Životna priča

Živeli smo jednostavno radi službe Jehovi

ISPRIČALA KLARA GERBER MOJER

Imam 92 godine i jedva se krećem, ali sam još uvek bistrog uma i dobro pamtim. Koliko sam samo srećna što sam imala prednost da od detinjstva služim Jehovi! Jednostavan, nekomplikovan život neizmerno je doprineo tom blagu.

RODILA sam se 18. avgusta 1907. u Aliensu (Ohajo, SAD) kao najstarije od petoro dece. Kada mi je bilo osam godina, jedan punovremeni propovednik Istraživača Biblije, kako su se tada zvali Jehovini svedoci, biciklom je došao do naše farme za mlečne proizvode. Na vratima je upoznao moju majku Loru Gerber i pitao je da li zna zašto zlo još uvek traje. Majka se oduvek to pitala.

Nakon što je porazgovarala s ocem, koji je bio napolju u ambaru, naručila je komplet od šest tomova Studije Pisma. Pročitala ih je u jednom dahu i bila duboko dirnuta biblijskim istinama koje je saznala. Proučila je 6. tom pod nazivom Novo stvorenje i jasno razumela potrebu za hrišćanskim krštenjem podranjanjem u vodi. Pošto nije znala kako da pronađe Istraživače Biblije, zamolila je tatu da je krsti u potočiću na farmi, iako je bio hladni mart 1916. godine.

Nedugo nakon toga majka je u jednim novinama videla najavu predavanja u Sali ćerki veterana u Aliensu. Predavanje je bilo pod naslovom „Božanski plan vekova“. Odmah je želela da ide, budući da je 1. tom Studija pisma bio pod istim naslovom. Čeze su bile upregnute i cela porodica je njima otišla na prvi sastanak. Od tada smo nedeljom i sredom uveče posećivali sastanke po kućama braće. Ubrzo  nakon toga, majku je ponovo krstio jedan predstavnik hrišćanske skupštine. Tata, koji je uvek imao pune ruke posla na farmi, na kraju se zainteresovao za biblijski studij i krstio se nekoliko godina kasnije.

Susret sa onima koji predvode

Dž. F. Raterford, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, posetio je Aliens 10. juna 1917. da bi govorio na temu „Zašto narodi ratuju?“ Imala sam devet godina i bila sam s roditeljima i braćom Vilijemom i Čarlsom. Bilo nas je poprilično, više od sto osoba. Nakon predavanja brata Raterforda, većina prisutnih se namestila za jednu fotografiju ispred Kolumbija Teatra, gde je održan govor. Naredne sedmice je A. H. Makmilan na istom mestu održao govor na temu „Predstojeće Božje Kraljevstvo“. Imali smo prednost da ta braća posete i naš gradić.

Prvi nezaboravni kongresi

Prvi kongres kojem sam prisustvovala bio je u Atvoteru (Ohajo), nekoliko kilometara od Aliensa. Mama je pitala tamošnje predstavnike Zajednice da li imam dovoljno godina za krštenje. Pošto sam smatrala da sam se na ispravan način predala Bogu da vršim njegovu volju, bilo mi je dozvoljeno da se tog dana krstim u potočiću blizu jednog velikog jabučnjaka. Presvukla sam se u jednom šatoru koji su braća podigla za tu priliku i krstila se u jednoj staroj, debeloj spavaćici.

S roditeljima sam septembra 1919. otišla vozom za Sandaski, koji se nalazi na jezeru Iri u Ohaju. Tu smo se ukrcali na trajekt i za kratko vreme stigli u Sidar Point gde je trebalo da se održi naš nezaboravni kongres. Kada smo se iskrcali s broda, na obali je bio postavljen jedan mali sto s hranom. Dobila sam hamburger koji je za mene tada bio pravi luksuz. Bio je tako sočan! Najveći broj prisutnih na tom osmodnevnom kongresu bio je 7 000. Nije bilo ozvučenja, tako da sam morala jako pažljivo da slušam.

Na tom kongresu je objavljeno da pored Kule stražare izlazi i propratni časopis Zlatni vek (sada Probudite se!). Izostala sam prvu nedelju iz škole da bih prisustvovala tom kongresu, ali je zaista bilo vredno toga. Sidar Point je bio odmaralište i tamo je u restoranu bilo kuvara koji su pripremali obroke za delegate. Ali iz nekog nepoznatog razloga, kuvari i konobari su napustili posao, tako da su se braća koja su znala da kuvaju svojski latila posla i pripremila hranu za delegate. Decenijama nakon toga, Jehovin narod je sam pripremao obroke na većim skupovima i kongresima.

