Životna priča

Jehova je moje utočište i sila

ISPRIČAO MARSEL FILTO

„Ako se udaš za njega osudila si sebe na robiju.“ To su ljudi govorili devojci s kojom sam planirao da se oženim. Da vam ispričam zašto su tako govorili.

KADA sam se rodio 1927, kanadska pokrajina Kvibek je bila uporište katolicizma. Otprilike četiri godine kasnije, u našu kuću u Montrealu počela je da navraća Sesil Difur, punovremeni sluga Jehovinih svedoka. Naše komšije su joj zbog toga često pretile. Štaviše, bila je više puta hapšena i maltretirana zato što je propovedala biblijsku poruku. Tako smo ubrzo shvatili istinitost Isusovih reči: „Bićete predmet mržnje svih nacija zbog mog imena“ (Matej 24:9).

U to vreme mnogima je bilo nezamislivo da jedna kanadska porodica francuskog porekla napusti katoličku religiju. Premda se moji roditelji nikada nisu krstili kao Svedoci, vrlo brzo su zaključili da učenja katoličke crkve nisu u skladu s Biblijom. Zato su podsticali svoje osmoro dece da čitaju literaturu Svedoka i podržavali ih kad su zauzimali stav za biblijsku istinu.

Zauzimanje stava u teškim vremenima

Počeo sam ozbiljno da se interesujem za biblijski studij 1942. godine, dok sam još išao u školu. U Kanadi je delatnost Jehovinih svedoka tada bila zabranjena, jer su sledili primer prvih hrišćana i nisu učestvovali u ratovima (Isaija 2:4; Matej 26:52). Za vreme svetskog rata koji je tada besneo, moj najstariji brat  Rolan je odveden u radni logor jer nije hteo da uzme oružje.

Otprilike u to vreme, otac mi je dao jednu knjigu na francuskom koja je opisivala stradanja Svedoka u Nemačkoj, zbog toga što su odbijali da podrže vojne pohode Adolfa Hitlera. a Bio sam podstaknut da se poistovetim s tako hrabrim primerima besprekornosti, te sam počeo da posećujem sastanke Jehovinih svedoka koji su se održavali u jednoj privatnoj kući. Ubrzo sam bio pozvan da učestvujem u delu propovedanja. Prihvatio sam taj poziv potpuno svestan toga da bih mogao biti uhapšen i zatvoren.

Nakon što sam se pomolio za snagu, pokucao sam na prva vrata. Otvorila je jedna ljubazna gospođa, i kad sam se predstavio pročitao sam joj reči iz 2. Timoteju 3:16: „Sve je Pismo nadahnuto od Boga, i korisno.“

„Da li ste zainteresovani da saznate nešto više o Bibliji?“, upitao sam.

„Da“, odgovorila je.

Rekao sam da ću joj dovesti jednu prijateljicu koja poznaje Bibliju bolje od mene, što sam i učinio sledeće sedmice. Posle tog prvog iskustva osećao sam se sigurnije, i shvatio sam da službu ne obavljamo svojom sopstvenom snagom. Kao što je apostol Pavle rekao, mi to činimo uz Jehovinu pomoć. Zaista, veoma je važno da priznamo da je ’snaga koja nadilazi uobičajenu od Boga, a ne od nas‘ (2. Korinćanima 4:7).

Posle toga je delo propovedanja postalo sastavni deo mog života, a uz njega i hapšenja i zatvor. Nije ni čudo što su mojoj budućoj nevesti govorili: „Ako se udaš za njega osudila si sebe na robiju!“ Pa ipak, takva iskustva i nisu bila baš toliko teška. Nakon što bismo proveli noć u zatvoru, obično bi neko od Svedoka platio kauciju za nas.

Važne odluke

U aprilu 1943. godine predao sam se Jehovi i simbolizovao to krštenjem u vodi. Zatim sam u avgustu 1944. prvi put bio na velikom kongresu u Bufalu (Njujork, SAD), u blizini kanadske granice. Bilo je prisutno 25 000 osoba, a program je u meni probudio želju da budem pionir, kako se zovu punovremene sluge Jehovinih svedoka. Zabrana dela Jehovinih svedoka u Kanadi bila je ukinuta u maju 1945, i već sledećeg meseca sam počeo s pionirenjem.

