Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Pitanja čitalaca

Pitanja čitalaca

Pitanja čitalaca

Da li Jehovini svedoci primaju medicinske proizvode koji se dobijaju iz krvi?

Osnovni odgovor je da Jehovini svedoci ne primaju krv. Mi čvrsto verujemo da se Božji zakon o krvi ne može revidirati kako bi se uklopio u promenljiva mišljenja. Međutim, javljaju se nova pitanja budući da se krv sada može razložiti na četiri glavna sastojka i frakcije tih sastojaka. Kad odlučuje da li će ih primiti, hrišćanin treba da gleda iza mogućih medicinskih koristi i rizika. Njega treba da zanima šta Biblija kaže i kako bi to moglo da utiče na njegov odnos sa Svemoćnim Bogom.

Ključna pitanja su dosta jednostavna. Da bismo videli zašto je to tako, osmotrimo neke biblijske, istorijske i medicinske informacije.

Jehova Bog je našem zajedničkom pretku Noju rekao da se krv mora tretirati kao nešto posebno (Postanje 9:3, 4). Božji zakoni koji su kasnije dati Izraelu ukazivali su da je krv sveta: „Ako neko iz doma Izraelova ili između stranaca... jede kakve bilo krvi, okrenuću lice svoje nasuprot takvom čoveku koji bude jeo krvi.“ Izraelac koji bi prekršio Božji zakon mogao je da iskvari i druge; zato je Bog dodao: „Istrebiću ga iz naroda njegovog“ (Levitska 17:10). Kasnije su, na jednom sastanku u Jerusalimu, apostoli i starešine odlučili da se moramo ’uzdržavati od krvi‘. To je isto toliko važno koliko i uzdržavanje od seksualnog nemorala i idolopoklonstva (Dela apostolska 15:28, 29).

Šta je tada značilo ’uzdržavanje‘? Hrišćani nisu konzumirali krv, bilo svežu ili zgrušanu; niti su jeli meso životinja koje nisu iskrvarile. Takođe je bila zabranjena i hrana u kojoj je bilo krvi, kao što su na primer krvavice. Uzimanje krvi na bilo koji od tih načina bio bi prekršaj Božjeg zakona (1. Samuilova 14:32, 33).

Većina ljudi u drevna vremena nije mnogo marila oko uzimanja krvi, kao što možemo videti iz spisa Tertulijana (drugi i treći vek n. e.). Reagujući na lažne optužbe da hrišćani konzumiraju krv, Tertulijan je spomenuo plemena koja su sklapala ugovore tako što su probala krv. On je takođe primetio da „kad se daje neka predstava u areni, [neki] s pohlepnom žeđi hvataju svežu krv zločinaca... kao lek za svoju padavicu“.

Ovi postupci (uprkos tome što su ih neki Rimljani upražnjavali iz zdravstvenih razloga) za hrišćane su bili neispravni: „Mi u ishrani nemamo čak ni životinjsku krv“, pisao je Tertulijan. Da bi ispitali integritet pravih hrišćana, Rimljani su koristili hranu koja je sadržavala krv. Tertulijan je dodao: „A sad vas pitam, na šta to liči, da kad ste uvereni da će [hrišćani] s gnušanjem odbiti životinjsku krv, vi pretpostavljate da su željni ljudske krvi?“

Danas je malo onih koji misle da zakone Svemoćnog Boga treba uzeti u obzir kada im lekar predloži da prime krv. Premda mi kao Jehovini svedoci svakako želimo da ostanemo živi, ipak smo obavezni da slušamo Jehovin zakon o krvi. Šta to znači u svetlu sadašnje lekarske prakse?