Takođe smo u septembru 1922. imali prednost da ponovo dođemo u Sidar Point na devetodnevni kongres kom je prisustvovalo preko 18 000 ljudi. Upravo na tom kongresu nas je brat Raterford ohrabrio da „objavljujemo, objavljujemo, objavljujemo Kralja i njegovo kraljevstvo“. Međutim, svoju službu sam već bila započela nekoliko godina ranije deljenjem traktata i Zlatnog veka.

Cenjenje za službu

Početkom 1918. učestvovala sam u uručivanju traktata Pad Vavilona na okolnim farmama. Pošto je bilo jako hladno, kod kuće bismo na peći na drva zagrejali steatit i onda ga nosili sa sobom u čezi kako bi nam bilo toplo na nogama. Oblačili smo debele kapute i šešire, pošto je čeza imala samo krov i zastore sa strane, ali ne i grejanje. U svakom slučaju, bila su to srećna vremena.

Posebno izdanje Svršene tajne, zvano ZG, pripremljeno je 1920. u obliku časopisa. a Roditelji i ja smo s tom publikacijom izišli na ulice Aliensa. U to vreme je svako sam išao na vrata, stoga sam bojažljivo prišla jednom predvorju gde je sedelo nekoliko ljudi. Nakon mog nastupa, jedna žena je rekla: „Zar nije sve to lepo  ispričala?“ i uzela je publikaciju. Tog dana sam prvi put duže, formalno nastupala od kuće do kuće, i uručila 13 ovih publikacija.

Kad sam bila osmi razred, mama je dobila upalu pluća i više od mesec dana bila vezana za krevet. Moja najmlađa sestra Hejzel, bila je mala tako da sam napustila školu da bih pomagala na farmi i da bih se brinula o deci. Naša porodica je i dalje ozbiljno gledala na istinu i redovno smo prisustvovali svim skupštinskim sastancima.

Na Memorijalu Hristove smrti 1928. godine, svima u publici je uručen traktat „Gde su ostalih devet?“ On je razmotrio Luku 17:11-19, gde Biblija kaže da je samo jedan očišćeni gubavac ponizno zahvalio Isusu što ga je čudotvorno izlečio. To me je dirnulo u srce. Pitala sam se: ’Koliko sam ja zahvalna?‘

Pošto je kod kuće sada bilo sve u redu a ja sam bila zdrava i slobodna, odlučila sam da odem od kuće i započnem s pionirskom službom, kako se naziva punovremena služba. Roditelji su me hrabrili na to. Tako smo moja partnerka Agnes Aleta i ja dobile svoju dodelu i 28. avgusta 1928. u 21.00 sele na voz. Obe smo imale po jedan kofer i đačku torbu s biblijskom literaturom. Moje sestre, roditelji, a i mi, plakali smo na stanici. Mislila sam da ih možda nikada više neću videti pošto smo verovali da je Armagedon blizu. Sutradan ujutro, stigli smo na našu dodelu u Bruksvil (Kentaki).

Iznajmile smo jedan pansion, nakupovale konzerve špageta i napravile sendviče. Svakog dana smo išle u drugim pravcima, radile smo same i nudile stanarima pet uvezanih knjiga za prilog od 1,98 dolara. Postepeno smo pokrile ceo grad i upoznale mnoge ljude koji su bili prilično zainteresovani za Bibliju.

U roku od oko tri meseca, bile smo na svim vratima u Bruksvilu i njegovoj okolini kao i u Ogasti. Zato smo išle da obrađujemo gradove Mejzvil, Pariz i Ričmond. U naredne tri godine, obradile smo mnoge okruge u Kentakiju gde nije bilo skupština. Često su nam pomagali prijatelji i članovi porodice iz Ohaja, koji bi s vremena na vreme doputovali na nedelju dana ili više i pridružili nam se u službi.

Drugi nezaboravni kongresi

Kongres u Kolumbosu (Ohajo), od 24-30. jula 1931, bio je zaista nezaboravan. Tamo je objavljeno da ćemo nositi ime temeljeno na Bibliji, Jehovini svedoci (Isaija 43:12). Pre toga, kada bi nas ljudi upitali koja smo religija, mi bismo rekli „Međunarodni istraživači Biblije“. Ali, to nas nije na pravi način odvajalo od drugih, pošto je bilo istraživača Biblije povezanih i s raznim drugim verskim grupama.

