Kirilo Lukaris — čovek koji je cenio Bibliju

Bio je to jedan letnji dan 1683. godine. Ribari na Mramornom moru blizu Carigrada (današnjeg Istanbula), glavnog grada Otomanske imperije, prenerazili su se kada su ugledali da jedan leš pluta po vodi. Kad su malo bolje pogledali, sa užasom su shvatili da se radi o telu zadavljenog vaseljenskog carigradskog patrijarha, poglavara Pravoslavne crkve. Bio je to tragičan kraj Kirila Lukarisa, istaknute religiozne ličnosti 17. veka.

LUKARIS nije dovoljno dugo živeo da bi video kako njegov san — objavljivanje prevoda Hrišćanskih grčkih spisa na govornom grčkom jeziku — postaje stvarnost. Drugi Lukarisov san — da vidi kako se Pravoslavna crkva vraća „evanđeoskoj jednostavnosti“ — nikada se nije ispunio. Ko je bio ovaj čovek? I na kakve je sve prepreke nailazio dok se u svemu ovome naprezao?

Zaprepašćen nedostatkom obrazovanja

Kirilo Lukaris je rođen 1572, u Kandiji na Kritu (današnjem Iraklionu), koju su držali Mleci. Pošto je bio talentovan, studirao je u Veneciji i Padovi u Italiji, a zatim je dosta putovao kako po toj tako i po drugim zemljama. Ozlojeđen zbog borbi među frakcijama unutar crkve i privučen reformatorskim pokretima u Evropi, moguće je da je posetio Ženevu, koja je tada bila pod uticajem kalvinizma.

Dok je bio u poseti Poljskoj, Lukaris je opazio da su tamošnji pravoslavci, kako sveštenici tako i laici, bili u jadnom duhovnom stanju zbog neobrazovanosti. U Aleksandriji i Carigradu, bio je uznemiren kada je otkrio da su čak i propovedaonice — odakle se čitalo Pismo — uklonjene iz nekih crkava!

Godine 1602. Lukaris je otišao u Aleksandriju, gde je nasledio svog rođaka, patrijarha Meletiosa, na mestu arhiepiskopa. Zatim je počeo da se dopisuje s raznim reformistički orijentisanim teolozima u Evropi. U jednom od tih pisama, zapazio je da se Pravoslavna crkva držala mnogih pogrešnih običaja. U različitim pismima je naglašavao potrebu da crkva zameni sujeverje sa „evanđeoskom jednostavnošću“  i da se oslanja jedino na Pismo kao na autoritet.

Lukaris je takođe bio uznemiren time što se duhovna vlast crkvenih otaca jednako poštovala kao i reči Isusa i apostola. „Ne mogu više da slušam kako ljudi pričaju da su tumačenja ljudskih tradicija isto toliko važna koliko i Pismo“, pisao je on (Matej 15:6). Dodao je da je, po njegovom mišljenju, obožavanje likova katastrofa. Prizivanje „svetaca“ je uvreda za Posrednika Isusa, primećivao je on (1. Timoteju 2:5).

Presto patrijarha na prodaju

Ovakva razmišljanja, zajedno s Lukarisovom averzijom prema Rimokatoličkoj crkvi, donela su mu mržnju i progon od strane jezuita, kao i onih u pravoslavnoj crkvi koji su bili za ujedinjenje s katolicima. Uprkos tom protivljenju, 1620. godine Lukaris je izabran za carigradskog patrijarha. Položaj patrijarha Pravoslavne crkve je u to vreme bio pod dominacijom Otomanske imperije. Turska vlast bi za novac spremno svrgnula nekog patrijarha i postavila drugog.

Lukarisovi neprijatelji, uglavnom jezuiti i svemoćna i zastrašujuća papska Congregatio de Propaganda Fide (Kongregacija za propagiranje vere), i dalje su ga klevetali i kovali zavere protiv njega. „Da bi ostvarili ovaj cilj, jezuiti su koristili sva moguća sredstva — lukavstvo, lažne optužbe, ulagivanja i naročito, mito, koji je bio najefikasnije oružje za pridobijanje usluga [otomanskih] državnika“, zapaža delo Kirilo Lukaris. Tako je 1622. Lukaris prognan na ostrvo Rodos, a Gregori iz Amasije kupio je ovaj položaj za 20 000 srebrnjaka. Međutim, Gregori nije mogao da stvori obećanu sumu, pa je Antimus iz Edirnea kupio ovaj položaj, ali se kasnije povukao. Začudo, Lukaris je bio vraćen na patrijarski presto.

Lukaris je rešio da iskoristi svoju novu priliku i da pravoslavno sveštenstvo i laike obrazuje, tako što bi objavio prevod Biblije i teološke traktate. Kako bi to izveo, uredio je da se pod pokroviteljstvom engleskog ambasadora u Carigrad dopremi jedna štamparska mašina. Međutim, kada je juna 1627. presa stigla, Lukarisovi neprijatelji su ga optužili da ovu mašinu koristi u političke svrhe, i tako su je na kraju uništili. Lukaris je sada morao da koristi štamparske mašine u Ženevi.

