Životna priča

Od izrade oružja do spasavanja života

ISPRIČAO ISIDOROS ISMAILIDIS

Klečao sam na kolenima dok su mi se suze slivale niz lice. „O, Bože, moja savest mi kaže da ne mogu više da radim na mestu gde se proizvodi oružje“, rekao sam u molitvi. „Trudim se koliko mogu da pronađem neki drugi posao ali mi ne ide. Sutra podnosim ostavku. Molim te Jehova ne dozvoli da naše četvoro dece gladuje.“ Kako sam došao do ove tačke?

ŽIVOT je bio miran i jednostavan u Drami, na severu Grčke, gde sam se rodio 1932. godine. Moj otac je imao običaj da mi govori šta očekuje od mene. Hrabrio me je da odem u Sjedinjene Države da se obrazujem. Kada je Grčka tokom Drugog svetskog rata bila pljačkana, opšti moto među Grcima bio je: „Možete nam ukrasti sve što imamo, ali nikada ne možete ukrasti ono što nam je u duši.“ Bio sam odlučan da se fakultetski obrazujem i steknem nešto što niko nikada ne bi mogao da ukrade.

Od ranih godina pridruživao sam se raznim omladinskim grupama koje je podupirala Grčka pravoslavna crkva. Oni su nam govorili da izbegavamo opasne sekte. Naročito sam zapamtio da je bila spomenuta jedna grupa — Jehovini svedoci — pošto su oni navodno bili antihristi.

Po diplomiranju u tehničkoj školi, u Atini 1953, otputovao sam za Nemačku da bih pronašao neki posao koji bi mi omogućio da se u isto vreme školujem. Ali to nije išlo, tako da sam otputovao u druge zemlje. Nakon nekoliko nedelja našao sam se bez novca u jednoj belgijskoj luci. Sećam se kako sam otišao do neke crkve, seo i tako plakao da su ispred mene na podu  bile kapljice suza. Molio sam se da ako mi Bog pomogne da stignem u Sjedinjene Države, onda neću tražiti materijalne stvari već ću se školovati i truditi da budem dobar hrišćanin i dobar građanin. Konačno sam 1957. bio tamo.

Novi život u Sjedinjenim Državama

Život u Sjedinjenim Državama bio je težak za jednog doseljenika koji nije znao jezik i koji nije imao novca. Noću sam radio dva posla, a danju se nekako upinjao da idem u školu. Pohađao sam nekoliko koledža i stekao diplomu prvog stepena. Zatim sam otišao na Kalifornijski univerzitet u Los Anđelesu i diplomirao kao student prirodnih nauka na odseku za primenjenu fiziku. Reči mog oca da se školujem bodrile su me kroz ove teške godine.

Nekako u to vreme upoznao sam divnu Grkinju Ekaterini i venčali smo se 1964. Naš prvi sin rodio se tri godine kasnije, a za manje od četiri godine dobili smo još dva sina i jednu ćerku. Zaista nije bilo lako izdržavati porodicu i u isto vreme studirati na fakultetu.

Radio sam za ratno vazduhoplovstvo SAD u jednoj raketno-vasionskoj ustanovi u Sanivelu (Kalifornija). Bio sam uključen u različite vazdušne i kosmičke projekte, među kojima su bili Agena i Apolo programi. Čak sam dobio i medalje za svoj doprinos u misijama Apola 8 i Apola 11. Nakon toga sam nastavio da se školujem i bio sam dosta uključen u razne vojne vazdušne projekte. U tom trenutku mislio sam da imam sve — krasnu ženu, četvoro divne dece, ugledan posao i lepu kuću.

Istrajan kolega

Početkom 1967. na poslu sam upoznao Džima, jednog veoma poniznog i dragog čoveka. Džim je čini mi se uvek imao osmeh na licu, i nikada nije odbijao poziv da sa mnom popije šoljicu kafe. Te prilike je koristio da mi prenese informacije iz Biblije. Džim mi je rekao da proučava s Jehovinim svedocima.

