Opraštajte od srca
Opraštajte od srca
„Isto tako će i moj nebeski Otac postupiti s vama ako od srca ne oprostite svako svome bratu“ (MATEJ 18:35).
1, 2. (a) Kako je jedna poznata grešnica pokazala cenjenje prema Isusu? (b) Šta je Isus istakao u odgovoru?
VEROVATNO je bila prostitutka; neko koga ne bi očekivao da ćeš zateći u kući jedne religiozne osobe. Ako su neki bili zaprepašćeni što je tamo vide, ono što je ona uradila još više ih je zaprepastilo. Prišla je čoveku s najvišim moralom i iskazala cenjenje za njegov rad tako što mu je svojim suzama oprala noge i svojom kosom ih obrisala.
2 Taj čovek, Isus, nije zazirao od žene „koja u gradu beše poznata kao grešnica“. Ali domaćin te kuće farisej Simon, bio je zabrinut jer je ona bila grešnica. Isus je odgovorio tako što je ispričao priču o dva čoveka koja su dugovala novac zajmodavcu. Jedan je mnogo dugovao — otprilike dvogodišnju zaradu jednog radnika. Drugi je dugovao deseti deo toga — manje od tri mesečne zarade. Pošto ni jedan ni drugi nisu mogli da vrate dug, zajmodavac „spremno oprosti obojici“. Jasno je da je onaj kome je više oprošteno imao više razloga da reaguje s ljubavlju. Kada je to povezao sa onim što je ta žena ljubazno uradila, Isus je dodao načelo: „Kome se malo oprašta, malo voli.“ Zatim joj je rekao: „Oprošteni su ti gresi“ (Luka 7:36-48).
3. Šta treba da razmotrimo kod sebe?
3 Zapitaj se: ’Da sam ja bio na mestu te žene ili u sličnoj situaciji i da mi je ukazano milosrđe, da li bih onda teško opraštao drugima?‘ Možda bi odgovorio: ’Naravno da ne bih!‘ Pa ipak, da li stvarno misliš da si sklon opraštanju? Da li si takav po prirodi? Da li si to često i spremno činio, i da li bi drugi mogli da te opišu kao osobu koja oprašta? Razmotrimo zašto svako od nas treba da izvrši jedno iskreno samoposmatranje.
Oproštaj nam treba — oproštaj smo i dobili
4. Koju činjenicu o sebi treba da priznamo?
4 Ti si nesavršen, kao što i sam to dobro znaš. Kad bi te neko pitao, čak bi to i priznao i možda bi se setio reči iz 1. Jovanove 1:8: „Ako kažemo: ’Nemamo greha‘, sami sebe zavaravamo i istina nije u nama“ (Rimljanima 3:23; 5:12). Kod nekih se grešnost ispoljava velikim, šokantnim gresima. Ali čak i ako nisi kriv za neki takav nameran greh, sigurno mnogo puta i na mnogo načina nisi udovoljio Božjim merilima — zgrešio si. Zar nije tako?
5. Za šta treba da budemo zahvalni Bogu?
5 Dakle, tvoja situacija možda odgovara opisu koji je dao apostol Pavle: „Iako ste bili mrtvi u svojim propustima i u neobrezanosti svoga tela, Bog vas je oživeo zajedno s njim [Isusom]. Ljubazno nam je oprostio sve naše propuste“ (Kološanima 2:13; Efešanima 2:1-3). Zapazi izraz ’oprostio nam je sve naše propuste‘. To podrazumeva mnogo toga. Svako od nas ima dobar razlog da se moli kao što se David molio: „Radi ljubavi imena svoga, Jehova, oprosti mi prestup moj, jer je velik“ (Psalam 25:11, kurziv naš).