Prevod Hrišćanskih spisa

Lukarisovo ogromno poštovanje prema Bibliji i njenoj moći da prosvetljuje, razbuktalo je u njemu žudnju da njene reči učini razumljivijim običnom čoveku. Uvideo je da jezik u originalnim nadahnutim grčkim biblijskim manuskriptima više nije bio razumljiv običnom čoveku. Tako je prva knjiga, za koju je Lukaris naložio da se uradi, bila prevod Hrišćanskih grčkih spisa na grčki jezik kojim se tada govorilo. Maksimus Kalipolitis, obrazovani monah, započeo je rad na njemu marta 1629. Mnogi pravoslavci su smatrali da je prevođenje Pisma nešto nečuveno, bez obzira na to koliko tekst može da bude nerazumljiv čitaocima. Da bi ih umirio, Lukaris je u paralelnim kolonama štampao originalni i savremeni tekst, dodajući samo neka zapažanja. Pošto je Kalipolitis umro ubrzo nakon što je predao manuskript, Lukaris je sam ispravljao tekst. Ovaj prevod je štampan odmah posle Lukarisove smrti 1638. godine.

Uprkos Lukarisovoj obazrivosti, prevod je podigao pravu oluju neodobravanja mnogih episkopa. Lukarisova ljubav prema Božjoj Reči bila je više nego očigledna u predgovoru ovog prevoda Biblije. On je napisao da je Pismo, izneseno na jeziku kojim narod govori, jedna „prijatna poruka, koja nam je data s neba“. Savetovao je ljude da „saznaju i upoznaju se s celim sadržajem [Biblije]“ i pomenuo da nema drugog načina da se saznaju „ispravno stvari koje se tiču vere... do kroz nadahnuto i sveto Jevanđelje“ (Filipljanima 1:9, 10).

Lukaris je oštro osuđivao one koji su zabranjivali proučavanje Biblije, kao i one koji su odbacivali prevod originalnog teksta, rečima: „Ako govorimo ili čitamo bez razumevanja, to je kao da reči bacamo u  vetar.“ (Uporedi s 1. Korinćanima 14:7-9.) U zaključku predgovora je napisao: „Dok svi vi budete čitali ovo božansko i sveto Jevanđelje na vašem jeziku, izvucite korist iz tog čitanja,... i neka bi vam Bog uvek rasvetljavao put ka onome što je dobro“ (Poslovice 4:18).

Ispovest vere

Nakon što je pokrenuo ovo prevođenje Biblije, Lukaris je preduzeo sledeći smeli korak. Godine 1629. objavio je u Ženevi Ispovest vere. Bila je to lična izjava verovanja za koja se nadao da će ih Pravoslavna crkva usvojiti. Prema knjizi The Orthodox Church, ova Ispovest „lišava pravoslavnu doktrinu o sveštenstvu i svetim redovima svakog smisla, a obožavanje ikona i prizivanje svetaca osuđuje kao oblik idolopoklonstva“.

Ispovest sadrži 18 stavki. Druga stavka objavljuje da je Pismo nadahnuto od Boga i da autoritet Pisma nadmašuje crkveni. Tamo kaže: „Verujemo da je Bog dao Sveto Pismo... Verujemo da je autoritet Svetog Pisma iznad autoriteta crkve. Biti poučen od Svetog Duha i biti poučen od strane čoveka jesu dve potpuno različite stvari“ (2. Timoteju 3:16).

U osmoj i desetoj stavci se tvrdi da je Isus Hrist jedini Posrednik, Prvosveštenik, i Poglavar skupštine. Lukaris je pisao: „Verujemo da naš Gospod Isus Hrist sede s desne strane Svom Ocu i tamo se zauze za nas, izvršavajući sam službu jednog istinskog i zakonu vernog prvosveštenika i posrednika“ (Matej 23:10).

Dvanaesta stavka izjavljuje da crkva može da zaluta pogrešno tumačivši neispravno kao ispravno, ali da svetlo svetog duha može da je spasi kroz rad vernih slugu. U 18. stavci, Lukaris spominje da je čistilište puka izmišljotina: „Očigledno da bajku o Čistilištu ne treba dozvoliti.“

 Dodatak na kraju Ispovesti sadrži brojna pitanja i odgovore. U njemu Lukaris naglašava prvo da svaki vernik treba da čita Pismo i da je za hrišćanina štetno da ne čita Božju Reč. Zatim dodaje da bi apokrifne knjige trebalo izbegavati (Otkrivenje 22:18, 19).

