sam: ’Eto, sada više nema misionarske službe.‘ Ali Jehova ispunjava snove, naročito ako su u skladu s njegovom voljom“ (Džesi, trenutno služi u Ekvadoru sa ženom i troje dece).

 „Nikada nisam ni pomišljala da bih mogla da radim ovako nešto bez obuke u misionarskoj školi Gilead. Kada bih videla kako neka od mojih studentkinja Biblije drži govor ili propoveda, srce bi mi zaigralo, i zahvalila bih Jehovi što mi je dao ovu mogućnost“ (Karen, samica koja je osam godina pionir u Južnoj Americi).

„Nakon što smo 13 godina bili punovremeni propovednici u Sjedinjenim Državama, moja žena i ja smo smatrali da nam je potreban neki nov izazov. Srećniji smo nego ikada; ovo je stvarno izuzetan način života“ (Tom, koji sa svojom ženom Lindom pioniri u oblasti Amazona).

Ovi izrazi puni cenjenja potiču od ljudi koji zbog okolnosti nisu mogli da prime misionarsku obuku u Biblijskoj školi Gilead Watchtowera. Ali i pored toga, oni doživljavaju radosti i izazove službe na stranoj dodeli. Otkuda oni tamo? Da li je takva služba za tebe?

Potrebni su ispravni motivi

Da bi se uspelo na stranom području potrebno je više od avanturističkog duha. Oni koji istrajavaju čine to sa ispravnim motivima. Poput apostola Pavla, oni sebe smatraju dužnicima, ne samo prema Bogu već i prema ljudima (Rimljanima 1:14). Oni bi mogli da ispune božansku zapovest da propovedaju i tako što bi učestvovali u službi na svom domaćem području (Matej 24:14). Međutim, oni su se osećali dužnima i bili su potaknuti da posegnu i pomognu onima kojima se retko kad pruža prilika da čuju dobru vest.

Želja za radom na plodnijem području često predstavlja još jedan motiv — i on je ispravan. Ko od nas nakon što vidi drugog ribara kako mu dobro ide ne bi hteo da se malo približi tom mestu na jezercetu? Slično tome su i ohrabrujući izveštaji o izuzetnom porastu u drugim zemljama mnoge ohrabrili da odu tamo gde ima „jako mnogo riba“ (Luka 5:4-10).

Proračunaj trošak

Mnoge zemlje ne dozvoljavaju da strani religiozni dobrovoljci rade svetovni posao. Zato oni koji žele da služe u nekoj stranoj zemlji obično moraju biti finansijski nezavisni. Kako se ovaj finansijski izazov može savladati? Veliki broj objavitelja je prodao ili izdao svoje domove kako bi došao do potrebnih sredstava. Drugi su prodali svoje radnje. Neki su štedeli za taj cilj. A neki služe u stranoj zemlji godinu ili dve, vrate se u svoju domovinu da bi malo zaradili, pa se onda vraćaju da bi opet služili.

Neosporna prednost življenja u nekoj zemlji u razvoju jesu znatno niži troškovi života nego u nekoj razvijenijoj zemlji. To nekima omogućuje da solidno žive od neke skromnije penzije. Naravno, troškovi osobe će umnogome zavisiti od toga koji životni standard ona izabira. Čak i u zemljama u razvoju može se naći vrlo udoban smeštaj, ali po mnogo višoj ceni.

 Očigledno je da čovek mora izračunati troškove pre nego što se preseli. Pa ipak, u to je uključeno više nego da se samo proračunaju troškovi. Možda mogu značiti komentari nekih koji služe u Južnoj Americi.

Najveći izazov

„Stvarno sam se mučio da naučim španski“ priseća se Marku iz Finske. „Pošto nisam poznavao jezik, mislio sam da će zbog toga malo potrajati dok ponovo ne postanem sluga pomoćnik. Kakvo je to bilo iznenađenje kada sam nakon samo dva meseca bio zamoljen da vodim studij knjige! Naravno, bilo je mnogo trenutaka kada sam se zbunio. Pogotovo su mi imena teško išla. Jednog dana sam umesto ’brate Sančo‘ rekao ’brate Čančo (svinja)‘, a nikada neću zaboraviti kada sam umesto ’sestro Salamea‘ rekao ’Malasea (zla)‘. Srećom pa su braća i sestre bili jako strpljivi.“ Na kraju je Marku sa svojom ženom Seline osam godina služio kao pokrajinski nadglednik u toj zemlji.

