Životna priča

Šta mi je pomoglo da savladam stidljivost

ISPRIČALA RUT L. ULRIH

Srušila sam se i zaplakala na samom sveštenikovom pragu. On je upravo sasuo paljbu lažnih optužbi protiv Čarlsa T. Rasela, koji je bio prvi predsednik Watch Tower Bible and Tract Societyja. Da vam ispričam kako sam, još kao devojčica, posećivala ljude.

ROĐENA sam 1910. godine u veoma religioznoj porodici, na jednoj farmi u Nebraski (SAD). Svako jutro i svako veče posle obroka zajedno smo kao porodica čitali Bibliju. Otac je bio upravnik nedeljne škole u Metodističkoj crkvi u malom gradu Vinsajdu, na oko šest kilometara od naše farme. Imali smo kočije sa zastorima na prozorima tako da smo, bez obzira na vreme, mogli nedeljom ujutru da idemo u crkvu.

Kada mi je bilo oko osam godina, moj mali brat je oboleo od dečje paralize i majka ga je odvela na lečenje u jedan sanatorijum u Ajovi. Uprkos njenoj požrtvovanoj brizi, on je umro dok su bili tamo. Međutim, u međuvremenu, majka je u Ajovi srela jednu ženu koja je bila Istraživač Biblije, kako su se tada zvali Jehovini svedoci. Više puta su razgovarale i majka je čak s tom gospođom bila na nekim sastancima Istraživača Biblije.

Kada se vratila kući, donela je nekoliko tomova publikacije Studije Pisma, koju je izdao Watch Tower Society. Ubrzo se uverila da Istraživači Biblije naučavaju istinu i da učenja o besmrtnosti ljudske duše i o večnom mučenju zlih nisu istina (Postanje 2:7; Propovednik 9:5, 10; Jezekilj 18:4).

Međutim, otac je bio veoma uznemiren i suprotstavljao se majčinim nastojanjima  da posećuje sastanke Istraživača Biblije. Stalno je mene i starijeg brata Klarensa vodio sa sobom u crkvu. Ali kad nije bio kod kuće, majka je s nama proučavala Bibliju. Tako smo imali dobru priliku da upoređujemo učenja Istraživača Biblije s učenjima naše crkve.

Klarens i ja smo redovno pohađali nedeljnu školu i on je učiteljici postavljao pitanja na koja ona nije znala odgovoriti. Kada bismo se vratili kući, o tome bismo pitali majku i vodili duge razgovore na tu temu. Na kraju sam napustila crkvu i počela s majkom da odlazim na sastanke Istraživača Biblije, a to je ubrzo učinio i Klarens.

Borba sa stidljivošću

U septembru 1922, majka i ja smo bile na nezaboravnom kongresu Istraživača Biblije u Sidar Pointu (Ohajo). Kao da sad vidim taj ogromni rašireni transparent dok Džozef F. Raterford, tadašnji predsednik Watch Tower Societya, podstiče više od 18 000 prisutnih rečima s transparenta: „Objavljujte Kralja i Kraljevstvo.“ Bila sam duboko pokrenuta i osećala sam da je hitno da drugima prenosim dobru vest o Božjem Kraljevstvu (Matej 6:9, 10; 24:14).

Na kongresima održanim od 1922. do 1928, usvojeno je niz rezolucija, a te poruke su bile sadržane u traktatima koje su Istraživači Biblije uručili desetinama miliona ljudi širom sveta. Bila sam tanka i visoka — zvali su me hrt — i jurila sam od kuće do kuće deleći ove štampane poruke. Zaista sam uživala u tome. Ali, lično razgovarati na vratima s nekim o Božjem Kraljevstvu, bilo je nešto sasvim drugo.

Znate, toliko sam bila stidljiva da sam se čak plašila kada je majka svake godine pozivala gomilu rodbine. Sakrila bih se u svoju sobu i ostala tamo. Jednom je majka htela da fotografiše celu porodicu i pozvala me je da izađem. Pošto nisam htela da im se pridružim, majka me je doslovno izvukla iz moje sobe dok sam ja vrištala.

Međutim, došao je dan kada sam odlučno stavila biblijsku literaturu u torbu.  Uvek iznova sam govorila: „Ja to ne mogu“, ali već u sledećem trenutku bih rekla sebi: „Moram to da uradim.“ Na kraju bih krenula u propovedanje. Posle toga sam bila tako srećna što sam smogla snage da pođem. Najveća radost mi je bila u tome da završim ono što radim, a ne u samom obavljanju toga. Otprilike u to vreme srela sam sveštenika kog sam ranije pomenula kad sam otišla plačući. Kako je vreme odmicalo, uz Jehovinu pomoć mogla sam da pričam s ljudima na njihovim vratima i imala sam sve više radosti. Zatim sam 1925. godine simbolizovala svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi.