Međutim, što sam više učestvovao u službi to sam češće odlazio u zatvor. Jednom su me stavili u ćeliju zajedno s Majkom Milerom, vernim, dugogodišnjim  Jehovinim slugom. Seli smo na beton i razgovarali. Taj duhovno izgrađujuć razgovor me je neizmerno ojačao. Međutim, posle toga mi je prošlo kroz glavu jedno pitanje: ’Šta bi bilo da smo se pre toga nešto sporečkali i da nismo razgovarali?‘ Za to vreme dok sam bio u zatvoru sa ovim dragim bratom naučio sam jednu od najizvanrednijih lekcija u životu — nama su potrebna naša braća i zato treba da opraštamo i budemo ljubazni jedni prema drugima. Inače, kao što je apostol Pavle pisao: „Ako jedan drugoga grizete i žderete, pazite da jedan drugoga ne uništite“ (Galatima 5:15).

U septembru 1945, pozvan sam da služim u kanadskoj kancelariji podružnice Watch Tower Societya u Torontu, što zovemo Betel. Tamo je duhovni program zaista bio izgrađujuć i jačao je veru. Sledeće godine mi je dodeljeno da radim na betelskoj farmi, oko 40 kilometara severno od kancelarije podružnice. Dok sam brao jagode s mladom En Volinek zapazio sam ne samo njenu fizičku lepotu već i ljubav prema Jehovi i revnost za njega. Među nama se razvila ljubav i u januaru 1947. smo se venčali.

Naredne dve i po godine smo pionirili u Londonu (Ontario), a zatim na ostrvu Kejp Breton gde smo pomogli da se osnuje skupština. Zatim smo 1949. pozvani da pohađamo 14. razred Biblijske škole Gilead Watchtowera, gde smo se školovali za misionare.

Misionarsko delo u Kvibeku

Kanadskim apsolventima prethodnog razreda Gileada bilo je dodeljeno da otpočnu delo propovedanja u Kvibeku. Mi smo im se pridružili 1950. godine, zajedno s još 25 njih iz našeg 14. razreda. Sve veća aktivnost misionara dovela je do intenzivnijeg progonstva i napada rulje, na šta su podsticale vođe rimokatoličke crkve.

Dva dana posle dolaska na našu prvu misionarsku dodelu u gradu Rojnu, En su uhapsili i strpali u policijska kola. To je bilo novo iskustvo za nju, s obzirom da potiče iz jednog seoceta u kanadskoj pokrajini Manitoba, gde je retko kad viđala policajca. Sasvim je razumljivo da se uplašila i setila onih reči: „Ako se udaš za njega osudila si sebe na robiju.“ Međutim, pre nego što su otišli, policajci su i mene pronašli i strpali u kola zajedno sa En. „Drago mi je što te vidim!“, uzviknula je. Ipak je iznenađujuće smireno prokomentarisala: „Pa isto to se događalo i apostolima kad su propovedali o Isusu“ (Dela apostolska 4:1-3; 5:17, 18). Nešto kasnije tog dana bili smo pušteni uz kauciju.

Oko godinu dana posle ovog događaja, za vreme službe od kuće do kuće na našoj novoj dodeli u Montrealu, začuo sam neki metež na ulici i video razjarenu rulju kako baca kamenje. Dok sam žurio da pomognem En i njenoj partnerki stigla je policija. Umesto da uhapsi neke iz te rulje, policija je uhapsila En i njenu partnerku! Kad su bile u zatvoru, En je podsetila tu novu Svedokinju na to da one doživljavaju istinitost Isusovih reči: „Bićete predmet mržnje svih ljudi zbog mog imena“ (Matej 10:22).

