Imaš li Božje gledište o nasilnicima?

Ljudi se od davnina dive i odaju čast snažnim ljudima, onima koji pokazuju veliku telesnu snagu i neustrašivost. Jedna takva snažna osoba bio je Herakle, mitološki heroj drevne Grčke, to jest Herkul, kako su ga znali Rimljani.

 HERAKLE je bio silan heroj velikog ugleda, najsnažniji borac. Prema legendi, bio je polubog, dete grčkog boga Zevsa i ljudske majke Alkmene. Započeo je svoje podvige dok je još bio beba u kolevci. Kada je jedna ljubomorna boginja poslala na njega dve ogromne zmije da ga ubiju, Herakle ih je zadavio. Kasnije je vodio bitke, pobeđivao nemani i čak se uhvatio u koštac sa smrću kako bi spasao jednog prijatelja. Takođe je uništavao gradove, silovao žene, bacio jednog dečaka s kule i pobio svoju ženu i decu.

Premda nije bio stvarna osoba, Herakle se od davnina pojavljuje u pričama drevnih zemalja za koje su Grci znali. Rimljani su ga obožavali kao boga; trgovci i putnici su mu se molili za blagostanje i zaštitu od opasnosti. Priče o njegovim podvizima su hiljadama godina očaravale ljude.

Poreklo legende

Da li priče o Heraklu i drugim mitološkim junacima imaju temelja u stvarnosti? Donekle bi moglo biti tako. Biblija govori o jednom vremenu, na početku ljudske istorije, kada su „bogovi“ i „polubogovi“ zaista hodili zemljom.

Mojsije je tu eru ovako opisao: „Kad se ljudi počeše množiti na zemlji i kćeri im se narodiše, videći sinovi Božji kćeri čovečje kako su lepe, uzimahu za žene sve one koje izabrahu“ (Postanje 6:1, 2).

Ti „sinovi Božji“ nisu bili ljudi; oni su bili anđeoski sinovi Božji. (Uporedi s Jovom 1:6; 2:1; 38:4, 7, DK.) Biblijski pisac Juda govori o nekim anđelima koji „nisu zadržali svoj prvobitni položaj, nego su napustili svoje pravo prebivalište“ (Juda 6). Drugim rečima, ostavili su svoja dodeljena mesta u Božjoj nebeskoj organizaciji zato što su više voleli da žive s lepim ženama na zemlji. Juda dodaje da su ti buntovni anđeli bili poput ljudi iz Sodoma i Gomore koji su „do krajnosti vršili blud i išli za telom radi neprirodne upotrebe“ (Juda 7).

Biblija ne pruža sve detalje o postupcima tih neposlušnih anđela. Međutim, drevne legende u Grčkoj i drugim mestima opisuju mnoge vidljive i nevidljive bogove i boginje koji su hodili zemljom. Bili su izuzetno lepi kada su uzeli ljudsko obličje. Jeli su, pili, spavali i imali seksualne odnose među sobom i s ljudima. Iako su navodno bili sveti i besmrtni, lagali su i varali, svađali se i tukli, zavodili i silovali. Premda se pojavljuju u doteranom i iskrivljenom obliku, ovakvi mitološki zapisi mogu oslikavati pretpotopno stanje pomenuto u biblijskoj knjizi Postanja.

Silni ljudi, od starine na glasu

Neposlušni materijalizovani anđeli imali su seksualne odnose sa ženama, a te žene su rađale decu. To nisu bila obična deca. Bili su to Nefilimi, pola ljudi pola anđeli. Biblijski izveštaj kaže: „Bijaše tada divova [„Nefilima“, NW] na zemlji; a i poslije, kad se sinovi Božji sastajahu s kćerima čovječijim, pa im one rađahu sinove; to bijahu silni ljudi, od starine na glasu“ (1. Mojsijeva 6:4, DK).

Hebrejska reč „Nefilimi“ doslovno znači „obarači“, oni koji su obarali druge, to jest oni koji su nasilnim delima prouzrokovali da drugi budu oboreni. Zato nije ništa čudno što biblijski izveštaj dodaje: „Zemlja beše puna nasilja“ (Postanje 6:11). Mitološki polubogovi kao što su bili Herakle i vavilonski heroj Gilgameš, strašno podsećaju na ove Nefilime.

 Zapazi da su Nefilimi nazvani „silni ljudi“ i da su bili „na glasu“. Za razliku od pravednog Noja koji je živeo u to isto vreme, Nefilimi nisu bili zainteresovani da unapređuju Jehovin ugled. Bili su zainteresovani za svoj ugled, slavu i reputaciju. Moćnim delima, koja su nesumnjivo obuhvatala nasilje i prolivanje krvi, zadobili su ugled za kojim su čeznuli od okolnog bezbožnog sveta. Bili su silni junaci svog doba — strahoviti, uvažavani i na izgled nepobedivi.

Iako su Nefilimi i njihovi pokvareni anđeoski očevi uživali ugled u očima svojih savremenika, u Božjim očima nikako nisu bili slavni. Njihov način života bio je odvratan. Otuda je Bog i delovao protiv njih. Apostol Petar je napisao: ’Bog se nije ustručavao da kazni anđele koji su sagrešili, nego ih je, bacivši ih u Tartar, predao jamama guste tame da ih sačuva za sud; i nije se ustručavao da kazni drevni svet, već je sačuvao Noja, propovednika pravednosti, s još sedmoro drugih kada je naveo potop na svet bezbožnih ljudi‘ (2. Petrova 2:4, 5).