Kris, supruga Džesija koji je citiran na početku, priča: „Sećam se prve posete pokrajinskog nadglednika, nakon što smo tamo bili samo tri meseca. Rekla bih da je brat koristio ilustracije i da je govorio nešto lepo da bi pokušao da dirne naše srce, ali nisam mogla da ga razumem. Ja sam tamo, usred dvorane, briznula u plač. To nisu bile neke male suze; jecala sam koliko sam plakala. Nakon sastanka, probala sam da pokrajinskom nadgledniku objasnim svoju reakciju. On je bio vrlo strpljiv i rekao mi je ono što su mi svi ponavljali, ’Ten pasijensija, ermana‘ (’Samo strpljivo, sestro‘). Nakon dve ili tri godine ponovo smo se sreli i razgovarali oko 45 minuta, radujući se što možemo da komuniciramo.“

„Neophodno je učenje“, primećuje jedan drugi brat. „Što se više naprežemo u učenju jezika, to nam se više poboljšava veština komuniciranja.“

Svi se slažu da takvi napori donose mnoge koristi. Kada osoba nastoji da nauči neki novi jezik, tada se razvijaju poniznost, strpljenje i ustrajnost. Otvaraju se velika vrata mogućnosti da se dobra vest propoveda drugima. Na primer, ako neko nauči španski, moći će da komunicira na jeziku kojim govori više od 400 miliona ljudi u svetu. Mnogi koji su kasnije morali da se vrate u svoju domovinu i dalje su mogli da koriste svoje  poznavanje tog jezika kako bi pomagali ljudima kojima je španski maternji jezik.

Kako stoje stvari s nostalgijom?

„Kada smo 1989. došli u Ekvador, osećala sam veliku nostalgiju“, priseća se Debora, koja je sa svojim mužem Garijem služila u području Amazona. „Naučila sam da više zavisim od braće i sestara iz skupštine. Oni su mi postali kao porodica.“

Karen, spomenuta na početku, primećuje: „S nostalgijom sam se borila tako što sam svakog dana išla u službu. Na taj način nisam maštala o svojoj kući. Takođe sam imala na umu da se moji roditelji tamo kod kuće ponose time što radim na stranom području. Mama me je uvek ohrabrivala rečima: ’Jehova se može bolje brinuti o tebi nego ja‘.“

Makiko, iz Japana, na duhovit način dodaje: „Nakon što ceo dan provedem u službi na terenu, sasvim sam umorna. Tako kada dođem kući i počnem da osećam nostalgiju, obično zaspim. Stoga to osećanje ne traje nešto dugo.“

Kako stoje stvari s decom?

Kada ima dece, moraju se uzeti u obzir i njihove potrebe, kao što je školovanje. U tom pogledu neki su izabrali kućno školovanje, dok su drugi svoju decu upisali u lokalne škole.

Al se u Južnu Ameriku preselio sa ženom, dvoje dece i majkom. On kaže: „Ustanovili smo da je deci to što smo ih poslali u školu pomoglo da vrlo brzo nauče jezik. Za tri meseca su ga veoma tečno govorila.“ S druge strane, tinejdžeri od Majka i Kari školovali su se preko jedne priznate dopisne škole. Ovi roditelji primećuju: „Utvrdili smo da se ovakvo školovanje ne može u potpunosti prepustiti deci. Morali smo i mi da učestvujemo u tome i da se uveravamo da nam sinovi idu u korak s dodeljenim nastavnim programom.“

Dejvid i Džanita iz Australije, govore o svoja dva dečaka. „Želeli smo da deca iz prve ruke vide kako drugi žive. Lako je misliti da je način života kojim smo odrasli norma, ali mi smo zapravo u manjini. Takođe su videli kako teokratska načela funkcionišu u celom svetu, bez obzira na zemlju ili kulturu.“

„Imao sam samo četiri godine kada se naša porodica 1969. preselila iz Engleske“, priseća se Ken. „Iako sam bio razočaran što nismo živeli u kolibi od blata sa slamnatim krovom, kao što sam zamišljao da će biti, smatrao sam da imam najuzbudljivije detinjstvo koje bi neko dete moglo da ima. Uvek mi je bilo žao druge dece koja nemaju istu mogućnost! Zahvaljujući dobrom društvu misionara i specijalnih pionira, postao sam opšti pionir s devet godina.“ Ken je sada putujući nadglednik.

„Ekvador je sada stvarno naš dom“, slaže se Gabrijela, Džesijeva ćerka. „Toliko mi je drago što su moji roditelji odlučili da dođu ovde.“

S druge strane, ima dece koja nisu mogla da se prilagode iz različitih razloga, i njihove porodice su morale da se vrate u svoju domovinu. Zato je preporučljivo da posetite datu stranu zemlju pre nego što se tamo preselite. Na taj način  možete doneti odluku na osnovu informacija iz prve ruke.

