Pronalaženje pravog mira u zemlji nemira

„Čudovište sektaškog nasilja je van kaveza“, stajalo je u jednom izveštaju iz 1969. To je bilo kada su Nemiri, period previranja u Severnoj Irskoj, počeli da eskaliraju.

SEKTAŠKO nasilje i ubijanje postalo je svakodnevna stvar dok su protestantske i katoličke ubice, „divljaci na obe strane“ političkog i religioznog spora, pojačavali borbu za prevlast u Irskoj. Od tada je „više od 3 600 ljudi ubijeno, a hiljade osakaćeno tokom skoro 30 godina nasilja“, izveštava The Irish Times.

To naravno nije nova borba. Ona vekovima hara Irskom. U nedavnim godinama njen najsmrtonosniji uticaj se osetio u Severnoj Irskoj, ali su i ljudima širom Irske upropašteni životi gorčinom i razdorom koji je ona prouzrokovala.

U tom scenariju, sada već preko sto godina, Jehovini svedoci su ukazivali na stvarno rešenje problema koji haraju ovom zemljom nemira. To rešenje je Božje Kraljevstvo u rukama Isusa Hrista (Matej 6:9, 10). Početkom tih Nemira 1969, u Irskoj je bilo 876 Jehovinih svedoka. Sada ih ima preko 4 500 u preko 100 skupština. Evo nekoliko iskustava onih koji su okrenuli leđa političkim i paravojnim aktivnostima.

„Kad porastem, pridružiću se Iri!“

Majkl a je vaspitavan kao katolik u Republici Irskoj. U školi je naučio nešto iz istorije Irske i o njenom vekovima starom sukobu s Britanijom. Kao dete, razvio je duboku mržnju prema Englezima, koje je smatrao „tlačiteljima irskog naroda“. Kada je imao deset godina rekao je svojoj baki: „Kad porastem, pridružiću se Iri!“ (Irskoj republikanskoj armiji). „Dobio sam šamar koji pamtim do današnjeg dana“, kaže on. Kasnije je saznao da je njegov deda bio u britanskoj armiji tokom Prvog svetskog rata. Njegova baka je jednom morala da stane ispred dede kako bi sprečila da ga članovi Ire ubiju.

 Ipak, kada je odrastao, Majkl je želeo da učini nešto ne bi li pomogao ostalim katolicima iz Severne Irske. „Meni se u to vreme činilo“, kaže on, „da su jedini ljudi koji išta čine za katolički narod u Severnoj Irskoj bili članovi Ire.“ Podstaknut onim za šta je smatrao da je pravedna stvar, postao je član Ire i obučio se da koristi oružje. Troje njegovih prijatelja ubile su protestantske paravojne formacije u Severnoj Irskoj.

Majkla je na kraju razočarala paravojna borba; primera radi, uznemirile su ga žestoke svađe među različitim paravojnim grupama. Dok je bio u zatvoru zbog krivičnih dela vezanih za Iru, molio se Bogu da mu pomogne da pronađe pravi put do trajnog mira i pravde. Nakon izvesnog vremena posetili su ga Jehovini svedoci. Međutim, stare predrasude stvorile su barijeru. Svedoci su bili Englezi. Njegova duboko ukorenjena mržnja sprečavala ga je da ih sluša. „Nisam im uvek pokazivao da mi je drago što ih vidim“, kaže on, „ali oni su istrajavali u dolaženju i razgovorima sa mnom, i počeo sam da uviđam da će Božje Kraljevstvo okončati sve političke i socijalne nepravde za čije sam se iskorenjivanje ja borio“ (Psalam 37:10, 11; 72:12-14).

