Roditelji su nas poučili da volimo Boga

ISPRIČALA ELIZABET TREJSI

Naoružani ljudi, koji su ranije toga dana poveli rulju na nas, isterali su mamu i tatu iz kola. Sestra i ja smo ostale same na zadnjem sedištu pitajući se hoćemo li ikada više videti svoje roditelje. Šta je 1941. godine dovelo do ovog zastrašujućeg iskustva u blizini Selme, u Alabami, SAD? I kakve su veze s ovim imala učenja koja smo primili od naših roditelja?

MOGA oca Djuija Fountejna othranio je jedan rođak na farmi u Teksasu jer su mu roditelji umrli dok je još bio vrlo mali. Kasnije je radio na naftnim poljima. Godine 1922. kada je imao 23 godine oženio se s Vini, jednom dražesnom mladom Teksašankom i počeo da pravi planove da se negde nastani i podiže porodicu.

Sagradio je kuću u šumovitom kraju istočnog Teksasa, u blizini gradića Garison. Tu je uzgajao različite useve, između ostalog pamuk i kukuruz. Takođe je gajio razne vrste domaćih životinja. S vremenom smo i mi došli na svet — u maju 1924. Djui mlađi, Edvena u decembru 1925. i ja u junu 1929.

Kako smo upoznali biblijsku istinu

Mama i tata su mislili da razumeju Bibliju, budući da su bili pripadnici Hristove crkve. Ali, Dž. V. Kuk je 1932. godine našem stricu Monrou Fountejnu ostavio knjige Oslobođenje i Vladavina, koje je izdao Watch Tower Society. Željan da mojim roditeljima ispriča šta je naučio, Monro bi često svraćao u vreme doručka, pročitao neki članak iz Kule stražare i onda „kao slučajno“ zaboravio časopis. Kasnije su ga čitali mama i tata.

Jednog nedeljnog jutra, stric Monro je pozvao tatu kod jednog komšije na biblijski studij. Ubedio ga je da g. Kuk može da na temelju Biblije odgovori na sva njegova pitanja. Kada se tata vratio sa studija, uzbuđeno je rekao porodici: „Dobio sam odgovore na sva svoja pitanja i još više! Mislio sam da sve znam, ali kada mi je g. Kuk počeo objašnjavati o paklu, duši, Božjoj nameri sa zemljom i kako će je Božje Kraljevstvo ostvariti, počeo sam da uviđam kako u stvari ništa ne znam o Bibliji!“

Naša kuća je bila nešto poput društvenog centra. Rođaci i prijatelji su dolazili u posetu, pravili karamele i slatke  kokice, pevali s nama dok je mama svirala klavir. Polako su ti događaji otvorili put za razgovore o biblijskim temama. Iako mi deca nismo mogli da razumemo sve o čemu se diskutovalo, jaka ljubav naših roditelja prema Bogu i Bibliji bila je toliko očigledna da je svako od nas razvio sličnu ljubav prema Bogu i njegovoj Reči.

I druge porodice su otvorile svoja vrata za sedmične razgovore o Bibliji, a oni su se obično vrteli oko neke teme iz poslednjeg broja časopisa Kula stražara. Kada su porodice iz obližnjih gradova Aplbi i Nakodoučez bile domaćini naših sastanaka, potrpali bismo se u naš Ford ’A‘ i išli, bilo da je kiša ili sunce.

Primenjivali su ono što su učili

Ubrzo su roditelji uvideli da treba da deluju. Ljubav prema Bogu je iziskivala da to što se uči treba podeliti i s drugima (Dela apostolska 20:35). Ali, taj korak da u javnosti pričaju o svojoj veri bio je za njih izazov, naročito zato što su naši roditelji po prirodi bili sramežljivi, skromni ljudi. Ali pokrenula ih je ljubav prema Bogu, a to im je za uzvrat pomoglo da pouče nas da imamo duboko pouzdanje u Jehovu. Tata se o tome ovako izrazio: „Jehova stvara propovednike od uzgajivača graška!“ Godine 1933, mama i tata su simbolizovali svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi u jednom ribnjaku blizu Hendersona, u Teksasu.

