Izveštaj objavitelja Kraljevstva

Teokratsko širenje u Namibiji

DOBRA vest o Božjem Kraljevstvu prvi put je doprla do Namibije u kasnim 1920-im. Od tada su se stotine osoba iskrenog srca odazvale na Božju poruku spasenja. Sledeća iskustva pokazuju kako Jehova prikuplja ove poželjne stvari u svoj tor (Agej 2:7).

◻ Poles, proizvođač osnovnih životnih namirnica, koji živi u severoistočnom delu Namibije, prvi put je stupio u kontakt s Jehovinim svedocima kada je posetio Vindhuk, glavni grad. Poles se za kratko vreme uverio da je pronašao istinu. Vratio se kući s knjigom Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. Zatim je na putu za Runtu, najbliži grad u kojem se nalazila Dvorana Kraljevstva, naišao na Svedoke i molio ih da ga posete.

Međutim, razdaljina je bila prevelika da bi ovi Svedoci dolazili svake sedmice i s Polesom vodili biblijski studij. Ali Polesa to nije pokolebalo, te je sam počeo da proučava Bibliju. Pored toga, revno je propovedao drugima ono što je učio. S vremenom je osnovana jedna grupa za proučavanje Biblije. Kada je ova mala grupa čula na radiju da će se u Runtu održati kongres Jehovinih svedoka, da bi prisustvovali skupili su koliko su mogli od svojih oskudnih zarada i pobrinuli se za prevoz.

Kakvo je to uzbudljivo iskustvo bilo za njih da prvi put budu s Jehovinim svedocima! Ubrzo je bilo uređeno da sposobna braća redovno posećuju ovu grupu. U selu u kojem Poles živi, danas ima šest objavitelja.

◻ Džoanin interes za Božje ime bio je podstaknut kada je čula kako jedna osoba loše govori o Jehovinim svedocima. Ona se priseća: „Kada sam tada prvi put čula ime Jehova, ono je neizbrisivo ostalo urezano u mom umu i počela sam se pitati ko je Jehova. Živela sam s mužem u blizini Valfiš Beja na namibijskoj obali. Jednom prilikom smo otišli do grada i tamo sam videla Svedoke kako na ulici dele časopis Kulu stražaru. Dobila sam jedan primerak i zamolila za biblijski studij pošto sam imala dosta pitanja. Plakala sam kada su mi javili da ne mogu doći jer im je vozilo otkazalo. Nedugo nakon toga, moj muž je preminuo pa sam se preselila da živim u Ketmanshug. Jednom specijalnom pioniru (punovremenom jevanđelizatoru) dodeljeno je da tu radi tako da sam od njega dobila knjigu Istina koja vodi do večnog života. Od samog početka sam prepoznala zvuk istine.

„Kada je bilo vreme za to, pozvana sam da učestvujem u propovedničkom delu, ali me je strah od ljudi savladavao. Idući od vrata do vrata molila sam Jehovu da mi pre dopusti da umrem nego da propovedam. Kada sam prvi put učestvovala u uličnom svedočenju, krila sam se u jednom uzanom prolazu, nadajući se da me niko neće primetiti. Najzad sam prikupila dovoljno hrabrosti da jednom prolazniku pružim časopis, i tek tada sam uspela da nešto kažem. Tog dana sam, uz Jehovinu pomoć, svoju nadu temeljenu na Bibliji prenela mnogim ljudima.

„Danas, 12 godina kasnije, iako sam materijalno siromašna još uvek cenim prednost pionirske službe i još uvek izvlačim neizmernu radost iz prenošenja istine o Kraljevstvu drugima.“