Čas odluke je kucnuo jedne večeri kada je Majkl sreo svog komandujućeg oficira Ire, koji je rekao: „Imamo posao za tebe.“ „Shvatio sam da sam tada i na tom mestu morao da izaberem“, kaže Majkl, „tako da sam duboko uzdahnuo i rekao: ’Ja sam sada Jehovin svedok‘, iako tada nisam bio kršten. Jednostavno sam znao da želim da budem Jehovin sluga.“ „Tebe treba uza zid“, uzvratio je oficir. Uprkos pretnji, Majkl je napustio Iru. Smogao je hrabrosti za to tako što je dopustio Jehovinim rečima da utiču na njegove misli i srce. „S vremenom su i moja žena i neka moja deca predali svoje živote Jehovi. Sada imamo pravi mir u srcu. I uvek ćemo biti zahvalni Jehovi što nam je dozvolio da saznamo istinu i da učestvujemo u širenju poruke mira u zemlji nemira“ (Psalam 34:15; 119:165).

Biti neutralan je prava zaštita

„Odrastao sam u seoskom kraju u Kaunti Deriju u Severnoj Irskoj“, kaže Patrik. „Kao dete, ni za šta drugo nisam znao osim za Nemire. Takva sredina je očigledno uticala na moje gledište i razmišljanje.“ Patrik je razvio ekstremistička gledišta pod uticajem otrovnog nacionalizma i dubokih anti-britanskih predrasuda. Na obe strane je video religiozne ljude kako u političkoj borbi krše osnovna hrišćanska načela  kao i principe osnovne ljudske pristojnosti. Zbog toga je odbacio religiju i na kraju postao ateista i nepopravljivi marksista. (Uporedi s Matejem 15:7-9; 23:27, 28.)

„U mojim najranijim sećanjima su štrajkovi glađu republikanskih zatvorenika na severu“, kaže Patrik. „Oni su na mene duboko uticali. Sećam se kako sam postavljao irske zastave i ispisivao anti-britanske grafite gde god sam mogao. Kada sam imao samo 15 godina, bio sam pri počasnom bataljonu na sahrani jednog štrajkača glađu koji je umro u zatvoru.“ Poput mnogih drugih koji su se upetljali u nemire i konfuziju tog vremena, Patrik je učestvovao u pobunama i protestnim marševima u težnji za onim što je on smatrao socijalnom pravdom i jednakošću. Sprijateljio se s mnogim ekstremnim nacionalistima, koje su britanske vlasti većinom pozatvarale.

„Zatim“, kaže Patrik, „iz ekonomskih razloga, dospeo sam na neko vreme u Englesku. Dok sam bio tamo, britanska policija je uhapsila jednog mog prijatelja koji je učestvovao u bombaškoj misiji.“ Iako je Patrik još uvek bio duboko naklonjen nacionalizmu, njegov stav je počeo da se menja. Počeo je da uviđa da su njegove predrasude protiv celog engleskog naroda bile neosnovane. „Takođe sam počeo da shvatam“, kaže on, „da paravojna aktivnost neće nikada zaista rešiti probleme i otkloniti nepravdu koja me je bolela. Bilo je previše korupcije i drugih mana među onima koji su kontrolisali paravojne organizacije“ (Propovednik 4:1; Jeremija 10:23).

Patrik se na kraju vratio u Severnu Irsku. „Kada sam se vratio, jedan prijatelj me je upoznao s Jehovinim svedocima.“ Dok je sa Svedocima studirao Bibliju, Patrik je počeo da uviđa koje je pravo rešenje ljudskih sukoba i razdora. Brzo je duhovno napredovao dok su načela iz Biblije uticala na njegov um i srce (Efešanima 4:20-24). „Sada“, kaže on, „umesto da kujem zaveru za rušenje postojećeg sistema, propovedam poruku o miru iz Biblije, čak i u krajevima gde žive oni koji su privrženi vlastima, a gde ranije nikada ne bih kročio. U stvari, u vreme kada su se u Belfastu dešavala mnoga sektaška ubistva, jedini koji su se slobodno, bez oklopnih vozila, mogli kretati između područja gde žive oni koji su privrženi vlastima i područja nacionalista, bili su Jehovini svedoci.“ Poput drugih svedoka u Severnoj Irskoj tokom tog vremena, on je uvideo da je biti neutralan, baš kao što su to i rani hrišćani bili, prava zaštita (Jovan 17:16; 18:36). Zaključio je: „Čovek se oseća tako slobodnim kada vidi kako će Jehova preko Isusa Hrista čitavom čovečanstvu obezbediti istinsku pravdu i slobodu od ugnjetavanja“ (Isaija 32:1, 16-18).