Početak punovremene službe

Kada sam imala 18 godina kupila sam auto od novca koji sam nasledila od jedne tetke i počela s pionirenjem, što je naziv za punovremenu službu. Dve godine kasnije, 1930, moja partnerka i ja smo prihvatile propovedničku dodelu. Do tada je i Klarens počeo s pionirenjem. Ubrzo posle toga je prihvatio poziv da služi u Betelu, svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu (Njujork).

Negde u to vreme, naši roditelji su se razdvojili, tako da smo majka i ja imale jednu kamp-prikolicu i počele smo zajedno da pionirimo. To je bilo u vreme kada je u Sjedinjenim Državama trajala velika ekonomska kriza. Ostati i dalje u pionirskom delu postao je pravi izazov, ali odlučile smo da ne prestajemo. Razmenjivale smo biblijsku literaturu za piliće, jaja i baštenske plodove, kao i za predmete kao što su stare baterije i bačeni aluminijum. Kasnije smo to prodavale da bismo kupile benzin za kola i pokrile ostale troškove. Takođe sam naučila da podmazujem kola i menjam ulje kako bismo uštedele novac. Videle smo kako Jehova, u skladu sa svojim obećanjem, nalazi načina da nam pomogne da savladamo prepreke (Matej 6:33).

U misionarskim dodelama

Godine 1946. pozvana sam da pohađam sedmi razred Biblijske škole Gilead Watchtowera, koja se nalazila blizu Saut Lansinga (Njujork). Majka i ja smo do tada zajedno pionirile preko 15 godina, pa ipak nije želela da me ometa u školovanju za misionarsko delo. Zato me je ohrabrila da prihvatim tu prednost da pohađam školu Gilead. Nakon graduacije, Marta Hes iz Piorije (Ilinois) i ja postale smo partnerke. Zajedno s još dve sestre dobile smo dodelu na godinu dana u Klivlendu (Ohajo), dok smo čekale dodelu u inostranstvu.

Ta dodela je stigla 1947. Marta i ja smo bile dodeljene na Havaje. Pošto je bilo lako doseliti se na ova ostrva, majka je došla i živela blizu nas u gradu Honoluluu. Njeno zdravlje se pogoršavalo, i zato sam pored brige oko misionarskih aktivnosti i njoj pomagala. Brinula sam o njoj sve dok nije preminula 1956. godine na Havajima, u 77. godini života. Kada smo stigle, na Havajima je bilo oko 130 Svedoka, ali u vreme majčine smrti bilo ih je preko hiljadu tako da misionari više nisu bili potrebni.

Tada smo Marta i ja primile pismo od Watch Tower Societyja u kom nam je ponuđena dodela u Japanu. Prvo smo se zabrinule da li ćemo u našim godinama moći da naučimo japanski jezik. Ja sam tada imala 48, a Marta je bila samo četiri godine mlađa. Ali prepustile smo to u Jehovine ruke i prihvatile dodelu.

Odmah posle međunarodnog kongresa na Jenki stadionu i Polo Graundsu u Njujorku,  otišle smo brodom za Tokio. Šibao nas je tajfun dok smo se približavali luci u Jokohami, gde su nas dočekali Don i Mejbel Haslet, Lojd i Melba Bari i drugi misionari. U to vreme u Japanu je bilo svega 1 124 Svedoka.

Odmah smo počele da učimo japanski i da učestvujemo u službi od vrata do vrata. Napisale bismo naše prezentacije na japanskom ali koristeći englesku abecedu i onda smo ih čitale. Odgovarajući, domaćin bi rekao: „Joroši desu“ ili „Keko desu“, što smo naučile da znači: „To je fino“ ili „To je dobro.“ Ali nismo uvek znale da li je domaćin zainteresovan ili nije, pošto su se ove reči koristile i da se odbije nešto. Značenje je zavisilo od tona glasa ili od izraza lica osobe. Trebalo nam je vreme da naučimo da to protumačimo.

Iskustva koja mi greju srce

Dok sam se još mučila s jezikom, jednog dana sam posetila stambeno naselje kompanije Micubiši i upoznala jednu 20-godišnju ženu. Ona je dobro napredovala u biblijskom spoznanju i krstila se 1966. Godinu dana kasnije počela je da pioniri i ubrzo zatim je naimenovana za specijalnog pionira, i još uvek služi kao pionir. Uvek me je podsticalo to što je vidim kako od mladosti koristi svoje vreme i energiju u punovremenoj službi.

Zauzimanje stava za biblijsku istinu je izazov koji je naročito velik za ljude koji žive u nehrišćanskom društvu. Pa ipak, mnoge hiljade su se suočile s tim izazovom, uključujući i veliki broj onih s kojima sam ja proučavala Bibliju. Oni su se rešili skupocenih budističkih oltara i šintoističkih svetilišta koji  se po tradiciji nalaze u japanskim domovima. Pošto takve postupke rođaci ponekad pogrešno shvataju kao znak nepoštovanja prema mrtvim precima, novima je potrebna hrabrost da to učine. Njihovi hrabri postupci podsećaju na prve hrišćane koji su se oslobodili predmeta povezanih s krivim obožavanjem (Dela apostolska 19:18-20).

