Kakvo mišljenje imaš o sebi?

BIO je to ponosan čovek. Pošto je bio unapređen na viši državni položaj, uživao je u tome da mu drugi laskaju i da mu se dive. Ali strašno se naljutio kada jedan službenik nije hteo da mu iskaže takvu čast. Da bi se osvetio, ovaj oholi zvaničnik je skovao zaveru da istrebi sve u carstvu koji su istog etničkog porekla kao i prestupnik. Kakvo iskrivljeno mišljenje o sopstvenoj važnosti!

Taj zaverenik je bio Aman, viši službenik na dvoru persijskog kralja Asvira. Ko je bio predmet njegovog neprijateljstva? Jevrejin po imenu Mardohej. Iako je Amanov pokušaj genocida bio krajnost, to pokazuje koliko su posledice ponosa opasne i ozbiljne. Njegova oholost ne samo što je dovela druge u kritičnu situaciju već je prouzrokovala i njegovo javno poniženje, a na kraju i smrt (Jestira 3:1-9; 5:8-14; 6:4-10; 7:1-10).

Pravi obožavaoci nisu imuni na ponos

Jehova od nas zahteva da ’smerno pred njim hodimo‘ (Mihej 6:8). U Bibliji se nalaze mnoge priče o ljudima koji nisu sačuvali skromno mišljenje o sebi. To im je stvorilo probleme i žalost. Razmatranje nekih primera može nam pomoći da uvidimo koliko je suludo i opasno neuravnoteženo razmišljanje.

Razmišljanje Božjeg proroka Jone postalo je toliko neuravnoteženo da je pokušao da pobegne kada mu je Jehova dao nalog da upozori zle Ninivljane na njegovu osudu (Jona 1:1-3). Kasnije, kada su se posle njegovog propovedanja Ninivljani pokajali, Jona se nadurio. Toliko mu je bilo stalo do ugleda koji je imao kao prorok da ga skoro uopšte nije bilo briga za život hiljade Ninivljana (Jona 4:1-3). Ukoliko smo neskromni pa sebe shvatamo previše važnima, biće nam teško da sačuvamo nepristrano i objektivno gledište o ljudima i događajima oko nas.

Uzmimo za primer i Oziju koji je bio dobar kralj u Judi. Međutim, kada je postao neuravnotežen u svom razmišljanju, drsko je pokušao da preuzme neke svešteničke dužnosti. Neskromnost i jako drzak postupak koštali su ga zdravlja i gubitka Božjeg priznanja (2. Letopisa 26:3, 16-21).

Skoro da su i Isusovi apostoli upali u zamku neuravnoteženog razmišljanja. Postali su preterano zainteresovani za ličnu slavu i moć. Kad je došlo vreme teške kušnje, napustili su Isusa i pobegli (Matej 18:1; 20:20-28; 26:56; Marko 9:33, 34; Luka 22:24). Zbog nedostatka skromnosti i sujetnog razmišljanja gotovo da su izgubili iz vida Jehovinu nameru i svoju ulogu u tome.

Posledice previsokog mišljenja o sebi

Neuravnoteženo mišljenje o nama samima može nam naneti bol i narušiti naš odnos s drugima. Primera radi, možda sedimo u nekoj sobi i primećujemo kako dve osobe nešto među sobom šapuću i smeju se. Ukoliko smo egocentrični, mogli bismo pogrešno pretpostaviti da zbijaju šalu na naš račun pošto tako tiho pričaju. U našim mislima nema mesta ni za kakvo drugo moguće objašnjenje. Na kraju krajeva, o kome bi drugom mogli da pričaju? Mogli bismo se uznemiriti i odlučiti da više ne razgovaramo s tim osobama. Na taj način neuravnoteženo gledište o našoj ličnoj važnosti može dovesti do nesporazumâ i narušenih odnosa s prijateljima, članovima porodice i s drugima.