Tata je početkom 1935. pisao Watch Tower Societyju postavljajući mnoga pitanja o hrišćanskoj nadi u večni život (Jovan 14:2; 2. Timoteju 2:11, 12; Otkrivenje 14:1, 3; 20:6). Odgovor je dobio direktno od Džozefa F. Raterforda, tadašnjeg predsednika Societyja. Umesto da je odgovorio na tatina pitanja, brat Raterford ga je pozvao da u maju prisustvuje kongresu Jehovinih svedoka u Vašingtonu.

’To je neizvodljivo‘, razmišljao je tata. ’Mi smo farmeri s 26 hektara zasađenog povrća. Do tada bi sve to moralo da se obere i odnese na pijacu.‘ Međutim, uskoro je došlo do poplave i ona je odnela sve njegove izgovore — useve, ograde i mostove. Tako smo se pridružili drugim Svedocima u iznajmljenom školskom autobusu koji nas je odvezao do kongresa, 1 600 kilometara na severoistok.

Na kongresu su tata i mama bili oduševljeni kad su čuli jasno objašnjenje identiteta „naroda mnogog“ koji će preživeti ’nevolju veliku‘ (Otkrivenje 7:9, 14, DK). Ta nada u večni život na rajskoj zemlji motivisala je mamu i tatu do kraja života, a nas decu su podsticali da se ’čvrsto uhvatimo pravog života‘, što za nas znači večni život na zemlji koji Jehova nudi (1. Timoteju 6:19; Psalam 37:29; Otkrivenje 21:3, 4). Iako sam imala samo pet godina, zaista sam uživala sa svojom porodicom na tom srećnom događaju.

Kad smo se vratili s kongresa, ponovo smo zasejali useve i na kraju imali rod kao nikada pre. To je svakako doprinelo tome da mama i tata budu uvereni da potpuno pouzdanje u Jehovu nikada neće proći nenagrađeno. Uključili su se u poseban vid dela propovedanja gde su oboje pristali da mesečno provode 52 sata u službi. A onda, kada je nastupila naredna sezona za sejanje — oni su sve odreda rasprodali! Tata je imao kamp-prikolicu 6⁠x⁠24 metra, napravljenu za nas petoro, a i kupio je novi zatvoreni Ford s troja vrata koji je vukao prikolicu. Stric Monro je učinio isto, i on se sa svojom porodicom preselio u kamp-prikolicu.

Poučavali su nas istini

Tata i mama su u oktobru 1963. započeli s pionirenjem, kako se naziva punovremena služba. Kao porodica, počeli smo da propovedamo u okruzima na istoku Teksasa gde se retko propovedala poruka o Kraljevstvu. Skoro godinu dana smo se selili od mesta do mesta, ali sve u svemu, zaista smo uživali u takvom životu. Mama i tata su nas rečju i primerom poučavali da budemo poput ranih hrišćana koji su se trošili u prenošenju biblijske istine drugima.

 Mi deca smo se naročito divili majci zbog žrtava koje je podnosila ostajući bez kuće. Međutim, jedne stvari se ni u kom slučaju nije odricala, svoje šivaće mašine. Bilo je to i dobro. S krojačkim umećem uvek nas je lepo odevala. Svaki kongres smo imali lepu novu odeću.

Dobro pamtim kada je u naše područje došao Herman Dž. Henšel sa svojom porodicom u kamionetu s razglasom u vlasništvu Watch Tower Societyja. Oni bi parkirali kamionet u najnaseljeniji kraj, pustili kratko snimljeno predavanje, a onda lično posećivali ljude kako bi im pružili daljnje informacije. Djui mlađi je uživao u društvu Hermanovog sina Miltona koji je tada bio malo stariji tinejdžer. Sada je Milton predsednik Watch Tower Societyja.

Za vreme kongresa u Kolumbu, u Ohaju, Edvena se krstila, a mami i tati je ponuđena prednost da služe kao specijalni pioniri. To je tada značilo najmanje 200 sati mesečno provesti u delu propovedanja. Kad se osvrnem na to, uviđam koliko mi je majčin dobar primer pomogao da i ja podržim svog supruga na njegovim teokratskim dodelama.

Kada bi tata uspostavio biblijski studij s nekom porodicom, poveo bi i nas da pružamo dobar primer njihovoj deci. Davao nam je da tražimo i čitamo biblijske stihove i da odgovaramo na neka osnovna pitanja. Kao rezultat toga, mnogi od tih mladih s kojima smo nekada proučavali, verno služe Jehovi sve do danas. I svakako, tako je i u nama postavljen čvrst temelj da i dalje volimo Boga.