Četvrto pitanje glasi: „Kako bi trebalo da gledamo na ikone?“ Lukaris odgovara: „Poučeni smo od Božanskih i Svetih Spisa, koji jasno kažu: ’Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji; nemoj im se klanjati niti im služiti; [Izlazak 20:4, 5]‘ pošto treba da obožavamo, ne stvarstvo, već jedino Stvoritelja i Tvorca neba i zemlje, i samo Njemu da se klanjamo... Obožavanje i služenje [ikonama], pošto je zabranjeno... u Svetim Spisima, mi odbacujemo, kako ne bi zaboravili i umesto Stvoritelja i Tvorca obožavali boje, i umetnost, i stvorenja“ (Dela apostolska 17:29).

Iako Lukaris, u tom dobu duhovne tame u kom je živeo, nije mogao potpuno da raspozna sve pogrešne stvari, a on je učinio hvale vredne napore da Biblija bude autoritet nad crkvenim doktrinama i da obrazuje ljude o njenim učenjima.

Odmah nakon izlaska ove Ispovesti, ponovo se podigao talas protivljenja protiv Lukarisa. Godine 1633. Kirilo Kontari, mitropolit Vereje (sada Alep), Lukarisov lični neprijatelj koga su podržavali jezuiti, pokušao je da se nagodi s Turcima za stolicu patrijarha. Međutim, plan je propao pošto Kontari nije mogao da isplati novac. Lukaris je ostao u službi. Sledeće godine, Atanazijus iz Soluna je platio 60 000 srebrnjaka za ovaj položaj. Lukaris je ponovo bio svrgnut. Ali u roku od mesec dana to je bilo opozvano i on je ponovo vraćen na položaj. Do tada je Kirilo Kontari prikupio svojih 50 000 srebrnjaka. Ovoga puta Lukaris je bio prognan na Rodos. Nakon šest meseci, njegovi prijatelji su uspeli da obezbede njegov povratak.

Međutim, 1638. jezuiti i njihovi pravoslavni saradnici optužili su Lukarisa za veleizdaju prema Otomanskoj imperiji. Ovoga puta sultan je naredio da se Lukaris pogubi. Uhapsili su ga 27. jula 1638. i ukrcali na jedan mali čamac radi izvršenja kazne. Čim se čamac otisnuo na more, zadavili su ga. Sahranili su ga na obali, a zatim njegovo telo iskopali i bacili u more. Našli su ga ribari, a kasnije su ga sahranili njegovi prijatelji.

Lekcije za nas

„Ne treba prevideti da je jedan od [Lukarisovih] primarnih ciljeva bio da prosvetli i uzdigne obrazovni nivo svog sveštenstva i naroda, koji je u šesnaestom i ranom sedamnaestom veku pao na krajnje niske grane“, kaže jedan izučavalac. Brojne prepreke sprečile su Lukarisa da dostigne svoj cilj. Pet puta je bio svrgavan s prestola patrijarha. Trideset i četiri godine nakon njegove smrti, jedan sinod u Jerusalimu anatemisao je njegova verovanja kao jeres. Oni su objavili da Pismo „treba da čita ne svako, već samo oni koji zaviruju u duboke stvari duha nakon što su ispravno istražili“ — to jest, samo navodno obrazovano sveštenstvo.

Još jednom je vladajuća sveštenička klasa ugušila napore da Božja Reč bude dostupna njenom stadu. Nasilno su ućutkali glas koji je ukazivao na neke greške njihovih nebiblijskih verovanja. Ispostavilo se da su među najgorim neprijateljima religiozne slobode i istine. Nažalost, ovaj stav na različite načine preživljava čak i danas. Ovo je ozbiljan podsetnik na to šta se dešava kada spletke sveštenstva stanu na put slobodi misli i izražavanja.

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 29. strani]

Lukaris je učinio hvale vredne napore da Biblija bude autoritet nad crkvenim doktrinama i da pouči narod o njenim učenjima

[Okvir/Slika na 28. strani]

Lukaris i Aleksandrijski kodeks

Jedan od dragulja Britanske biblioteke jeste Aleksandrijski kodeks, biblijski manuskript iz petog veka n. e. Od njegovih verovatno 820 izvornih listova, sačuvano je 773.

Dok je Lukaris bio patrijarh u Aleksandriji [Egipat], posedovao je veliku kolekciju knjiga. Kada je postao patrijarh u Carigradu, poneo je Aleksandrijski kodeks sa sobom. Godine 1624. dao ga je britanskom ambasadoru u Turskoj kao dar za engleskog kralja, Džemsa I. Tri godine kasnije, predat je njegovom nasledniku, Čarlsu I.

Godine 1757. Kraljevska biblioteka je ustupljena britanskom narodu, i ovaj izvrstan kodeks je sada izložen u galeriji Džon Ritblat u novoj Britanskoj biblioteci.

[Izvori]

Gewerbehalle, Vol. 10

From The Codex Alexandrinus in Reduced Photographic Facsimile, 1909

[Izvor slike na 26. strani]

Bib. Publ. Univ. de Genève