Prilikom sveopšteg Potopa, buntovni anđeli su se dematerijalizovali i posramljeni se vratili u duhovno carstvo. Bog ih je kaznio i zabranio im da se ponovo materijalizuju u ljudska tela. Izginuli su svi Nefilimi, natprirodno potomstvo neposlušnih anđela. Samo su Noje i njegova mala porodica preživeli Potop.

Slavni ljudi danas

Bogovi i polubogovi danas više ne koračaju zemljom. Pa ipak, nasilja ima na svakom koraku. Današnji slavni ljudi veličaju se u knjigama, filmovima, na televiziji i u muzici. Nije im ni na kraj pameti da okrenu drugi obraz, da vole svoje neprijatelje, teže za mirom, oproštaju ili da se klone nasilja (Matej 5:39, 44; Rimljanima 12:17; Efešanima 4:32; 1. Petrova 3:11). Umesto toga, ljudi se dive savremenim junacima zbog njihove snage i veštine u tuči, osveti, kao i da na nasilje odgovore još većim nasiljem. a

Božje gledište o takvima nije se promenilo od Nojevih dana. Jehova se niti divi ljubiteljima nasilja niti su mu zabavni njihovi podvizi. Psalmista je pevao: „Ispituje Jehova pravednika, a bezdušnika i ko voli nasilje mrzi duša njegova“ (Psalam 11:5).

Druga vrsta snage

U direktnoj suprotnosti s nasilnim junacima jeste najslavniji čovek koji je ikada živeo — Isus Hrist, čovek mira. Dok je bio na zemlji on nije počinio nikakvo ’nasilje‘ (Isaija 53:9). Kada su njegovi neprijatelji došli da ga uhapse u Getsimanskom vrtu, njegovi sledbenici su imali nekoliko mačeva (Luka 22:38, 47-51). Mogli su da se organizuju u nasilnu bandu i pokušaju da spreče da bude izručen Jevrejima (Jovan 18:36).

U stvari, apostol Petar je isukao svoj mač da bi odbranio Isusa, na šta mu je  Isus rekao: „Vrati svoj mač na njegovo mesto, jer svi koji se za mač hvataju od mača će i poginuti“ (Matej 26:51, 52). Da, nasilje rađa nasilje, kao što to ljudska istorija uvek iznova pokazuje. Isus je pored mogućnosti da se brani oružjem, imao i druga sredstva odbrane. Posle je rekao Petru: „Misliš da ne mogu da zamolim svog Oca da mi ovog časa pošalje više od dvanaest legija anđela?“ (Matej 26:53).

Isus nije pribegao nasilju ni anđeoskoj zaštiti već je dopustio da ga uhvate oni koji su ga ubili. Zašto? Jedan od razloga je što je znao da još uvek nije stiglo vreme da njegov nebeski Otac okonča zlo na zemlji. Isus nije uzeo stvar u svoje ruke, već se umesto toga pouzdao u Jehovu.

To nije slabićki stav, već stav ogromne unutrašnje snage. Isus je pokazao snažnu veru u to da će Jehova ispraviti stvari u svoje vreme i na svoj način. Zbog svoje poslušnosti uzvišen je na ugledni položaj odmah do Jehove. Apostol Pavle je o Isusu napisao: „Ponizio se i postao poslušan sve do smrti, i to smrti na mučeničkom stubu. Upravo zbog toga, Bog ga je i uzvisio na viši položaj i ljubazno mu dao ime koje je iznad svakog drugog imena, da se u Isusovo ime savije svako koleno onih koji su na nebu i onih koji su na zemlji i onih koji su pod zemljom, i da svaki jezik otvoreno prizna da je Isus Hrist Gospod na slavu Boga, Oca“ (Filipljanima 2:8-11).

Božje obećanje da ukloni nasilje

Pravi hrišćani žive po Isusovom uzoru i njegovim učenjima. Oni se ne dive slavnim i nasilnim ljudima sveta, niti ih oponašaju. Oni znaju da će u vreme koje je Bog odredio, takve osobe biti zauvek zbrisane sa zemlje, i to sasvim sigurno kao što su bili i zli ljudi u danima Noja.

Bog je Stvoritelj zemlje i ljudi. Takođe je i pravedni Suveren (Otkrivenje 4:11). Ako neki ljudski sudija ima zakonsko pravo da donosi sudske odluke, Bog ima još veće pravo na to. Njegovo poštovanje prema sopstvenim pravednim načelima, kao i ljubav prema onima koji ga vole, podstaći će ga da odstrani sve zlo kao i one koji ga vrše (Matej 13:41, 42; Luka 17:26-30).

To će voditi do večnog mira na zemlji, mira koji je čvrsto utemeljen na pravdi i pravednosti. To je prorečeno u dobro poznatom proročanstvu o Isusu Hristu: ’Rodi se dete, sin se nama dade, i vlast će da bude na ramenu njegovom; nazvaće se: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, Knez mira. Povećaće kraljevstvo, daće mir beskrajan prestolu Davida i kraljevstvu njegovom; pravom će ga učvrstiti, pravdom će ga podizati od sad i doveka! Eto to će učiniti revnost Jehove nad vojskama‘ (Isaija 9:6, 7).

Zbog toga se hrišćani s dobrim razlogom drže jednog davno zapisanog nadahnutog saveta: „Ne zavidi nasilniku i njegova ne izberi puta. Jer zle ljude mrzi Jehova, a prijatelj je pravednika“ (Poslovice 3:31, 32).

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 29. strani]

LJUDI SE DIVE SAVREMENIM JUNACIMA ZBOG NJIHOVE SNAGE I VEŠTINE DA NA NASILJE ODGOVORE JOŠ VEĆIM NASILJEM

[Izvor slike na 26. strani]

Alinari/Art Resource, NY