Da li na tebe utiču cinici?

„CINIK je onaj koji u čoveku ne vidi nikad ništa dobro, a nikada ne propusti da primeti nešto loše. On je sova u ljudskom obliku, budan u noći, obnevideo po svetlosti, hvata gamad i nikad se ne obazire na neku plemenitu životinju.“ Tvrdi se da su ovo reči američkog sveštenika iz 19. veka Henrija Vorda Bičera. Mnogi mogu da misle kako ovo tačno opisuje duh koji pokazuju današnji cinici. Međutim, reč „cinik“ potiče iz drevne grčke, gde nije označavala jednostavno nekoga ko ispoljava ovakav stav. Vekovima je ona ukazivala na jednu filozofsku školu, poznatu kao kinička škola.

Kako je nastala filozofija kinika? Šta su naučavali? Da li bi njihove osobine bile poželjne kod hrišćanina?

Drevni kinici — njihovo poreklo i verovanja

Drevna Grčka je bila sedište diskusija i rasprava. U vekovima koji su prethodili našoj eri, osobe poput Sokrata, Platona i Aristotela propagirale su filozofije pomoću kojih su se proslavile. Njihova učenja su vršila veliki uticaj na ljude, a te ideje su još uvek zastupljene u zapadnoj kulturi.

Sokrat (470-399. pre n. e.) je tvrdio da trajnu sreću ne treba tražiti u težnji za materijalnim stvarima ili u prepuštanju telesnim zadovoljstvima. On je tvrdio da prava sreća proističe iz života posvećenog traganju za vrlinama. Sokrat je vrlinu smatrao najvećim dobrom. Da bi ostvario taj cilj, odbacio je materijalnu raskoš i nepotrebne težnje jer je verovao da bi ga to samo ometalo. Zagovarao je skromnost i samoodricanje, vodeći jednostavan, skroman život.

Sokrat je razvio jedan način poučavanja poznat kao sokratovska metoda. Dok bi većina mislilaca prvo iznela neku ideju i onda pružila argumente koji to podupiru, Sokrat bi radio upravo suprotno. On je slušao teorije drugih filozofa i gledao da razotkrije manjkavosti njihovih ideja. Ovakav prilaz je hrabrio na kritički i omalovažavajući stav prema drugima.

Među Sokratovim sledbenicima bio je i filozof po imenu Antisten (oko 445-365. pre n. e.). On i jedan broj drugih otišli su korak dalje u Sokratovom osnovnom učenju i rekli da je vrlina jedino dobro. Za njih težnja za užicima nije bila samo neka smetnja, već i vid zla. Postavši krajnje asocijalni, ispoljavali su veliki prezir prema drugim ljudima. Postali su poznati kao kinici. Naziv kinik možda potiče od grčke reči (kinikos) koja je opisivala njihovo mrzovoljno i osorno ponašanje. Ona znači „pasji“. a

 Uticaj na njihov način života

Iako su neki elementi kiničke filozofije, poput otpora prema materijalizmu i prepuštanju užicima, sami po sebi mogli da budu za pohvalu, ipak su kinici u svojim idejama otišli predaleko. To se jasno vidi iz života najpoznatijeg kinika — filozofa Diogena.

Diogen je rođen 412. pre n. e. u Sinopi, jednom gradu na Crnom moru. Zajedno sa ocem preselio se u Atinu gde je došao u doticaj s učenjima kinika. Diogen se poučavao kod Antistena i počeo je da se zaokuplja kiničkom filozofijom. Sokrat je vodio jednostavan, a Antisten krut život. Međutim, Diogen je vodio asketski život. Da bi naglasio koliko odbacuje materijalne udobnosti, Diogen je navodno neko vreme živeo u jednoj bačvi!

Priča se da je u potrazi za večnim dobrom hodio Atinom po svetlosti dana s fenjerom u ruci tražeći makar jednu kreposnu osobu! Ovakvo ponašanje je privlačilo pažnju i predstavljalo način na koji su Diogen i ostali kinici poučavali. Priča se da ga je Aleksandar Veliki jednom pitao koja mu je najveća želja. Diogen je navodno rekao da jednostavno želi da se Aleksandar pomeri da mu ne zaklanja sunce!

Diogen i ostali kinici živeli su kao prosjaci. Nisu imali vremena za normalne međuljudske odnose, i odbijali su građanske dužnosti. Postali su veoma drski prema drugima, možda pod uticajem sokratovske metode polemisanja. Diogen je postao poznat po svom zajedljivom sarkazmu. Kinici su dobili reputaciju da su „poput pasa“, a Diogen je dobio nadimak Pas. Umro je oko 320. pre n. e. u starosti od 90 godina. Na njegovom grobu je podignut jedan mermerni spomenik na kom je uklesan lik psa.

Neki aspekti kiničke filozofije preneseni su i u druge škole mislilaca. Međutim, s vremenom je ekscentričnost Diogena i njegovih kasnijih sledbenika dovela kiničku školu na zao glas. Na kraju je sasvim nestala.

Današnji cinici — da li treba da imaš njihove osobine?

The Oxford English Dictionary opisuje današnjeg cinika kao „osobu sklonu da podbada druge ili da im traži mane... Kao onog ko je sklon da sumnja u iskrenost ili valjanost čovekovih motiva i postupaka, i to po običaju ispoljava podrugljivošću i sarkazmom; on je jedna podrugljiva cepidlaka.“ U svetu oko nas možemo da uočimo ove osobine, ali, naravno, one se ne mogu uskladiti s hrišćanskom ličnošću. Osmotri naredna biblijska učenja i načela.