„Oružje mi je bilo jedina zaštita“

„Odrastao sam s druge strane političkog i religioznog spora“, kaže Vilijam. „Usmeravale su me protestantske predrasude i snažna mržnja prema bilo čemu što je katoličko. Ako je ikako bilo moguće, nikada ne bih otišao u katoličku prodavnicu, i samo sam jednom posetio Republiku Irsku. Uključio sam se u razne protestantske grupe i institucije, kao na primer Orange Order — jedna organizacija koja je posvećena očuvanju protestantske religije i načina života.“ Kada je imao 22 godine, Vilijam se pridružio Odbrambenom puku Alstera, lokalno regrutovanom delu britanske armije. Većina članova bili su protestanti. Bio je prilično spreman da ubije ne bi li odbranio svoje nasleđe. „Imao sam nekoliko vrsta oružja i ne bih se ustručavao da ga upotrebim ako bi to bilo neophodno. Jedno sam noću držao ispod jastuka.“

Ali onda je došao preokret. „Dok sam s jednim Jehovinim svedokom radio na renoviranju jedne stare kuće, počeo sam da uviđam da oni imaju nešto posebno. Taj  moj saradnik je ostavio dubok utisak na mene. Dok smo zajedno radili na izgradnji kuće, mogao sam da ga pitam o mnogim stvarima koje su me mučile što se tiče Nemira, religije i Boga. Njegovi jednostavni, jasni odgovori pomogli su mi da uvidim kakvi su Jehovini svedoci — ujedinjen, nenasilan i politički neutralan narod, poznat po ljubavi prema Bogu i bližnjemu“ (Jovan 13:34, 35).

U roku od četiri meseca otkad je započet studij, Vilijam je istupio iz svih religioznih i političkih institucija s kojima je bio povezan. „To je za mene bio veliki korak“, priseća se on, „pošto sam morao da se odreknem mnogih dugogodišnjih tradicija koje sam poštovao.“ Međutim, njegov najveći ispit je tek predstojao. „Zbog situacije u Severnoj Irskoj, mislio sam da mi je oružje jedina zaštita. Na mene se gledalo kao na ’legitimnu metu‘ paravojnih formacija Ire. Zato je bilo veoma teško odbaciti to oružje.“ Ipak, postepeno je biblijski savet, poput onog iz Isaije 2:2-4, promenio njegovo gledište. Shvatio je da je na kraju Jehova bio njegova prava zaštita, baš kao što je to bio i za hrišćane prvog veka. Tako je Vilijam predao svoje oružje.

„Jedna stvar zbog koje mi je veoma drago“, kaže Vilijam, „jeste da sada imam duboka i stalna prijateljstva s ljudima na koje sam ranije gledao kao na smrtne neprijatelje. I ne samo to, stvarno je izvor radosti kada možeš preneti biblijsku poruku nade tamo gde je za mene ranije bilo ’područje gde se ne ide‘. Kada razmišljam o onome što je istina uradila za mene i moju porodicu, to me doveka čini zahvalnim Jehovi i njegovoj organizaciji.“

„Stvari koje stvarno nisu imale nikakvog smisla“

Robert i Tereza su došli iz totalno različitih sredina. „Ja sam iz čvrste protestantske porodice“, kaže Robert. „Neki od mojih rođaka bili su uključeni u paravojne aktivnosti. Kada sam imao 19 godina, sâm sam se priključio Britanskoj armiji, Odbrambenom puku Alstera. Većinu vremena sam provodio patrolirajući područjem gde je živela Tereza. Jedne noći sam bio prebačen s redovne patrole na druge dužnosti. Te noći je eksplodirao lendrover u kom je trebalo da se vozim. Dva vojnika su poginula, a još dvojica su bila povređena.“