Šokirao sam se kada sam čuo da je Džim povezan s tom religioznom grupom. Kako je moguće da jedna tako fina osoba padne kao žrtva te sekte antihrista? Međutim, nisam mogao da se oprem Džimovom ličnom zanimanju za mene i njegovoj dobroti. Izgledalo je da je svakoga dana imao da mi da nešto novo za čitanje. Na primer, jednog dana je došao u moju kancelariju i rekao: „Isidoros, ovaj članak iz Kule stražare govori o jačanju porodičnog života. Odnesi ga kući i pročitaj ga sa svojom ženom.“ Rekao sam mu da ću ga pročitati, ali sam kasnije otišao u WC, pocepao časopis u komadiće i bacio ga u kantu za đubre.

Tri godine sam uništavao svaku knjigu i časopis koji bi mi Džim davao. Iako sam imao predrasude prema Jehovinim svedocima, a uz to sam pokušavao da Džima zadržim kao svog prijatelja, mislio sam da je najbolje da saslušam ono što ima da kaže, a onda da to odmah izbacim iz glave.

 Međutim, iz tih razgovora sam uvideo da većina stvari u koje sam verovao i koje sam praktikovao nisu imale osnovu u Bibliji. Shvatio sam da učenja o Trojstvu, paklenoj vatri i besmrtnosti duše nisu biblijska (Propovednik 9:10; Jezekilj 18:4; Jovan 20:17). Pošto sam bio ponosni grčki pravoslavac nisam želeo da otvoreno priznam da je Džim u pravu. Ali pošto je uvek koristio Bibliju i nikada nije davao svoje lično mišljenje, konačno sam shvatio da taj čovek ima za mene jednu dragocenu poruku iz Biblije.

Moja žena je osetila da se nešto događa i pitala me da li razgovaram s mojim prijateljem koji se druži sa Svedocima. Kada sam joj potvrdno odgovorio rekla je: „Idimo u bilo koju drugu crkvu, samo ne u Jehovine svedoke.“ Međutim, uskoro smo žena i ja zajedno s decom redovno posećivali sastanke Svedoka.

Teška odluka

Dok sam proučavao Bibliju, naišao sam na sledeće reči proroka Isaije: „Od mačeva svojih kovaće raonike i srpove od kopalja svojih; neće više narod mač na narod vaditi niti će se više boju učiti“ (Isaija 2:4). Pitao sam se: ’Kako sluga miroljubivog Boga može da radi na projektovanju i proizvodnji destruktivnog oružja?‘ (Psalam 46:10). Nije mi trebalo mnogo da zaključim da moram promeniti svoj posao.

Razume se da je to bio ogroman izazov. Imao sam ugledan posao. Godinama sam naporno radio, učio i žrtvovao se da dođem dotle. Dospeo sam visoko na lestvici uspeha, a sada se suočavam s tim da dignem ruke od karijere. Međutim, moja duboka ljubav prema Jehovi i velika želja da vršim njegovu volju konačno su nadjačali (Matej 7:21).

Odlučio sam da se zaposlim u jednoj kompaniji u Siatlu (Vašington). Međutim, na moje razočaranje uskoro sam otkrio da sam bio mnogo više uključen u posao koji nije u skladu sa Isaijom 2:4. Moji napori da radim samo na drugim projektima propali su i savest me je ponovo mučila. Bilo mi je jasno da ne mogu da zadržim svoj posao i da u isto vreme imam čistu savest (1. Petrova 3:21).

Očigledno smo morali napraviti značajne promene. Za manje od šest meseci, promenili smo svoj način života i prepolovili naše porodične izdatke. Zatim smo prodali našu luksuznu kuću i kupili manju u Denveru (Kolorado). Sada sam bio spreman na svoj poslednji korak — da dam otkaz. Otkucao sam svoju ostavku i objasnio svoj savestan stav. Te noći, kad su deca otišla u krevet, klekao sam sa ženom i molili smo se Jehovi, kao što je opisano na početku ovog članka.