Sećam se jedne domaćice koja je proučavala Bibliju i koja je planirala da se s porodicom odseli iz Tokija. Želela je da se useli u novu kuću u kojoj nije bilo predmeta vezanih za pagansko obožavanje. Izrazila je želje svom mužu i on je rado sarađivao s njom. Sva srećna, ispričala mi je to, ali onda se setila da je spakovala jednu veliku, skupocenu mermernu vazu koju je kupila jer je rečeno da zasigurava sreću u domu. Pošto je sumnjala da je to povezano s krivim obožavanjem, čekićem je razbila vazu i bacila je.

Posmatrati ovu ženu i druge kako rado uklanjaju skupocene predmete vezane za krivo obožavanje i hrabro započinju jedan novi život služenja Jehovi, bilo je najvrednije iskustvo, nešto što me je najviše ispunjavalo. Uvek zahvaljujem Jehovi što sam mogla da uživam u više od 40 godina misionarske službe u Japanu.

Savremena „čuda“

Kada se osvrnem na više od 70 godina punovremene službe, zadivljena sam jer mi to izgleda kao savremeno čudo. Kao mlada osoba koja se borila sa stidljivošću, nikada ne bih pomislila da ću ceo život provesti preuzimajući inicijativu da razgovaram s ljudima o Kraljevstvu, kada većina ne želi da čuje ništa o tome. Pa ipak, nisam samo ja mogla to da učinim nego sam videla i stotine, ako ne i hiljade drugih kako čine to isto. Oni su bili tako uspešni u tome da je nešto više od hiljadu Svedoka, koliko ih je bilo u Japanu kada sam stigla 1958, naraslo na preko 222 000 danas!

 Kada smo Marta i ja stigle u Japan živele smo u podružnici u Tokiju. Godine 1963, na tom mestu je izgrađen novi, šestospratni objekat podružnice, i otada živimo tamo. U novembru 1963. bile smo među 163 prisutnih na govoru za posvećenje koji je održao nadglednik podružnice, Lojd Bari. U to vreme smo dostigli broj od 3 000 Svedoka.

Bio je užitak gledati kako delo propovedanja o Kraljevstvu drastično raste, a 1972. godine, kada je bila završena nova veća podružnica u Numazu, broj Svedoka je dostigao više od 14 000. Nadalje, 1982. u Japanu je bilo preko 68 000 objavitelja Kraljevstva, i izgrađen je mnogo veći objekat podružnice u Ebini, oko 80 kilometara od Tokija.

U međuvremenu je renovirana bivša zgrada podružnice u srcu Tokija. S vremenom je počela da se koristi kao misionarski dom za preko 20 misionara koji u Japanu služe 40, 50 godina, pa i duže, uključujući i mene i moju dugogodišnju partnerku Martu Hes. Jedan doktor i njegova žena koja je medicinska sestra, takođe žive s nama. Oni se brinu o nama, ljubazno udovoljavajući našim zdravstvenim potrebama. Nedavno se još jedna medicinska sestra pridružila osoblju, a i hrišćanske sestre dolaze tokom dana da pomognu medicinskim sestrama. Po dva člana betelske porodice u Ebini smenjuju se u pripremanju obroka i u čišćenju naših soba. Jehova je zaista dobar prema nama (Psalam 34:9, 11).

Vrhunac mog misionarskog života odigrao se prošlog novembra, 36 godina nakon posvećenja zgrade u kojoj sada živi tako mnogo nas dugogodišnjih misionara. Dana 13. novembra 1999. bila sam među 4 486 osoba, uključujući i stotine dugogodišnjih Svedoka iz 37 zemalja, koje su prisustvovale posvećenju proširenih objekata Japanske podružnice Watch Tower Bible and Tract Societyja u Ebini. Trenutno porodica u toj podružnici ima oko 650 članova.

Jehova me jačao tokom skoro 80 godina od kada sam bojažljivo pošla od kuće do kuće deleći biblijske poruke. Pomogao mi je da nadvladam stidljivost. Čvrsto sam uverena da Jehova može upotrebiti svakog ko se uzda u njega, čak i one koji su preterano stidljivi kao što sam ja bila. Kakav sam samo ispunjen život imala govoreći strancima o našem Bogu Jehovi!

[Slika na 21. strani]

S majkom i Klarensom, kada je iz Betela došao kod nas u posetu

[Slika na 23. strani]

Članovi našeg razreda proučavaju na travnjaku škole Gilead blizu Saut Lansinga (Njujork)

[Slika na 23. strani]

Levo: Ja, Marta Hes i majka na Havajima

[Slika na 24. strani]

Desno: Članovi našeg misionarskog doma u Tokiju

[Slika na 24. strani]

Niže: S mojom dugogodišnjom partnerkom Martom Hes

[Slika na 25. strani]

Naši prošireni objekti podružnice u Ebini posvećeni su prošlog novembra