6. U šta možemo biti sigurno s obzirom na Jehovu i opraštanje?
6 Kako ti — ili svako od nas — možeš dobiti oproštaj? Ključ je u tome što je Jehova Bog sklon opraštanju. To je karakteristika njegove ličnosti (Izlazak 34:6, 7; Psalam 86:5). Sasvim je razumljivo što Bog očekuje od nas da mu se obratimo u molitvi i da ga molimo da nam oprosti (2. Letopisa 6:21; Psalam 103:3, 10, 14). On je za takvo opraštanje obezbedio i zakonsku osnovu — Isusovu otkupnu žrtvu (Rimljanima 3:24; 1. Petrova 1:18, 19; 1. Jovanova 4:9, 14).
7. U kom pogledu treba da se ugledaš na Jehovu?
7 Božja spremnost da oprašta treba da služi kao primer kako ti treba da se ponašaš prema drugima. Pavle se usmerio na to kada je napisao: „Budite dobri jedni prema drugima, nežno samilosni, spremno opraštajući jedni drugima baš kao što je i Bog preko Hrista dragovoljno oprostio vama“ (Efešanima 4:32). Nema sumnje da u ovu Pavlovu misao spada to da treba da učimo iz Božjeg primera, jer sledeći stih nastavlja: „Ugledajte se na Boga, kao voljena deca“ (Efešanima 5:1). Da li uviđaš povezanost? Jehova Bog je oprostio tebi, dakle — Pavle uverljivo rasuđuje — treba da oponašaš Njega i da budeš ’nežno samilostan, spremno opraštajući‘ drugima. Ali pitaj se: ’Da li tako postupam? Ako to nije deo mene, da li radim na tome i stvarno se trudim da se ugledam na Boga po pitanju opraštanja?‘
Treba da radimo na tome da opraštamo
8. Šta treba da priznamo što se tiče sastava naše skupštine?
8 Bilo bi lepo misliti kako u hrišćanskoj skupštini ima malo prilika kada moramo slediti Božji put opraštanja. Stvarnost je sasvim drugačija. Istini za volju, naša hrišćanska braća i sestre se trude da slede Isusov primer ljubavi (Jovan 13:35; 15:12, 13; Galatima 6:2). Dugo su radili, i još uvek rade na tome da odbace način razmišljanja, govora i ponašanja uobičajen za ovaj zli svet. Oni stvarno žele da ispoljavaju novu ličnost (Kološanima 3:9, 10). Ipak, ne možemo ignorisati činjenicu da globalnu skupštinu, i svaku lokalnu skupštinu, sačinjavaju nesavršeni ljudi. Uopšte uzev, oni su sigurno bolji nego što su nekad bili, ali su još uvek nesavršeni.
9, 10. Zašto ne treba da se iznenadimo ako među braćom iskrsnu problemi?
9 Bog nam u Bibliji namerno kaže da možemo očekivati nesavršenost u skupštini, među braćom i sestrama. Primera radi, razmotri Pavlove reči zapisane u Kološanima 3:13: „Podnosite jedan drugoga i spremno opraštajte jedan drugome ako neko ima razlog za pritužbu na nekoga. Baš kao što je Jehova dragovoljno oprostio vama, tako činite i vi.“
10 Značajno je što nas Biblija ovde podseća na vezu između toga što Bog oprašta nama i obaveze i potrebe da i mi opraštamo drugima. Zašto to predstavlja izazov? Zato što, kao što je Pavle priznao, neko možda „ima razlog za pritužbu na nekoga“. On je shvatao da će dolaziti do toga. Sigurno je toga bilo u prvom veku, čak i među hrišćanskim „svetima“, koji su imali ’nadu koja je za njih bila sačuvana na nebesima‘ (Kološanima 1:2, 5). Dakle, da li mislimo da je situacija drugačija danas, kada većina pravih hrišćana nema svedočanstvo duha da su „Božji izabrani, sveti i voljeni“? (Kološanima 3:12). Zato ako u našoj skupštini ima razloga za pritužbu — povređenih osećanja zbog stvarne ili tobožnje nepravde — ne bi trebalo da zaključimo da nešto posebno nije u redu.