Kad su posle Drugog svetskog rata transfuzije pune krvi postale uobičajene, Jehovini svedoci su uvideli da je to u suprotnosti s Božjim zakonom — i još uvek verujemo da je tako. Ipak, medicina se s vremenom menja. Danas većina transfuzija ne uključuje punu krv već neki od njenih glavnih sastojaka: (1) eritrocite; (2) leukocite; (3) trombocite; (4) plazmu (serum), to jest njen tečni deo. Zavisno od stanja pacijenta, lekari mogu prepisati eritrocite, leukocite, trombocite ili plazmu. Takva transfuzija glavnih sastojaka omogućuje da se jedna jedinica krvi podeli na više pacijenata. Jehovini svedoci veruju da se primanjem pune krvi ili bilo kojeg od ta četiri glavna sastojka krši Božji zakon. Značajno je to što ih je ovaj biblijski stav zaštitio od mnogih opasnosti, uključujući i bolesti kao što su hepatitis i sida, koje mogu da se dobiju preko krvi.

Međutim, pošto se krv može razgraditi i na sitnije sastojke, javljaju se pitanja u vezi s frakcijama koje se dobijaju iz glavnih sastojaka. Kako se te frakcije koriste, i šta hrišćanin treba da uzme u obzir kad odlučuje da li će ih primiti?

Krv je složena tečnost. Čak i plazma — koja ima 90 posto vode — sadrži mnoštvo hormona, neorganskih soli, enzima i hranljivih sastojaka, uključujući i minerale i šećer. Plazma takođe sadrži belančevine kao što su albumin, faktori zgrušavanja i antitela za borbu protiv bolesti. Tehničari zato izdvajaju i koriste mnoge belančevine plazme. Na primer, faktor zgrušavanja VIII daje se hemofiličarima, koji lako krvare. Ili, ako je neko izložen izvesnim bolestima, doktori mogu prepisati injekcije gama globulina, koji se vadi iz krvne plazme ljudi koji su već otporni na te bolesti. U medicinske svrhe se koriste i druge belančevine plazme, ali gornji primer pokazuje kako se jedan od glavnih sastojaka krvi (plazma) može obraditi da bi se dobile njene frakcije. a

Baš kao što krvna plazma može predstavljati osnovu za razne frakcije, tako i ostali glavni sastojci (eritrociti, leukociti i trombociti) mogu da se obrade kako bi se izdvojili manji delovi. Na primer, leukociti mogu biti osnova za interferone i interleukine, koji se koriste u lečenju nekih virusnih infekcija i raka. Trombociti se mogu obraditi da bi se izvadili faktori za zarastanje rana. Razvijaju se i drugi lekovi koji (bar u početku) uključuju ekstrakte krvnih sastojaka. Takva lečenja nisu transfuzije tih glavnih sastojaka; obično sadrže njihove delove ili frakcije. Da li hrišćani mogu da prime te frakcije u svrhu lečenja? To ne možemo da kažemo. Biblija ne daje detalje i zato svaki hrišćanin na temelju savesti mora doneti ličnu odluku pred Bogom.

Neki će odbiti sve što se dobija od krvi (čak i frakcije koje su namenjene za dobijanje privremenog pasivnog imuniteta). Oni tako shvataju Božju zapovest da se ’uzdržavaju od krvi‘. Oni rezonuju da je Božji zakon dat Izraelu zahtevao da se krv koja je izašla iz nekog stvorenja ’prolije na zemlju‘ (Ponovljeni zakoni 12:22-24). Zašto je to bitno? Pa, da bi se pripremili gama globulin, faktori zgrušavanja koji se vade iz krvi i tako dalje, potrebno je da se krv sakupi i obradi. Stoga neki hrišćani ne žele da primaju takve proizvode, baš kao što ne žele da prime ni transfuzije pune krvi ili njena četiri glavna sastojka. Treba poštovati njihov iskren stav zasnovan na njihovoj savesti.

Drugi hrišćani donesu drugačiju odluku. I oni odbijaju transfuzije pune krvi, eritrocita, leukocita, trombocita ili plazme. Ipak, oni mogu dozvoliti lekaru da ih leči nekom frakcijom izvađenom iz tih glavnih sastojaka. Čak i ovde mogu postojati razlike. Jedan hrišćanin možda pristane da dobije injekciju gama globulina, ali možda i ne pristane da primi injekciju koja sadrži nešto što je izvađeno iz eritrocita ili leukocita. Sve u svemu, šta neke hrišćane može navesti da zaključe da mogu primiti krvne frakcije?