Blagoslovi preseljenja

Zaista, preseljenje na neko strano područje uključuje mnogo izazova i žrtava. Da li se preseljenje isplatilo onima koji su to učinili? Neka nam oni kažu.

Džesi: „Za deset godina koliko smo u gradu Ambatu, videli smo kako broj skupština raste s 2 na 11. Imali smo prednost da pomognemo u osnivanju pet od tih skupština, i radili smo na izgradnji dve Dvorane Kraljevstva. Takođe smo imali tu radost da svake godine u proseku dvojici studenata Biblije pomognemo da dođu do krštenja. Žao mi je samo jedno — što nisam došao deset godina ranije.“

Linda: „Jako nas ohrabruje cenjenje koje ljudi pokazuju prema dobroj vesti i našim naporima. Na primer, u jednom naselju u džungli, jedan student Biblije po imenu Alfonso shvatio je kako bi bilo korisno da se održavaju javna predavanja u tom kraju. On se upravo preselio u svoju novoizgrađenu drvenu kuću, jednu od samo nekoliko u tom selu. Videvši da je njegova kuća jedina građevina u tom mestu koja je dostojna Jehove, vratio se u svoju kolibu od slame, a kuću je dao braći da je koriste kao Dvoranu Kraljevstva.“

Džim: „U službi provodimo deset puta više vremena u stvarnom razgovoru s ljudima nego što je to bilo u Sjedinjenim Državama. Pored toga, ovde je tempo života mnogo opušteniji. Ovde bez sumnje imate više vremena za proučavanje i za službu na terenu.“

Sandra: „Kada vidim kako biblijska istina menja ljude nabolje, osećam veliko zadovoljstvo. Jednom sam proučavala Bibliju sa Amadom, 69-godišnjom vlasnicom jedne male prodavnice. Ona je redovno razblaživala mleko dodajući jednu šestinu vode. Osim toga, varala je svoje mušterije i tako što im ovo razblaženo mleko nije prodavala po punoj meri. Ali nakon što je proučila materijal pod podnaslovom ’Poštenje dovodi do sreće‘, iz 13. poglavlja knjige Spoznanje koje vodi do večnog života, Amada je prestala s ovom nepoštenom praksom. Kako sam bila radosna kada se neko vreme nakon toga krstila!“

Karen: „Nikada nisam morala toliko da zavisim od Jehove niti me je on toliko koristio kao što je to ovde slučaj. Moje prijateljstvo s Jehovom je postalo dublje i snažnije.“

Kako stoje stvari s tobom?

Tokom godina, hiljade Svedoka se sele u inostranstvo da bi tamo služili. Neki ostaju godinu ili dve, drugi ostaju do daljnjeg. Oni sa sobom nose iskustvo, duhovnu zrelost i novčana sredstva, s ciljem da unapređuju interese Kraljevstva na nekom stranom području. Oni su u stanju da služe na područjima gde lokalni objavitelji Kraljevstva ne bi mogli da služe zbog oskudice ili svetovnog zaposlenja. Mnogi su kupili vozila s pogonom na sva četiri točka kako bi obrađivali područje koje je inače nepristupačno. Drugi su, budući da više vole život u gradu, postali stabilizujući faktor u velikim skupštinama gde ima malo starešina. Međutim, bez izuzetka, svi tvrde da mnogo više dobijaju u obliku duhovnih blagoslova nego što daju.

Da li i ti možeš učestvovati u prednosti služenja na nekom stranom području? Ako ti to tvoje okolnosti dozvoljavaju zašto ne istražiš mogućnost takvog preseljenja? Prvi i osnovni korak bio bi da pišeš kancelariji podružnice u zemlji u kojoj razmišljaš da služiš. Konkretne informacije koje dobiješ pomoći će ti da odrediš kolike su ti šanse za uspeh. Pored toga, možeš pronaći mnoge praktične savete u članku „Iziđi iz zemlje svoje i od roda svojega“, u izdanju Kule stražare od 1. januara 1989. Uz odgovarajuće planiranje i Jehovin blagoslov, možda i ti možeš doživeti radost služenja na nekom stranom području.

[Slika na 24. strani]

TOM I LINDA NA JEDNOJ ZABAČENOJ STAZI, NA PUTU KA JEDNOJ GRUPI ŠUAR INDIJANACA

[Slika na 25. strani]

MNOGI SLUŽE U GLAVNOM GRADU EKVADORA, U KITU

[Slika na 25. strani]

MAKIKO U PROPOVEDANJU U PLANINAMA ANDA

[Slika na 26. strani]

PORODICA HILBIG POSLEDNJIH PET GODINA SLUŽI U EKVADORU