Dok je Djui mlađi rastao, teško mu je padalo da živi na tako skučenom prostoru s dvema mlađim sestrama. Zato je 1940. rešio da ode i započne s pionirskom službom s još jednim Svedokom. Posle se oženio s Odri Baron. Pošto su naši roditelji poučili Odri mnogim stvarima, ona je jako zavolela mamu i tatu. Kada je 1944. Djui mlađi otišao u zatvor zbog hrišćanske neutralnosti, ona je na neko vreme došla da živi kod nas u skučenoj prikolici.

Na velikom kongresu u Sent Luisu, u Misuriju, 1941. godine, brat Raterford se direktno obratio deci od 5 do 18 godina,  koja su sedela u posebnom prednjem delu. Edvena i ja smo slušali njegov miran, jasan glas; bio je poput oca punog ljubavi koji kod kuće poučava svoju decu. Ohrabrio je roditelje: „Danas je Hrist Isus pred sobom sakupio narod s kojim je sklopio savez i na najsnažniji način im govori da poučavaju svoju decu putu pravednosti.“ Dodao je: „Čuvajte ih kod kuće i poučavajte ih istini!“ Na sreću, naši roditelji su to i činili!

Na tom kongresu dobili smo novu brošuricu Jehovine sluge odbranjeni, koja je iznela pregled sudskih slučajeva koje su Jehovini svedoci dobili, uključujući i one s Vrhovnog suda Sjedinjenih Država. Tata ju je proučavao s nama u krugu porodice. Nismo ni znali da je to bila priprema za ono što će se desiti za nekoliko nedelja u Selmi, u Alabami.

Napad rulje u Selmi

Ujutro uoči tog strašnog događaja, tata je šerifu, gradonačelniku i šefu policije u Selmi uručio pismo koje je navodilo naše ustavno pravo da vršimo svoju službu pod zaštitom zakona. Pa ipak su oni odlučili da nas isteraju iz grada.

Kasno popodne, petorica naoružanih muškaraca ušli su u našu prikolicu i kao taoce uzeli mamu, sestru i mene. Pretresli su sve unutra u potrazi za nečim subverzivnim. Tata je bio napolju, a oni su mu naredili da zakači prikolicu za kola, sve vreme držeći revolvere uperene u njega. Tog trenutka se nisam plašila. Bilo je tako smešno što su ti ljudi mislili da smo opasni da smo sestra i ja počele da se kikoćemo. Međutim, na tatin mig ubrzo smo se primirile.

Kada smo bili spremni da pođemo, ti ljudi su hteli da Edvena i ja idemo njihovim kolima. Tata je skočio. „Samo preko mene mrtvog!“, rekao je. Nakon razgovora, dopustili su nam da putujemo zajedno dok su nas ti naoružani ljudi pratili svojim kolima. Oko 25 kilometara od grada, signalizirali su nam da stanemo sa strane puta i odveli su mamu i tatu. Ti ljudi su uvek iznova pokušavali da ih ubede: „Ostavite tu religiju! Vratite se na farmu i ispravno odgajajte svoje curice!“ Tata je pokušao da ih urazumi, ali bez uspeha.

Najzad je jedan od njih rekao: „Idite, i ako se ikada vratite u oblast Dalasa, sve ćemo vas pobiti!“

Oslobođeni i ponovo zajedno, nekoliko sati smo putovali, a zatim se parkirali da bismo prenoćili. Zapisali smo broj njihovih registarskih tablica. Tata je bez odlaganja izvestio Watch Tower Society o svemu što se desilo, i nekoliko meseci kasnije ti ljudi su otkriveni i uhapšeni.

U misionarsku školu Gilead

Edvena je dobila poziv da 1946. pohađa 7. razred Biblijske škole Gilead Watchtowera u Saut Lensingu, u državi Njujork. Albert Šroder, jedan od instruktora, pomenuo je njene dobre osobine svom bivšem partneru u pionirskoj službi, Bilu Elrodu, koji je tada služio u Betelu, svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu, u Njujorku. a Edvena i Bil su se upoznali i uzeli oko godinu dana nakon njenog diplomiranja u Gileadu. Mnoge godine su  bili u punovremenoj službi, uključujući i pet godina zajedničke službe u Betelu. Onda je jednog dana 1959, brat Šroder pred 34. razredom Gileada objavio da je njegov dragi prijatelj postao otac dečaka i devojčice, blizanaca.