U dodatku u Našoj službi za Kraljevstvo od juna 1997, primećeno je da belančevine plazme (frakcije) prelaze iz krvi trudnice u zaseban krvni sistem fetusa. Tako majka svom detetu prenosi imunoglobuline, pružajući mu dragoceni imunitet. Kad eritrociti fetusa završe svoj normalan životni ciklus, deo koji prenosi kiseonik obrađuje se zasebno. Jedan deo toga postaje bilirubin, koji preko posteljice prelazi u majku i odstranjuje se preko njenih telesnih izlučevina. Neki hrišćani mogu zaključiti da pošto krvne frakcije u toj prirodnoj sredini mogu preći iz jedne osobe u drugu, oni bi mogli da prime neku krvnu frakciju dobijenu iz krvne plazme ili krvnih ćelija.

Da li činjenica da se mišljenja i odluke na temelju savesti mogu razlikovati znači da to pitanje nije toliko važno? Ne. To je ozbiljna stvar. Ipak, postoji jedna osnovna jednostavna stvar. Gornji materijal pokazuje da Jehovini svedoci ne primaju transfuzije ni pune krvi ni glavnih krvnih sastojaka. Biblija upućuje hrišćane da se ’uzdržavaju od onoga što je žrtvovano idolima i od krvi i od bluda‘ (Dela apostolska 15:29). Dalje od toga, kad se radi o frakcijama bilo kojeg od tih glavnih sastojaka, svaki hrišćanin, nakon što dobro i uz molitvu razmisli o tome, mora savesno odlučiti sam za sebe.

Mnogi ljudi bi spremno prihvatili bilo koju terapiju koja će im pružiti trenutno olakšanje, čak i terapiju za koju se zna da je opasna po zdravlje, kao što je slučaj s krvnim proizvodima. Iskreni hrišćanin nastoji da ima jedno šire, uravnoteženije gledište koje ne uključuje samo telesne aspekte. Jehovini svedoci cene napore u pružanju kvalitetnog medicinskog lečenja i oni ispituju odnos između rizika i koristi bilo kog lečenja. Međutim, kad se radi o proizvodima koji se dobijaju od krvi, oni pažljivo procenjuju šta Bog kaže i kako to deluje na njihov lični odnos s našim Davaocem života (Psalam 36:10).

Kakav je blagoslov za hrišćanina da ima pouzdanje kao psalmista koji je napisao: „Jehova Bog [je] sunce i štit. Jehova milost i slavu daje. Onima koji hode u čistoti on ni jednoga dobra ne uskraćuje. Jehova... blago čoveku koji se u te uzda!“ (Psalam 84:12, 13).

[Fusnota]

a Vidi dodatak u Našoj službi za Kraljevstvo za jun 1997. i „Pitanja čitalaca“ u Kuli stražari od 1. oktobra 1994. Farmaceutske firme su napravile sintetičke proizvode koji se ne uzimaju iz krvi i mogu se prepisati umesto nekih krvnih frakcija korišćenih u prošlosti.

[Okvir na 30. strani]

PITANJA KOJA BI MOGAO DA POSTAVIŠ DOKTORU

Ako se suočiš sa operacijom ili lečenjem koje bi moglo da uključuje i neki krvni proizvod, pitaj:

Da li celokupno medicinsko osoblje koje je uključeno zna da ja, kao Jehovin svedok, tražim da mi se ni pod kojim okolnostima ne da nikakva transfuzija krvi (puna krv, eritrociti, leukociti, trombociti niti plazma)?

Ako se neki prepisani lek možda pravi od krvne plazme, eritrocita, leukocita ili trombocita, pitaj:

Da li je taj lek napravljen od nekog od četiri glavna krvna sastojka? Ako jeste, da li biste objasnili koji je njegov sastav?

Koliko se tog leka dobijenog od krvi može dati, i na koji način?

Ako mi moja savest dozvoljava da primim tu frakciju, koji su zdravstveni rizici povezani s time?

Ako mi savest naloži da odbijem tu frakciju, koje bi se drugo lečenje moglo primeniti?

Nakon što još razmislim o ovoj stvari, kada vas mogu obavestiti o tome šta sam odlučio?