 Osobe koje sebe smatraju previše važnima mogu postati hvalisavci koji se stalno razmeću svojim tobože velikim talentima, delima ili posedima. Možda u razgovoru vode glavnu reč tako što uvek imaju da ubace nešto o sebi. To otkriva nedostatak iskrene ljubavi i stvarno može da ide na živce. Tako umišljena osoba često odbija druge od sebe (1. Korinćanima 13:4).

Kao Jehovini svedoci, u našoj službi propovedanja nailazimo na ismejavanje i odbijanje. Treba da imamo na umu da takvo protivljenje nije usmereno na nas lično, već na Jehovu koji je Izvor naše poruke. Međutim, iskrivljeno gledište o ličnoj važnosti može voditi do ozbiljnih posledica. Godinama ranije jedan brat je lično shvatio verbalni napad nekog stanara, pa mu je uvredljivo uzvratio (Efešanima 4:29). Posle toga taj brat više nikad nije išao u službu od vrata do vrata. Da, ponos nas može navesti da se iznerviramo dok smo u službi propovedanja. Nemojmo nikad dozvoliti da se tako nešto desi. Umesto toga, ponizno se molimo Jehovi da nam pomogne da sačuvamo ispravno cenjenje za prednost učestvovanja u hrišćanskoj službi (2. Korinćanima 4:1, 7; 10:4, 5).

Takođe, ukoliko sebe smatramo previše važnima to nas može sprečiti da prihvatimo preko potreban savet. Pre nekoliko godina, u jednoj srednjoameričkoj zemlji jedan tinejdžer je u skupštini održao govor u Teokratskoj školi službe. Kada mu je nadglednik škole dao prilično direktan savet, dečak se naljutio, bacio Bibliju na pod i izjurio iz Dvorane Kraljevstva s namerom da se više nikad ne vrati. Ali nakon nekoliko dana, slomio je svoj ponos, pomirio se s nadglednikom škole i ponizno prihvatio njegov savet. S vremenom je ovaj mladić dostigao hrišćansku zrelost.

Ako smo neskromni i ako sebe smatramo previše važnima to može narušiti i naš odnos s Bogom. Stih iz Priča Solomunovih 16:5 (DK) nas upozorava: „Mrzak je Gospodu ko je god ponosita srca.“

Uravnoteženo mišljenje o sebi

Očigledno ne treba da smatramo sebe previše važnima. Svakako, to ne znači da ne treba da budemo ozbiljni u vezi s onim što radimo ili govorimo. Biblija pokazuje da nadglednici, sluge pomoćnici — u stvari svi u skupštini — treba da budu ozbiljni (1. Timoteju 3:4, 8, 11; Titu 2:2). Kako onda hrišćani mogu razviti i sačuvati skromno, uravnoteženo i trezveno mišljenje o sebi?

Biblija sadrži mnoge ohrabrujuće primere osoba koje su zadržale uravnoteženo mišljenje o sebi. Isus Hrist je istaknut primer poniznosti. Da bi izvršio Očevu volju i da bi doneo spasenje čovečanstvu, Božji sin je dobrovoljno napustio uzvišen položaj na nebu i postao samo čovek na zemlji. Uprkos tome što je podnosio uvrede, zlostavljanje i sramnu smrt, sačuvao je samokontrolu i dostojanstvo (Matej 20:28; Filipljanima 2:5-8; 1. Petrova 2:23, 24). Kako je to uspeo? Tako što se potpuno oslanjao na Jehovu i bio odlučan da vrši njegovu volju. Isus je marljivo proučavao Božju Reč, usrdno se molio i snažno se naprezao u službi (Matej 4:1-10; 26:36-44; Luka 8:1; Jovan 4:34; 8:28; Jevrejima 5:7). Sleđenje Isusovog primera može nam pomoći da razvijemo i sačuvamo uravnoteženo gledište o sebi (1. Petrova 2:21).