11. Na šta nas je upozorio učenik Jakov?
11 Reči Isusovog polubrata Jakova takođe pokazuju da moramo očekivati da se barem povremeno nađemo u situaciji u kojoj se od nas traži da opraštamo našoj braći. „Ko je među vama mudar i ima razumevanje? Neka svojim vrsnim ponašanjem pokaže svoja dela s blagošću koja pripada mudrosti. Ali ako imate gorku ljubomoru i svadljivost u svojim srcima, ne hvališite se i ne lažite protiv istine“ (Jakov 3:13, 14). ’Gorka ljubomora i svadljivost‘ u srcima pravih hrišćana? Da, Jakovljeve reči jasno pokazuju da je to izbilo na površinu u skupštini prvog veka, a tako će biti i danas.
12. Koji se problem pojavio u drevnoj skupštini u Filipima?
12 U jednom primeru iz stvarnog života radilo se o dve pomazane hrišćanke koje su uživale dobar ugled, jer su se trudile rame uz rame s Pavlom. Možda se sećaš da si čitao o Evodiji i Sintihiji, pripadnicama skupštine u Filipima. Iako ne opisuje problem u detalje, Filipljanima 4:2, 3 pokazuje da je među njima bio neki problem. Da li je sve počelo nekim nepromišljenim, neljubaznim komentarom, zapaženim prezirom nekog rođaka, ili nekim dokazom takmičarske ljubomore? Šta god da je bio povod, to je preraslo u tako ozbiljnu situaciju da je Pavle čuo o tome čak u Rimu. Između ove dve duhovne sestre sigurno se razvila ledena tišina, što je dovelo do toga da su se na sastancima držale podalje jedna od druge ili su grubo komentarisale jedna o drugoj pred svojim prijateljima.
13. Kako se verovatno sve završilo između Evodije i Sintihije, i kakva je to pouka za nas?
13 Da li ti nešto od ovoga zvuči poznato, poput onoga što se desilo među nekima u tvojoj skupštini ili poput nečega u šta si i sam bio umešan? Problem ove vrste možda u nekoj meri i sada postoji. Šta možemo uraditi? U ovom događaju iz drevnih dana Pavle je podstakao ove dve predane sestre „da budu istih misli u Gospodu“. Možda su pristale da razgovaraju o toj stvari, da raščiste situaciju, da izraze obostranu spremnost da oproste i da zatim stvarno oponašaju Jehovin stav opraštanja. Nemamo razloga da mislimo da Evodija i Sintihija nisu uspele, a i mi možemo uspeti. Takav stav opraštanja se i danas može primeniti sa uspehom.
Pomiri se — oprosti
14. Zašto je često moguće, a i najbolje, jednostavno preći preko ličnih razmirica?
14 Šta u stvari treba da uradiš da bi oprostio kada imaš problem s nekim hrišćaninom? Iskreno rečeno, ne postoji neki jednostavan metod, ali Biblija daje korisne primere i realan savet. Ono što se preporučuje — iako to nije lako ni prihvatiti ni primeniti — jeste da jednostavno zaboravimo tu stvar, da pređemo preko toga. Često kada postoji problem, kao što je to bilo između Evodije i Sintihije, svako misli da ona druga osoba nije u pravu ili da je uglavnom ona kriva. Zato u situaciji poput ove možda misliš da je drugi hrišćanin prvenstveno kriv ili da je on počinio najviše štete. Ipak, da li jednostavno možeš da okreneš list tako što ćeš oprostiti? Pomisli da ako, a to može biti jedno veliko ako, prvenstveno ili potpuno taj drugi hrišćanin snosi krivicu, ti si u najboljoj poziciji da pređeš preko toga kao da je oprošteno i završeno.
15, 16. (a) Kako je Mihej opisao Jehovu? (b) Šta znači da Bog ’prelazi preko greha‘?