Moja partnerka Agnes se udala i ja sam ostala sama; zato sam bila oduševljena kada je objavljeno da oni koji traže partnera za pionirenje treba da se jave na jedno mesto. Tamo sam upoznala Bertu i Elsi Garti i Besi Ensminger. Imale su dva auta i tražile su četvrtu pionirku koja bi radila s njima. S kongresa smo otišle zajedno iako se pre toga nikada nismo videle.

Leti smo radile po celoj Pensilvaniji. Onda, kako se zima primicala, tražile smo dodele u toplijim južnim državama, u Severnoj Karolini, Virdžiniji i Merilendu. Na proleće bismo se vratile na sever. Tada su pioniri običavali da tako rade. Džon But i Rudolf Abul, koji su to isto radili, 1934. su poveli sa sobom u Hazard (Kentaki) Ralfa Mojera i njegovog mlađeg brata Vilarda.

Srela sam Ralfa u nekoliko navrata, a bolje smo se upoznali za vreme velikog kongresa održanog od 30. maja do 3. juna 1935. u Vašingtonu. Ralf i ja smo zajedno sedeli na tribinama kada je održan govor o ’velikoj gomili‘, to jest ’velikom mnoštvu‘ (Otkrivenje 7:9-14). Do tada smo verovali da su oni iz velikog mnoštva članovi jedne nebeske klase koji su manje verni  od onih iz 144 000 (Otkrivenje 14:1-3). Zato ja nisam htela da budem jedna od njih!

Mnogi su se iznenadili kada je brat Raterford objasnio da su članovi velike gomile zemaljska klasa vernih osoba koje će preživeti Armagedon. Zatim je pozvao da svi iz velikog mnoštva ustanu. Ja nisam ustala, dok Ralf jeste. Kasnije mi je to postalo jasnije, tako da sam 1935. poslednji put uzela simbolični hleb i vino na Memorijalu Hristove smrti. Moja majka je uzimala simbole sve do svoje smrti u novembru 1957.

Stalan partner

Ralf i ja smo se dopisivali. Ja sam služila u Lejk Plasidu u državi Njujork, a on u Pensilvaniji. Godine 1936, napravio je malu kamp-prikolicu koju je mogao da vuče kolima. Radi kongresa održanog 16-18. oktobra došao je njom iz Potstauna (Pensilvanija) u Njuark (Nju Džerzi). Jedne večeri nakon programa, nekoliko nas pionira otišli smo da vidimo Ralfovu novu kamp-prikolicu. Nas dvoje smo stajali u prikolici pored jednog malog ugrađenog lavaboa, kad je on upitao: „Dopada ti se prikolica?“

Kada sam klimnula glavom, on me je pitao: „Da li želiš da živiš u njoj?“

„Da“, odgovorila sam, a on me je tako nežno poljubio da to nikada neću zaboraviti. Nekoliko dana kasnije dobili smo dozvolu za venčanje. Dan posle kongresa, 19. oktobra, otišli smo u Bruklin i obišli štampariju Watch Tower Societyja. Onda smo tražili dodelu. Grant Sjuter je bio zadužen za dodeljivanje područja i pitao je ko je raspoložen da ih obrađuje. Ralf je rekao: „Mi smo, ukoliko uspemo da se venčamo.“

„Ako se vratite do 17.00 sati, možemo to srediti“, odgovorio je brat Sjuter. Te večeri smo se venčali u kući jednog Svedoka u okolini Bruklina. U jednom lokalnom restoranu jeli smo s nekim prijateljima, a onda javnim prevozom otišli do Ralfove prikolice u Njuarku.

Ubrzo nakon toga, bili smo na putu za Hitsvil u Virdžiniji, ka našoj prvoj zajedničkoj pionirskoj dodeli. Radili smo u okrugu Nortumberlend i onda išli u okruge Fulton i Frenklin u Pensilvaniji. Ralf je 1939. pozvan u zonsku službu, što je aktivnost koja je podrazumevala da redom posećujemo mnoge skupštine. Služili smo u skupštinama u Tenesiju. Naredne godine rodio nam se sin Alen, a 1941. je prekinuta zonska služba. Tada smo kao specijalni pioniri dobili dodelu u Marion (Virdžinija). Tih dana to je značilo mesečno provesti 200 sati u službi.