Za manje od mesec dana preselili smo se u Denver i dve nedelje kasnije, jula 1975, moja žena i ja smo se krstili. Šest meseci nisam mogao da pronađem posao i polako smo grickali svoju ušteđevinu. Do sedmog meseca, bilans našeg štednog računa  bio je manji od mesečne isplate za kuću. Počeo sam da tražim bilo kakav sitan posao, ali odmah zatim dobio sam posao inženjera. Plata je iznosila samo polovinu onoga što sam nekada zarađivao; ali i tada je bila veća od onoga za šta sam molio Jehovu. Koliko sam bio srećan što sam duhovne interese stavio na prvo mesto! (Matej 6:33).

Vaspitavanje dece da vole Jehovu

U međuvremenu smo Ekaterini i ja bili zauzeti oko izazova da naše četvoro dece vaspitamo u skladu s božanskim načelima. Na sreću, videli smo kako svi oni uz Jehovinu pomoć postaju zreli hrišćani i kako se potpuno predaju važnom delu propovedanja o Kraljevstvu. Naša tri sina, Hristos, Lakis i Grigoris, završili su Školu za osposobljavanje slugu i sada služe na raznim dodelama posećujući i jačajući skupštine. Tula, naša ćerka, radi kao dobrovoljac u sedištu Jehovinih svedoka u Njujorku. Naša srca su bila dirnuta kada smo videli kako svi oni žrtvuju perspektivne karijere i dobro plaćene poslove zarad toga da služe Jehovi.

Mnogi pitaju za tajnu tog uspešnog podizanja dece. Naravno, ne postoji nikakav određeni recept za vaspitavanje dece, ali marljivo smo radili na tome da u njihova srca usadimo ljubav prema Jehovi i prema bližnjemu (Ponovljeni zakoni 6:6, 7; Matej 22:37-39). Deca su naučila da ne možemo reći Jehovi da ga volimo ako naša dela to ne pokazuju.

Jednom sedmično, obično subotom, učestvovali smo u službi kao porodica. Redovno smo imali porodični biblijski studij ponedeljkom uveče nakon večere, i takođe smo imali biblijski studij sa svakim detetom ponaosob. Kada su deca bila mlađa, sa svakim detetom smo proučavali nakratko nekoliko puta nedeljno, a kako su odrastala imali smo duže studije jedanput nedeljno. Tokom tih studija naša deca su nam se otvarala i slobodno razgovarala s nama o svojim problemima.

Takođe smo kao porodica uživali u izgrađujućoj rekreaciji. Uživali smo da zajedno sviramo na muzičkim instrumentima i svako dete je volelo da svira svoju omiljenu pesmu. Ponekad smo vikendom zvali druge porodice na izgrađujuće druženje. Takođe smo išli na porodična putovanja. Na jednom takvom putovanju, proveli smo dve nedelje istražujući planine Kolorada i sarađujući s lokalnom skupštinom u službi na terenu. Naša deca se rado sećaju kako su na oblasnim  kongresima radila u raznim odeljenjima i kako su pomagala na izgradnji Dvorana Kraljevstva u raznim mestima. Kada smo odveli decu u Grčku da posete svoje rođake, mogli su da upoznaju mnoge verne Svedoke koji su zbog svoje vere bili u zatvoru. To je snažno uticalo na njih i pomoglo im da budu odlučni da ostanu čvrsti i hrabri za istinu.

Naravno, ponekad se neko dete loše ponašalo ili je napravilo loš izbor po pitanju društva. A ponekad smo mi pravili probleme jer smo ih možda previše ograničavali na nekim područjima. Ali ’usmeravanje razmišljanja u skladu s Jehovinim‘, kao što piše u Bibliji, pomoglo nam je svima da ispravno postavimo stvari (Efešanima 6:4; 2. Timoteju 3:16, 17).