15 Nemojmo izgubiti iz vida da je Bog naš primer u opraštanju (Efešanima 4:32–5:1). Što se tiče Njegovog primera u prelaženju preko grešaka, prorok Mihej je napisao: „Koji Bog tebi liči, koji bezakonja praštaš i grehe zaboravljaš [’prelaziš preko njih‘, NW] ostatku nasleđa svoga? Ne drži do veka gneva svoga, jer on milosrđe voli“ (Mihej 7:18).
16 Opisujući Jehovu kao osobu koja ’prelazi preko greha‘, Biblija ne kaže da on ne može da se seti prestupa, kao da ima neku vrstu selektivne amnezije. Uzmi u obzir slučajeve Samsona i Davida, koji su počinili ozbiljne grehe. Bog je mogao da se seti tih greha dugo posle toga; čak i mi znamo za neke njihove grehe, jer je Jehova dao da se zapišu u Bibliji. Pa ipak, naš Bog koji oprašta iskazao je milosrđe prema njima postavivši ih pred nas kao primere vere na koje treba da se ugledamo (Jevrejima 11:32; 12:1).
17. Koji nam pristup može pomoći da prelazimo preko grešaka, to jest uvreda, drugih? (b) Ako se trudimo da to radimo, kako ćemo se ugledati na Jehovu? (Vidi fusnotu.)
17 Da, Jehova je mogao da ’pređe preko‘ a prestupa, baš kao što ga je David više puta i molio (2. Samuilova 12:13; 24:10). Možemo li se ugledati na Boga tako što ćemo spremno prelaziti preko sitnica i uvreda koje nam suhrišćani kao nesavršeni ljudi nanose? Zamisli da si u avionu koji uzleće. Gledaš kroz prozor i pored piste vidiš poznanicu koja priprosto plazi jezik. Znaš da je nervozna i da možda misli na tebe. Ili možda uopšte ne misli na tebe. U svakom slučaju, dok avion pravi krug da bi postigao visinu, ti si visoko iznad te žene koja sada izgleda kao neka tačkica. Za sat vremena si stotinama kilometara daleko, a njen uvredljiv gest je odavno iza tebe. Slično tome, ako nastojimo da budemo poput Jehove i da mudro prelazimo preko uvreda, to će nam mnogo puta pomoći da oprostimo (Poslovice 19:11). Zar ta sitnica neće izgledati beznačajno za deset godina ili za dvesta godina u Milenijumu? Zašto jednostavno ne bi prešao preko toga?
18. Koji savet možemo primeniti ako izgleda da ne možemo da pređemo preko neke uvrede?
18 Međutim, možda se u retkim situacijama moliš za tu stvar i pokušavaš da oprostiš, ali osećaš da ne možeš. Šta tada? Isus je podstakao da odeš kod one druge strane i da nasamo pokušate da rešite razmirice ne bi li ste se pomirili. „Ako, dakle, donosiš svoj dar na oltar i tamo se setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe, ostavi svoj dar tamo pred oltarom, i idi; prvo se pomiri sa svojim bratom, a onda, kad se vratiš, prinesi svoj dar“ (Matej 5:23, 24).
19. Koji stav treba da imamo, a koji stav treba da izbegavamo dok tražimo mir s našom braćom?
19 Značajno je što Isus nije rekao da ideš kod svog brata da ga ubediš da si ti u pravu, a da on nije. Možda stvarno i nije. Najverovatnije ima krivice i s jedne i s druge strane. U svakom slučaju, ne treba da nam bude cilj da prisilimo drugu stranu da prizna krivicu, da takoreći puzi pred nama. Ako imaš takav pristup, skoro je sigurno da će razgovor biti bezuspešan. Ne bi trebalo da nam bude cilj ni da pretresamo svaki detalj stvarne ili zamišljene uvrede. Kada miran razgovor u duhu hrišćanske ljubavi otkrije da je srž problema nesporazum, oboje treba da se trudite da to raščistite. Ali čak i ako razgovor ne dovede do potpunog slaganja, da li je to baš uvek neophodno? Zar ne bi bilo bolje da se barem ti složiš oko toga da svako od vas iskreno želi da služi Bogu koji oprašta? Kad se suočite s tom realnošću, svakome će biti lako da od srca kaže: „Žao mi je što zbog naše nesavršenosti imamo ove razmirice. Hajde molim te, da pređemo preko toga.“
20. Šta možemo naučiti iz primera apostola?