Jedno vreme je na sudu u Kvibeku bilo u toku oko 1 700 parnica protiv Jehovinih svedoka. U većini slučajeva smo bili optuživani da distribuišemo podrivačku literaturu ili da distribuišemo literaturu bez dozvole za izdavanje. Zbog toga je Pravno odeljenje Watch Tower Societya pokrenulo postupak protiv vlade Kvibeka. Posle dugogodišnje zakonske borbe, Jehova nam je dao dve velike pobede pred Vrhovnim sudom Kanade. U decembru 1950. oslobođeni smo optužbe da je naša literatura podrivačka, a u oktobru 1953. bilo nam je odobreno da distribuišemo literaturu bez dozvole za izdavanje. Tako smo na očigledan način videli da je Jehova zaista „utočište i sila, i pomoć što se uvek u nevolji nađe“ (Psalam 46:2).

 Broj Svedoka u Kvibeku je neverovatno porastao sa 356, koliko ih je bilo 1945. kada sam počeo s pionirenjem, na preko 24 000 danas! Stvarno je ispalo baš onako kako je prorečeno u Bibliji: „Svako će oružje protiv tebe tupo biti, a i svaki jezik koji bi se na sudu na te podigao ti ćeš sama osuditi“ (Isaija 54:17).

Naše delo u Francuskoj

U septembru 1959. En i ja smo pozvani da služimo u Betelu u Parizu (Francuska), gde sam dobio zadatak da nadgledam proces štampanja. Sve dok nismo došli, januara 1960, našu literaturu je štampalo jedno poslovno preduzeće. Pošto je Kula stražara tada bila zabranjena u Francuskoj, štampali smo je svakog meseca u vidu brošure od 64 strane. Brošura je nosila naslov „Interni bilten Jehovinih svedoka“, i u njoj su se nalazili članci koji će se tog meseca proučavati u skupštinama. Od 1960. do 1967, broj onih koji su učestvovali u delu propovedanja u Francuskoj porastao je sa 15 439 na 26 250.

Na kraju je većina misionara dobila nove dodele, neki u afričke zemlje u kojima se govori francuski, a neki ponovo u Kvibek. Pošto se En nije osećala dobro i bila joj je neophodna operacija, vratili smo se u Kvibek. Posle tri godine medicinske nege, zdravlje joj se poboljšalo. Tad mi je dodeljena pokrajinska služba, što znači da sam svake nedelje posećivao drugu skupštinu kako bih pružao duhovno ohrabrenje.

Misionarsko delo u Africi

Nekoliko godina kasnije, 1981, bili smo oduševljeni kada smo dobili novu dodelu kao misionari u Zairu, sada Demokratska Republika Kongo. Narod je tamo bio siromašan i podnosio je mnoge nevolje. Kada smo stigli, bilo je 25 753 Svedoka, danas ih ima preko 113 000, a 446 362 osobe su prisustvovale Memorijalu Hristove smrti 1999. godine!

Godine 1984. dobili smo od vlade oko 500 jutara zemlje za izgradnju nove kancelarije podružnice. Zatim je, decembra 1985. u glavnom gradu Kinšasi održan međunarodni kongres na kom je bilo prisutno 32 000 delegata iz mnogih krajeva sveta. Nakon toga je protivljenje podstaknuto od strane sveštenstva omelo naše delo u Zairu. Odgovornoj braći je 12. marta 1986. uručeno pismo kojim je proglašeno da je organizacija Jehovinih svedoka u Zairu nezakonita. Ovu zabranu svih naših aktivnosti potpisao je tadašnji predsednik, pokojni Mobutu Sese Seko.

Zbog ovog iznenadnog razvoja događaja morali smo da primenimo biblijski savet: „Mudri vidi zlo i uklanja se“ (Poslovice 22:3). Pronašli smo način da van zemlje nabavimo papir, mastilo, film, štamparske ploče i hemijska sredstva za štampanje naših publikacija u Kinšasi. Takođe smo razvili našu vlastitu mrežu za distribuisanje. Kad smo se tako organizovali, naš sistem je funkcionisao bolje nego vladina poštanska služba!