Najsrećnije doba mog života

Nakon što su se sva deca latila punovremene službe, Ekaterini i ja smo počeli ozbiljno da razmišljamo o tome šta bi mogli da uradimo da bi proširili svoje učešće u ovom životospasavajućem delu. Tako smo 1994, pošto sam otišao u prevremenu penziju, počeli da služimo kao opšti pioniri. Naša služba uključuje i posete lokalnim koledžima i univerzitetima gde svedočimo studentima i vodimo biblijske studije s nekima od njih. Pošto mogu da razumem njihove poteškoće — jer sam u njihovoj koži bio ne tako davno — imao sam dosta uspeha dok sam im pomagao da nauče o Jehovi. Kakva je to radost proučavati sa studentima iz Bolivije, Brazila, Egipta, Etiopije, Kine, Meksika, Tajlanda, Turske i Čilea! Takođe svedočim putem telefona, naročito ljudima koji govore moj maternji jezik.

Iako imam mnoga ograničenja zbog svog jakog grčkog akcenta i dosta godina, uvek se trudim da se stavim na raspolaganje i da imam duh Isaije koji je objavio: „Evo mene, mene pošalji“ (Isaija 6:8). Imali smo radost da pomognemo nekolicini osoba da predaju svoje živote Jehovi. Ovo je definitivno najsrećnije vreme za nas.

Nekada se celi moj život vrteo oko izrade monstruoznog oružja za ubijanje ljudi. Međutim, Jehova je kroz svoju nezasluženu dobrotu otvorio put za mene i moju porodicu da postanemo njegove predane sluge i da svoj život posvetimo tome da ljudima donosimo dobru vest o večnom životu na rajskoj zemlji. Dok razmišljam o teškim odlukama koje sam morao da donesem, u mislima su mi reči iz Malahije 3:10: „Okušajte mene tako, govori Jehova nad vojskama, i videćete neću li ustave nebeske otvoriti, neću li ja na vas obilan blagoslov izliti.“ On je zaista to i učinio — na naše zadovoljstvo!

[Okvir/Slika na 27. strani]

Lakis: Moj otac je prezirao licemerstvo. Mnogo se trudio da ne bude licemeran, pogotovu dok je davao ispravan primer porodici. Često nam je govorio: „Ako predate svoje živote Jehovi, to znači nešto. Treba da budete voljni da se žrtvujete za Jehovu. To znači biti hrišćanin.“ Ove reči su mi se urezale u misli i omogućile mi da sledim njegov primer dok se žrtvujem za Jehovu.

[Okvir/Slika na 27. strani]

Hristos: Veoma cenim svesrdnu lojalnost koju su moji roditelji pokazali prema Jehovi, kao i njihovu veliku angažovanost oko odgovornosti koju su imali kao roditelji. Kao porodica, sve smo radili zajedno — od službe do odlaska na odmor. Iako su mogli da budu uključeni u mnoge druge stvari, moji roditelji su živeli jednostavno i bili su usredsređeni na službu. Danas znam da sam zaista srećan kada sam potpuno zaokupljen u Jehovinoj službi.

[Okvir/Slika na 28. strani]

Grigoris: Roditeljski primer i njihova očigledna radost u Jehovinoj službi su me, više nego njihovo ohrabrenje da proširim službu, pokrenuli da sagledam svoje okolnosti, stavim na stranu sve brige oko započinjanja punovremene službe, i potpunije se usredsredim na izvršavanje Jehovinog dela. Zahvaljujem svojim roditeljima što su mi pomogli da osetim radost koja dolazi onda kada se naprežem.

[Okvir/Slika na 28. strani]

Tula: Moji roditelji su uvek naglašavali da je odnos s Jehovom nešto najdragocenije što možemo posedovati i da postoji samo jedan način na koji možemo biti zaista srećni, a to je da damo Jehovi naše najbolje. Oni su nam Jehovu učinili zaista stvarnim. Otac nam je često govorio da je neopisiv osećaj kada možeš da odeš u krevet s čistom savešću, znajući da si dao sve od sebe da Jehovu učiniš srećnim.

[Slika na 25. strani]

Kao vojnik u Grčkoj 1951.

[Slika na 25. strani]

Sa Ekaterini 1966.

[Slika na 26. strani]

Moja porodica 1996: (sleva nadesno, pozadi) Grigoris, Hristos, Tula; (napred) Lakis, Ekaterini i ja