20 Seti se da su i apostoli imali svoje razmirice, kao recimo kada su neki od njih žudeli za većom čašću (Marko 10:35-39; Luka 9:46; 22:24-26). To je dovelo do napetosti, možda povređenih osećanja ili čak teških uvreda. Ali oni su bili u stanju da pređu preko tih razmirica, i da i dalje rade zajedno. Jedan od njih je kasnije napisao: „Ko hoće da voli život i da vidi dobre dane, neka zadržava svoj jezik od zla i svoje usne da ne govore prevare, i neka se uklanja od zla i čini dobro; neka traži mir i teži za njim“ (1. Petrova 3:10, 11).
21. Koji je dubok savet o opraštanju dao Isus?
21 Ranije smo zapazili jednu etapu kruga: Bog je oprostio mnoge grehe koje smo ranije počinili, tako i mi treba da se ugledamo na njega i da opraštamo našoj braći (Psalam 103:12; Isaija 43:25). Ali postoji još jedna etapa tog kruga. Kada je izrekao uzornu molitvu Isus je rekao: „Ako oprostite ljudima njihove propuste, i vaš nebeski Otac će oprostiti vama.“ Više od godinu dana kasnije, ponovo je naglasio suštinu učeći svoje učenike da se mole: „Oprosti nam naše grehe, jer i mi opraštamo svakome ko nam je dužan“ (Matej 6:12, 14; Luka 11:4). Zatim, samo nekoliko dana pre svoje smrti Isus je dodao: „Kad stojite i molite se, oprostite sve što imate protiv nekoga; da bi i vaš Otac koji je na nebesima oprostio vama vaše propuste“ (Marko 11:25).
22, 23. Kako spremnost da opraštamo može uticati na našu budućnost?
22 Da, naši izgledi da nam Bog i dalje oprašta u velikoj meri zavise od naše spremnosti da opraštamo svojoj braći. Kad imaš neki lični problem sa suhrišćaninom zapitaj se: ’Zar mi nije daleko važnije da dobijem Božji oproštaj nego da dokažem da brat ili sestra nisu bili u pravu u nekoj sitnici, neznatnoj uvredi ili nekom odrazu ljudske nesavršenosti?‘ Odgovor znaš.
23 Međutim, šta kada je stvar ozbiljnija nego što je to neka sitna lična uvreda ili problem? Kada se primenjuje Isusov savet zapisan u Mateju 18:15-18? Razmotrimo to.
[Fusnota]
a Jedan izučavalac kaže da je hebrejska metafora koja se koristi u Miheju 7:18 „uzeta iz primera putnika koji prolazi, a da ne zapaža predmet koji ne želi da zapazi. Ideja koja se ovim prenosi nije da Bog ne zapaža greh, ili da smatra da to nije važno, već da ne beleži svaki naročiti slučaj s namerom da kazni; on ne kažnjava već oprašta“ (Sudije 3:26; 1. Samuilova 16:8).
Da li se sećaš?
◻ Kako nam Jehova daje primer koji treba da sledimo što se tiče opraštanja?
◻ Šta moramo upamtiti što se tiče ljudi u skupštini?
◻ Šta bi trebalo da u većini slučajeva učinimo sa sitnicama ili uvredama?
◻ Ako je to neophodno, šta možemo učiniti da bismo se pomirili s našim bratom?
[Pitanja za razmatranje]
[Slika na 15. strani]
Kada dođe do razmirice s nekim hrišćaninom pokušaj da pređeš preko toga; s vremenom će ta stvar postepeno postati beznačajna