„Jehova je milostiv i dobar, spor na gnev i bogat u dobroti. Ne pravda se bez prestanka [„neće stalno tražiti greške“, NW] niti se doveka srdi“ (Psalam 103:8, 9). Hrišćanima je rečeno da se ’ugledaju na Boga‘ (Efešanima 5:1). Ako je Svemoćni Bog rešio da bude milostiv i bogat u dobroti umesto da bude „sklon da podbada druge ili da im traži mane“, onda je sigurno da i hrišćani treba da se trude da čine to isto.

Isus Hrist, koji je slika i prilika Jehove, ’ostavio nam je uzor da tačno sledimo njegove stope‘ (1. Petrova 2:21; Jevrejima 1:3). Isus je katkad razotkrivao religiozne laži i svedočio o zlim delima koja se vrše u svetu (Jovan 7:7). Međutim, govorio je i pohvalne stvari o iskrenim ljudima. Na primer, o Natanailu je rekao: „Evo pravog Izraelca, u kome nema prevare“ (Jovan 1:47). Prilikom izvođenja čuda, Isus se u nekim slučajevima usredsređivao na veru izlečene osobe (Matej 9:22). A kada su neki mislili da je izraz cenjenja jedne žene bio preteran, Isus nije bio ciničan u pogledu njenih motiva, već je rekao: „Gde god se po celom svetu bude propovedala ova dobra vest, govoriće se i to što učini ova žena, kao sećanje na nju“ (Matej 26:6-13). Isus je bio pouzdan prijatelj i saosećajan drug svojih sledbenika, ’voleo ih je do kraja‘ (Jovan 13:1).

Budući da je bio savršen, lako je mogao da pronađe mane kod nesavršenih ljudi. Međutim, on nije pokazivao duh nepoverenja  i cepidlačenja, već je gledao da okrepi ljude (Matej 11:29, 30).

„[Ljubav] sve veruje“ (1. Korinćanima 13:7). Ova izjava se direktno suprotstavlja stavu nekog cinika koji dovodi u pitanje motive i postupke drugih. Naravno, u svetu ima mnogo ljudi koji imaju prikrivene namere; zato je potreban oprez (Poslovice 14:15). Pa ipak, ljubav je spremna da veruje jer je puna pouzdanja i nije prekomerno sumnjičava.

Bog voli svoje sluge i veruje im. On poznaje njihova ograničenja čak i bolje od njih samih. Međutim, Jehova se sa svojim narodom nikada ne ophodi sumnjičavo i ne očekuje od njih više nego što to oni u razumnoj meri mogu da učine (Psalam 103:13, 14). Štaviše, Bog traži dobro u ljudima, i s puno poverenja dodeljuje prednosti i autoritet svojim lojalnim, mada nesavršenim slugama (1. Kraljevima 14:13; Psalam 82:6).

„Ja, Jehova, prozirem srce i kušam bubrege, ja svakome po njegovim putevima dajem, prema plodu dela njegovih“ (Jeremija 17:10). Jehova može tačno pročitati šta se krije u nečijem srcu. Mi to ne možemo. Zato treba da budemo oprezni što se tiče pripisivanja određenih motiva drugima.

Ako dopustimo da ciničan duh uhvati korena u nama i da na kraju ovlada našim razmišljanjem onda je tu i potencijalna opasnost da nastane razdor između nas i suvernika. To može narušiti mir hrišćanske skupštine. Zato sledimo primer Isusa koji je bio realan, a ipak pozitivan u svom ophođenju sa učenicima. On je postao njihov pouzdani prijatelj (Jovan 15:11-15).

„Kako želite da ljudi čine vama, tako činite i vi njima“ (Luka 6:31). Ima mnogo načina na koje možemo da primenimo ovaj savet Isusa Hrista. Na primer, svi volimo da se s nama ophodi ljubazno i s poštovanjem. Onda je sasvim sigurno da i mi treba da se izražavamo na ljubazan način pun poštovanja. Isus nikada nije bio ciničan, čak ni onda kada je energično razotkrivao lažna učenja verskih vođa (Matej 23:13-36).

Načini da se savlada cinizam

Kad čovek doživi neka razočaranja onda lako postane ciničan. Kada shvatimo da se Jehova sa svojim nesavršenim narodom ophodi s poverenjem, tada možemo da savladamo tu sklonost. To nam može pomoći da obožavaoce Boga prihvatimo onakve kakvi jesu — nesavršeni ljudi koji se trude da čine ono što je ispravno.

Bolna iskustva mogu navesti neke da ne veruju ljudima. Istina, mudro je da naše pouzdanje ne polažemo u potpunosti u nesavršene ljude (Psalam 146:3, 4). Međutim, mnogi u hrišćanskoj skupštini iskreno žele da budu izvor ohrabrenja. Pomisli samo na hiljade osoba koje su poput majki, očeva, sestara, braće i dece onima koji su ostali bez svojih porodica (Marko 10:30). Razmišljaj o tome da se mnogi ljudi pokažu kao pravi prijatelji u vreme nevolje b (Poslovice 18:24).

Hrišćanska ljubav, a ne cinizam, jeste ono što identifikuje Isusove sledbenike, budući da je on rekao: „Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako imate ljubav među sobom“ (Jovan 13:35). Onda, pokažimo ljubav i usredsredimo se na dobre osobine naših suhrišćana. Ukoliko to činimo, izbeći ćemo crte koje obeležavaju jednog cinika.

[Fusnote]

[Slika na 21. strani]

Diogen, najpoznatiji kinik

[Izvor]

Iz knjige Great Men and Famous Women