Dok sam s roditeljima služila u Meridijanu, u Misisipiju, krajem 1947. primili smo poziv da sve troje pohađamo 11. razred Gileada. Bili smo zaprepašćeni jer sam ja prema traženim uslovima bila premlada, a mama i tata prestari. Ali, učinjen je izuzetak, i mi smo dobili tu nezasluženu prednost da steknemo više biblijsko obrazovanje.

Misionarska služba s roditeljima

Naša misionarska dodela je bila Kolumbija u Južnoj Americi. Međutim, tek smo u decembru 1949, više od godinu dana nakon što smo diplomirali, stigli u misionarski dom u Bogoti, gde je već živelo troje misionara. Tata je iz početka skoro zaključio da bi bilo lakše naučiti ljude engleski nego da on nauči španski! Da, bilo je iskušenja, ali kako su samo bili veliki blagoslovi! Godine 1949, u Kolumbiji je bilo manje od sto Svedoka, a sada ih ima mnogo više od 100 000!

Nakon pet godina službe u Bogoti, mama i tata su poslani u grad Kali. U međuvremenu sam se 1952. udala za Roberta Trejsija, takođe misionara u Kolumbiji. b U Kolumbiji smo bili sve do 1982, kada smo dobili dodelu u Meksiku, gde sve do sada služimo. Na kraju su se 1968. moji roditelji morali vratiti u Sjedinjene Države zbog medicinske nege. Nakon što im se zdravlje popravilo, nastavili su da služe kao specijalni pioniri u blizini Mobila, u Alabami.

Briga za naše roditelje

Kako su godine prolazile, mama i tata su počeli da usporavaju, i trebalo im je sve više podrške i pažnje. Na njihov zahtev dodeljeni su da služe u Atini, u Alabami, blizu Edvene i Bila. Kasnije je naš brat Djui mlađi mislio da bi bilo mudro da porodice žive bliže jedna drugoj, negde u Južnoj Karolini. Tako da se Bil sa svojom porodicom, i mamom i tatom, preselio u Grinvud. Ova promena puna ljubavi, omogućila je Robertu i meni da nastavimo svoju misionarsku službu u Kolumbiji budući da smo znali da su moji roditelji dobro zbrinuti.

Onda je 1985. tata doživeo moždani udar nakon čega nije mogao da govori i bio je vezan za krevet. Okupili smo se na porodičnom sastanku da bismo razmotrili kako je najbolje da brinemo o svojim roditeljima. Odlučili smo da Odri postane tatin glavni staratelj, a da Robert i ja možemo dati najveći doprinos ako svake nedelje šaljemo pismo s ohrabrujućim iskustvima, i ako ih posećujemo kad god možemo.

Poslednji susret s ocem još uvek je živ u mojim sećanjima. Nije mogao razgovetno da govori, ali nakon što smo mu rekli da se vraćamo u Meksiko, uz veliko naprezanje i s mnogo osećanja nekako je uspeo da izgovori jednu jedinu reč: „Adios!“ Time smo znali da on u svom srcu podržava našu odluku da nastavimo sa svojom misionarskom dodelom. Umro je u julu 1987, a mama devet meseci kasnije.

Jedno pismo koje sam dobila od svoje sestre koja je udovica, na dobar način rezimira cenjenje koje svako od nas oseća prema našim roditeljima. „Veoma cenim svoje bogato hrišćansko nasleđe i nikada ni na tren ne pomišljam da bih bila srećnija da su roditelji rešili da nas drugačije podižu. Njihov primer snažne vere, samopožrtvovanosti i potpunog pouzdanja u Jehovu pomogao mi je da preživim neke tmurne trenutke u životu.“ Edvena je zaključila: „Zahvaljujem Jehovi za roditelje koji su rečju i primerom pokazali sreću koju i mi možemo imati ako svoj život gradimo oko službe našem ljubaznom Bogu Jehovi.“

[Fusnote]

[Slike na stranama 22, 23]

Porodica Fountejn: (s leva na desno) Djui, Edvena, Vini, Elizabet i Djui mlađi; desno: Elizabet i Djui mlađi na braniku Henšelovog kamioneta s razglasom (1937); dole desno: šesnaestogodišnja Elizabet nosi plakate