Zašto ima toliko korupcije?

’Ne primaj mita, jer mito zaslepljuje i one koji najjasnije gledaju i upropašćuje pravo pravednika‘ (Izlazak 23:8, Stvarnost).

PRE tri i po hiljade godina Mojsijev zakon je osuđivao podmićivanje. Kasnije tokom vekova, povećavao se broj zakonskih zabrana korupcije. Pored svega toga, zakonodavstvo nije uspelo da suzbije korupciju. Milioni mita svakodnevno prelaze iz ruke u ruku, a milijarde ljudi trpe posledice.

Korupcija je toliko uzela maha i postala tako prefinjena da preti da potkopa samu strukturu društva. U nekim zemljama se gotovo ništa ne može uraditi dok se neko ne podmiti. Ukoliko neko podmiti pravu osobu to će mu omogućiti da prođe na ispitu, dobije vozačku dozvolu, sklopi ugovor ili dobije parnicu. „Korupcija je poput velikog zagađenja koje opterećuje ljudski duh“, žali se Arno Montebur, pariski advokat.

Podmićivanje naročito uzima maha u svetu trgovine. Neka preduzeća izdvajaju trećinu svih svojih prihoda samo za potkupljivanje korumpiranih vladinih birokrata. Prema izveštaju britanskog časopisa The Economist, od 25 milijardi dolara koliko se svake godine potroši na međunarodnu trgovinu oružjem, skoro 10 posto se koristi za podmićivanje potencijalnih kupaca. Kako je takva korupcija poprimala sve veće razmere tako su i posledice bivale sve katastrofalnije. Kaže se da je tokom poslednje decenije, ekonomiju čitavih zemalja uništio „stari dobri“ kapitalizam — koruptivni biznis kojim se čini usluga privilegovanoj manjini koja ima dobre veze.

Neminovno je da zbog korupcije i ekonomske propasti koju ona izaziva najviše pate siromašni — oni koji su retko kad u mogućnosti da nekog podmite. Kao što to časopis The Economist sažima: „Korupcija je samo jedan oblik tlačenja.“ Može li se taj vid tlačenja savladati, ili je korupcija neizbežna? Da bismo odgovorili na to pitanje prvo moramo ustanoviti koji su neki od osnovnih uzroka korupcije.

Koji su uzroci korupcije?

Zašto su ljudi radije podmitljivi nego pošteni? Nekima to može biti najlakši put — ili zapravo jedini put — da dobiju ono što žele. Ponekad mito može biti pogodan način da se izbegne kazna. Mnogi koji primećuju kako političari, policajci i sudije tolerišu korupciju ili je čak i sami praktikuju, samo slede njihov primer.

Kako se korupcija povećava poput grudve snega, sve je prihvatljivija dok na kraju ne postane način života. Ljudi s bednim primanjima počinju da misle  kako nemaju drugog izbora. Ukoliko žele imati pristojan život moraju da traže mito. I kada oni koji iznuđuju mito ili potplaćuju da bi na nepravedan način nešto postigli prolaze nekažnjeno, malo njih je spremno da se suprotstavi takvoj plimi. „Kako se sud protiv rđavih dela ne izvršuje odmah, to se srce sinova čovečjih napuni željom da zla dela čini“, primetio je kralj Solomon (Propovednik 8:11).

Dve snažne sile potpiruju vatru korupcije: sebičnost i pohlepa. Zato što su sebični, korumpirani ljudi se prave da ne vide patnju koju njihova korupcija nanosi drugima, i opravdavaju podmićivanje samo zato što imaju koristi od toga. Što više materijalne dobiti zgrću to su pohlepniji oni koji praktikuju korupciju. „Ko novac ljubi, neće se novca nasititi“, zapazio je Solomon, „a ko bogatstvo ljubi, nema koristi od njega“ (Propovednik 5:9). Istina, pohlepa može poslužiti da se zaradi novac, ali ona po pravilu gleda kroz prste korupciji i bezakonju.

Još jedan činilac koji ne treba prevideti jeste uloga nevidljivog vladara ovoga sveta, koga Biblija označava kao Satanu Đavola (1. Jovanova 5:19; Otkrivenje 12:9). Satana aktivno podupire korupciju. Najveći mito ikada zabeležen bio je onaj koji je Satana ponudio Hristu. ’Daću ti sva kraljevstva sveta ako padneš i jednim činom me obožavaš‘ (Matej 4:8, 9).

Međutim, Isus je bio nepodmitljiv i poučavao je svoje sledbenike da isto tako postupaju. Mogu li Hristove pouke i danas biti delotvorne u borbi protiv korupcije? Naredni članak će se pozabaviti ovim pitanjem.