Robert je počeo da se pita koja je svrha života. „Uvek sam verovao u Boga, ali ono što sam video širom Severne Irske, jednostavno za mene nije imalo nikakvog smisla. Počeo sam da se istinski molim Bogu. Pitao sam Boga da li stvarno postoji i ako postoji, da mi pokaže pravi način života. Sećam se da sam mu rekao da negde mora postojati prava religija!“ Samo nekoliko dana nakon toga, jedan Jehovin svedok je došao kod Roberta i ostavio mu nešto od literature. Kada se kasno te večeri vratio iz patrole, Robert je počeo s čitanjem koje je završio oko pet sati ujutru. „Brzo sam raspoznao zvuk istine“, kaže on, „i mogao sam videti da sve dolazi direktno iz Biblije“ (2. Timoteju 3:16). Započeo je da proučava Bibliju, i za kratko vreme predao je svoj život Bogu.

„Svedoci su nas uvek usmeravali na Bibliju“

Tereza je, s druge strane, bila katolikinja, s dubokim nacionalističkim osećanjima. „Kao devojka sam se priključila partiji Sinn Féin.“ b Ona priznaje: „To me je uvuklo u podupiranje paravojne aktivnosti. Pomagala sam u skupljanju novčanih sredstava za borbu. Obaveštavala sam Iru o onome što se dešavalo u mom kraju. Učestvovala sam i u pobunama i napadima kamenicama na policiju i vojne patrole.“

Kada su neki iz Terezine porodice počeli da proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima, i kod nje se stvorila znatiželja.  Moć Božje Reči je imala veliki uticaj na nju. „Svedoci su nas uvek usmeravali na Bibliju dok su odgovarali na pitanja“, kaže ona. „Obećanje iz Danila 2:44 je zaista bilo prosvetljujuće. Uvidela sam da je Božje Kraljevstvo pravo sredstvo za uklanjanje svih nepravdi protiv kojih sam se borila.“ Kod nje je rasla odvratnost prema nekim zverstvima koja su činile paravojne formacije. Tereza na primer, nije mogla da razume zašto bi se iko sa osećajem sažaljenja i ko je pristojan radovao vestima o terorističkim akcijama gde su vojnici ili neki drugi ubijeni ili osakaćeni i gde su porodice pogođene žalošću i patnjom. I ona je prihvatila istinu iz Biblije i dozvolila Božjim načelima da isprave njen način razmišljanja. Predala je svoj život Bogu i ubrzo se krstila (Poslovice 2:1-5, 10-14).

Tereza je Roberta upoznala kada su oboje prisustvovali sastancima u jednoj skupštini Jehovinih svedoka u Severnoj Irskoj. Ona komentariše: „Kada sam prvi put srela Roberta, teško mi je bilo da poverujem da tako smireno i na miroljubiv način razgovaram s nekim na koga bih, sve donedavno, gledala kao na deo britanske ratne mašinerije. Božja Reč mi je zaista pomogla da izbacim duboko ukorenjenu mržnju i predrasude.“ Ona i Robert su ustanovili ne samo da nisu podeljeni mržnjom i predrasudama koje potiču iz njihovih različitih tradicija i kultura, već da imaju toliko toga zajedničkog. Najmoćnije od svega bila je ljubav prema Jehovi Bogu. Venčali su se. Sada zajedno rade u prenošenju Božje poruke pravog mira ljudima bilo kog porekla i verovanja u toj zemlji nemira.

Drugi u Irskoj su imali slična iskustva. Slušanjem i prihvatanjem učenja nadahnute Božje Reči, oni su umakli ljudskoj ’filozofiji i praznoj prevari‘ (Kološanima 2:8). Sada imaju potpuno pouzdanje u Božja obećanja zabeležena u Bibliji. Srećni su što sa svima koji slušaju dele svoju nadu u mirnu budućnost — nadu da će biti totalno oslobođeni od sektaškog i bilo kog drugog nasilja (Isaija 11:6-9).

[Fusnote]

[Slike na 10. strani]

Paravojna borba je bila idealizovana na zidovima širom Severne Irske