Razmotrimo takođe izuzetan primer Jonatana, sina kralja Saula. Zbog neposlušnosti svoga oca Saula, Jonatan je izgubio mogućnost da ga nasledi kao kralj (1. Samuilova 15:10-29). Da li je Jonatan bio ogorčen zbog toga? Da li je bio ljubomoran na Davida, mladića koji je trebao da vlada na njegovom mestu? Premda je Jonatan bio mnogo stariji i verovatno iskusniji od Davida, skromno i ponizno se povinovao Jehovinoj pripremi i verno je pružao podršku Davidu (1. Samuilova 23:16-18). Ako jasno sagledamo Božju volju i ako smo spremni da joj se podložimo, to će nam  pomoći da ’ne mislimo o sebi više nego što treba da mislimo‘ (Rimljanima 12:3).

Isus je poučavao o tome koliko je važno ispoljavati skromnost i poniznost. To je slikovito objasnio rekavši svojim učenicima da kada budu na nekoj svadbi ne treba da zauzmu ’najistaknutije mesto‘, jer može doći neko ugledniji te će oni biti poniženi tako što će morati da odu na najniže mesto. Da bi pouka bila sasvim jasna, Isus je još rekao: „Jer svako ko se uzvisuje biće ponižen, a ko se ponizuje biće uzvišen“ (Luka 14:7-11). Mudro bi bilo da poslušamo Isusov savet i da se ’obučemo u poniznost‘ (Kološanima 3:12; 1. Korinćanima 1:31).

Blagoslovi zbog uravnoteženog gledišta

Skroman i ponizan duh omogućuje Jehovinim slugama da budu istinski radosni u službi. Starešine su mnogo pristupačnije kad s poniznošću ’obzirno postupaju sa stadom‘ (Dela apostolska 20:28, 29). Tada je drugima u skupštini lakše da razgovaraju s njima i zatraže njihovu pomoć. To će doprineti da skupština bude tesnije povezana u duhu ljubavi, srdačnosti i poverenja.

Kad sebe ne smatramo previše važnima tad će nam biti lakše da stičemo dobre prijatelje. Skromnost i poniznost će nas čuvati od toga da ne razvijemo takmičarski duh i da ne pokušavamo da zasenimo druge svojim delima ili materijalnim stvarima. Te Bogu dopadljive osobine će nam pomoći da budemo obzirniji, a time i u boljoj poziciji da utešimo i podržimo one kojima je to potrebno (Filipljanima 2:3, 4). Kada su ljudi dirnuti ljubavlju i ljubaznošću tad obično lepo uzvraćaju na to. Zar nije takav nesebičan odnos temelj na kom se grade čvrsta prijateljstva? Kakav blagoslov za to što nismo neskromni, pa sebe ne smatramo previše važnima! (Rimljanima 12:10)

Takođe, ukoliko imamo uravnoteženo gledište o sebi biće nam lakše da priznamo svoju grešku kad povredimo nekog (Matej 5:23, 24). To će voditi do boljih odnosa, izmirenja i uzajamnog poštovanja. Ako su oni koji nadgledaju, kao što su to starešine, ponizni i skromni, moći će mnogo više da urade za druge (Poslovice 3:27; Matej 11:29). Isto tako, ponizna osoba će lakše oprostiti onima koji su joj sagrešili (Matej 6:12-15). Ona neće preterano reagovati kad primeti da je omalovažavaju i imaće poverenja u Jehovu da će on ispraviti stvari koje se drugačije ne mogu popraviti (Psalam 37:5; Poslovice 3:5, 6).

Najveći blagoslov koji možemo dobiti ako imamo skromno i ponizno gledište o sebi jeste Jehovina naklonost i odobravanje. „Bog se suprotstavlja oholima, a nezasluženu dobrotu daje poniznima“ (1. Petrova 5:5). Nemojmo nikada upasti u zamku razmišljanja kako smo bolji nego što zapravo jesmo. Umesto toga, ponizno priznajmo svoje mesto u Jehovinom uređenju. Veličanstveni blagoslovi čekaju sve one koji udovoljavaju zahtevu da ’smerno pred Bogom svojim hode‘.

[Slika na 22. strani]

Jonatan je ponizno pružao podršku Davidu