Prilagođavanje

Godine 1943, morala sam da prestanem sa specijalnom pionirskom službom.  Živeti u maloj kamp-prikolici, starati se o malom detetu, pripremati obroke, prati za sve nas i provoditi 60 sati mesečno u službi, bilo je sve što sam mogla da učinim. Ali Ralf je nastavio kao specijalni pionir.

Vratili smo se u Aliens 1945. godine, prodali našu prikolicu koja nam je devet godina bila dom i preselili se kod mojih roditelja na farmu. Tamo u predvorju, rodila se naša ćerka Rebeka. Ralf je u gradu pronašao posao sa skraćenim radnim vremenom i nastavio sa opštom službom. Ja sam radila na farmi i činila sve što sam mogla da bih mu pomogla da ostane u pionirskoj službi. Iako nam je moja porodica besplatno ponudila zemljište i kuću, Ralf je odbio. Želeo je da ostane slobodan tako da bismo mogli potpunije da unapređujemo interese Kraljevstva.

Godine 1950, preselili smo se u Potstaun (Pensilvanija) i iznajmili kuću za 25 dolara mesečno. U narednih 30 godina, zakup je porastao na samo 75 dolara. Osećali smo da nam Jehova pomaže da nastavimo s jednostavnim životom (Matej 6:31-33). Ralf je tri dana sedmično radio kao berberin. Svake nedelje smo s naše dvoje dece proučavali Bibliju, posećivali skupštinske sastanke i kao porodica propovedali dobru vest o Kraljevstvu. Ralf je služio kao predsedavajući nadglednik u lokalnoj skupštini. Tako što smo jednostavno živeli, mnogo toga smo mogli da učinimo u Jehovinoj službi.

Gubitak mog dragog supruga

Dana 17. maja 1981, sedeli smo u Dvorani Kraljevstva i slušali javno predavanje. Ralf se loše osećao i otišao je u stražnji deo dvorane, a zatim je jednom redaru dao da mi donese poruku da je otišao kući. To je bilo tako neuobičajeno za njega da sam zamolila nekog da me odmah odveze kući. Ralf je za sat vremena umro od teškog moždanog udara. Na kraju studija Kule stražare tog jutra, skupština je obaveštena da je on preminuo.

Tog meseca je već preko 50 sati proveo u službi. Njegov punovremeni životni poziv pionira trajao je više od 46 godina. Vodio je biblijske studije s preko sto ljudi koji su na kraju postali kršteni Jehovini svedoci. Duhovni blagoslovi koje smo primali bili su vredni svake učinjene žrtve koju smo tokom godina činili.

Zahvalna sam za svoje prednosti

Poslednjih 18 godina živim sama, posećujem sastanke, propovedam drugima koliko mogu i proučavam Božju Reč. Sada živim u staračkom domu. Imam samo nekoliko komada nameštaja i ne želim da imam televizor. Ali, moj život je ispunjen i duhovno bogat. Moji roditelji i moja dva brata bili su verni sve do smrti, a dve sestre su još uvek verne na putu istine.

Radujem se što moj sin Alen služi kao hrišćanski starešina. Mnoge godine postavlja ozvučenja u Dvoranama Kraljevstva i Kongresnim dvoranama i radi na postavljanju ozvučenja za letnje kongrese. Njegova žena je lojalni Božji sluga, a njihova dva sina služe kao starešine. Moja ćerka Rebeka Kares je preko 35 godina u punovremenoj službi, uključujući i četiri godine koje je provela u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu. Ona i njen suprug su zadnjih 25 godina u putujućoj službi po raznim delovima Sjedinjenih Država.

Isus je rekao da je Kraljevstvo poput sakrivenog blaga koje se može pronaći (Matej 13:44). Zahvalna sam što je moja porodica to blago pronašla pre mnogo, mnogo godina. Kolika je čast za mene što mogu da se osvrnem na više od 80 godina predane službe Jehovi — i to bez imalo kajanja! Ako bih imala još jedan život, živela bih ga na isti način, zato što je stvarno ’Božja milost bolja od života‘ (Psalam 63:4 ).

[Fusnota]

[Slika na 23. strani]

Govor brata Raterforda čuli smo 1917. u Aliensu (Ohajo)

[Slika na 23. strani]

S Ralfom ispred kamp-prikolice koju je on napravio

[Slika na 24. strani]

Danas s mojom decom