Hiljade Svedoka je bilo uhapšeno, a mnogi su bili brutalno mučeni. Ipak su, osim nekih izuzetaka, izdržali sve to i sačuvali svoju vernost. I ja sam bio uhapšen i video sam u kakvim su groznim zatvorskim uslovima bila naša braća. Mnogo puta smo na svakakve načine bili gonjeni i od tajne policije i od vlasti, ali Jehova bi uvek stvorio izlaz (2. Korinćanima 4:8).

Jednom smo sakrili oko 3 000 kutija literature u skladištu jednog biznismena. Međutim, jedan od njegovih radnika je obavestio tajnu policiju i oni su uhapsili tog biznismena. Dok su ga vozili u zatvor slučajno su nam se putevi ukrstili. Biznismen im je rekao da sam ja taj koji je sklopio dogovor s njim da literatura bude u njegovom skladištu. Policija me je zaustavila i počela da ispituje optužujući me da sam u skladištu tog čoveka ostavljao nezakonitu literaturu.

„Imate li neku od knjiga?“ upitao sam.

„Naravno da imamo“, odgovorili su.

 „Smem li da pogledam?“ pitao sam.

Kada su mi dali jedan primerak, pokazao sam im unutrašnju stranu gde stoji: „Printed in the United States of America by the Watch Tower Bible & Tract Society.“

„To što držite u rukama je vlasništvo Amerike, a ne Zaira“, podsetio sam ih. „Vaša vlada je zabranila zakonsko udruženje Jehovinih svedoka u Zairu, a ne Watch Tower Bible & Tract Society u Sjedinjenim Državama. Zato bi trebalo da pazite šta radite s ovim publikacijama.“

Pustili su me jer nisu imali sudski nalog da me uhapse. Te noći smo s dva kamiona pokupili literaturu iz skladišta. Kada su sutradan stigle nadležne osobe bili su zaprepašteni kad su otkrili da je skladište prazno. Od tad su počeli da me traže jer su imali sudski nalog za hapšenje. Pronašli su me, i pošto nisu imali kola, morao sam sâm da se odvezem do zatvora! Jedan drugi Svedok je pošao sa mnom da bi vratio moja kola pre nego što bi ih se oni dočepali.

Nakon osmočasovnog saslušavanja odlučili su da me deportuju. Tada sam im pokazao pismo u kom me je vlada odredila da sredim račune oko imovine sada zabranjene organizacije Jehovinih svedoka u Zairu. Tako mi je dopušteno da nastavim s mojim poslom u Betelu.

Nakon što sam četiri godine služio pod teretom zabrane dela u Zairu zaradio sam čir na želucu koji je krvario i bio opasan po život. Odlučeno je da odem na lečenje u Južnu Afriku, i tamo mi je podružnica pružila dobru negu tako da sam se oporavio. Posle osam godina provedenih u službi u Zairu, što je zaista bilo jedno nezaboravno i lepo iskustvo, 1989. godine smo se preselili u Južnoafričku podružnicu. Godine 1998. smo se vratili u našu domovinu i od tada ponovo služimo u kanadskom Betelu.

Zahvalan za službu

Kada se osvrnem na 54 godine provedene u punovremenoj službi, tako sam zahvalan što sam svoju mladalačku snagu mogao da koristim u dragocenoj službi za Jehovu. Premda je En morala da pretrpi mnoge teške okolnosti, nije se žalila već mi je pružala podršku u svim našim aktivnostima. Imali smo prednost da pomognemo mnogima da upoznaju Jehovu, a veliki broj njih je sad u punovremenoj službi. Kakva je samo radost videti kako neka njihova deca, pa čak i unučići, služe našem divnom Bogu, Jehovi!

Uveren sam da ne postoji ništa što ovaj svet može ponuditi, a što bi se moglo uporediti s prednostima i blagoslovima koje nam Jehova pruža. Istina, pretrpeli smo mnoge kušnje, ali sve su one služile da izgradimo veru i pouzdanje u Jehovu. On je zaista dokazao da je utočište i sila, i pomoć što se u nevolji brzo nađe.

[Fusnota]

[Slike na 26. strani]

En i ja za vreme pionirenja 1947; i danas

[Slika na 29. strani]

Ljudi koje smo upoznali u Zairu voleli su biblijsku istinu