Atos — „sveta gora“?

ZA VIŠE od 220 miliona članova pravoslavne crkve, Atos, krševiti rt na severu Grčke, predstavlja „najsvetiju goru u hrišćanskom pravoslavnom svetu“. Za mnoge od njih, hodočašće na „Svetu goru“ Atos predstavlja jedan priželjkivani san. Šta je ta „Sveta gora“? Kako je postala tako značajna? I da li je to „gora“ od koje bogobojazni ljudi moraju očekivati duhovno vođstvo i pravo obožavanje?

Taj izraz „sveta gora“ zaista se pojavljuje u Bibliji. Vezan je za sveto, čisto i uzvišeno obožavanje pravog Boga Jehove. Kada je kralj David doneo kovčeg saveza na goru Sion u drevnom Jerusalimu, Sion je postao „sveta gora“ (Psalam 15:1; 43:3; 2. Samuilova 6:12, 17). Nakon što je na brdu Moriji sagrađen Solomonov hram, „Sion“ je obuhvatao i područje hrama; dakle, Sion je i dalje bio Božja ’sveta gora‘ (Psalam 2:6; Joil 3:17). Pošto se Božji hram nalazio u Jerusalimu, pokatkad se i taj grad nazivao Božja ’sveta gora‘ (Isaija 66:20; Danilo 9:16, 20).

Kako danas stoje stvari? Da li je Atos — ili bilo koje drugo uzvišenje — „sveta gora“ na kojoj se ljudi moraju slivati kako bi na prihvatljiv način obožavali Boga?

Monaška „sveta gora“

Atos je smešten na istočnom kraju poluostrva Halkidiki, na vrhu uskog dela zemljišta koje se useca u Egejsko more odmah istočno od današnjeg Soluna. To je impresivan čvrst vrh koji se iz mora naglo izdiže do 2 032 metra.

Dugo se Atos smatrao svetim mestom. U grčkoj mitologiji bio je dom bogova pre nego što je to postao Olimp. Neko vreme nakon Konstantina Velikog (četvrti vek n. e.), Atos je postao sveto mesto za hrišćanske crkve. Idući za Kipar u posetu Lazaru, prema jednoj legendi, „devica“ Marija se zajedno s jevanđelistom Jovanom iskrcala na Atos zbog jedne iznenadne snažne oluje. Opčinjena lepotom te gore, pitala je Isusa za nju. Zato je Atos takođe postao poznat i kao „vrt svete bogorodice“. Do sredine vizantijskog doba, celokupna stenovita masa je postala poznata kao Sveta gora. Ovaj naziv je zvanično prihvaćen i potvrđen sredinom 11. veka dekretom cara Konstantina IX Monomakusa.

Zato što je krševit i zabačen, Atos je podesno mesto za asketski život. Vekovima je privlačio muške vernike iz svih krajeva pravoslavnog sveta — Grke, Srbe, Rumune, Bugare, Ruse i druge — koji su izgradili brojne manastire i osnovali svoje crkve i zajednice. Dvadesetak tih zajednica je preživelo.

Atos danas

Danas je Atos autonomna oblast s ratifikovanom poveljom iz 1926. Nakon što je broj monaha koji tamo žive godinama opadao, danas je taj broj preko 2 000.

Svaki manastir ima svoju mrežu farmi, kapele i mesta za stanovanje. Poslednje svetilište pustinjaka može se naći u mestu Karolija na vrhu vrtoglavih litica, na krajnjem delu Atosa. Do jedne grupe pojedinačnih kućeraka može se stići samo kroz lavirint pešačkih staza, kamenih stepenika i uz pomoć lanaca. Monasi na Atosu i dalje žive po svojoj drevnoj, obrednoj svakodnevnoj rutini i koriste vizantijski časovnik (po kojem dan započinje  prilikom zalaska sunca) i julijanski kalendar (13 dana iza gregorijanskog).

Premda se za ovo versko mesto kaže da svoju „svetost“ duguje jednoj ženi, već 1 000 godina monasi i pustinjaci ne dozvoljavaju da na celo poluostrvo kroči išta ženskog porekla — bilo u ljudskom ili životinjskom obliku — kao ni evnuh niti golobradi muškarac. Nedavno je to pravilo za golobrade osobe i neke vrste ženki životinja postalo malo popustljivije, ali ženama je i dalje strogo zabranjeno da priđu bliže od 500 metara od obale Atosa.

„Sveta gora“ za sve

Da li je Atos ta „sveta gora“ na koju bogobojazni hrišćani treba da idu na obožavanje? Kada je razgovarao sa Samarićankom koja je verovala da Boga treba obožavati na gori Garizim, Isus joj je jasno stavio do znanja da nikakva doslovna gora neće više biti označena kao mesto za obožavanje Boga. „Dolazi čas kada Oca nećete obožavati ni na [Garizimu] ni u Jerusalimu“, rekao je Isus. Zašto? „Bog je Duh, i oni koji ga obožavaju moraju da ga obožavaju duhom i istinom“ (Jovan 4:21, 24, kurziv naš).

Ukazujući na naše vreme, prorok Isaija je prorekao da će simbolična ’gora doma Jehovinog‘ biti ’utvrđena uvrh gora‘ i ’uzvišena iznad humova‘ i ljudi iz svih nacija će se u figurativnom smislu sticati ka njoj (Isaija 2:2, 3).

Muškarci i žene koji žele da imaju priznat odnos s Jehovom Bogom pozvani su da ga obožavaju „duhom i istinom“. Širom sveta milioni su već pronašli svoj put do ’Jehovine gore‘. Oni, između ostalog, odražavaju osećanja jednog grčkog advokata koji je za Atos rekao: „Sumnjam da je duhovnost zatvorena među zidinama ili u manastirima.“ (Uporedi s Delima apostolskim 17:24.)

[Okvir na 31. strani]

Dugo skrivano blago

Vekovima su monasi na Atosu gomilali skriveno blago koje obuhvata oko 15 000 manuskripata, a za neke se kaže da datiraju iz četvrtog veka, te tako čine jednu od najvrednijih kolekcija na svetu. Tu su i svici, kompletne sveske i listovi Jevanđelja, psalama i himni, pored vrlo starih slika, ikona, skulptura i proizvoda od metala. Procenjuje se da se četvrtina grčkih manuskripata koji postoje u svetu nalazi na Atosu, iako mnoge treba odgovarajuće katalogizirati. Monasi su prvi put 1997. godine dopustili da nešto od njihovog blaga bude izloženo u Solunu.

[Izvor slike na 31. strani]

Telis/Greek National Tourist Organization