Ponizni Josija je imao Jehovinu naklonost

PETOGODIŠNJI judejski princ Josija je sigurno prestrašen. Njegova majka Jedida plače. Ima razloga za to jer je umro Josijin deda, kralj Manasija (2. Carevima 21:18, DK).

Sada će Josijin otac Amon postati kralj Jude (2. Letopisa 33:20). Dve godine kasnije (659. pre n. e.) Amona ubijaju njegove sluge. Narod ubija zaverenike i Josiju postavlja za kralja (2. Kraljevima 21:24; 2. Letopisa 33:25). Josija se za vreme Amonove vladavine navikao na miris tamjana koji je ispunjavao vazduh u Jerusalimu, jer je na krovovima bilo mnogo oltara pred kojima se narod klanjao lažnim bogovima. Moglo se videti kako okolo paradiraju paganski sveštenici, i kako se fanatični vernici, od kojih su neki čak tvrdili da obožavaju Jehovu, kunu bogom Melhomom (Sofonija 1:1, 5, DK).

Josija zna da je Amon zlo postupao time što je obožavao lažne bogove. Ovaj mladi judejski kralj takođe bolje shvata objave Božjeg proroka Sofonije. Sa 15 godina (652. pre n. e.) Josija je već osam godina na vlasti i čvrsto je rešen da pazi na Sofonijine reči. On još kao dečak počinje da traži Jehovu (2. Letopisa 33:21, 22; 34:3).

Josija kreće u akciju!

Prošle su četiri godine i Josija počinje da čisti Judu i Jerusalim od krive religije (648. pre. n. e.). Uništava idole, svete stubove, kadione oltare korišćene za obožavanje Vala. Likove lažnih bogova pretvara u prah koji zatim prosipa na grobove onih koji su im prinosili žrtve. Oltari korišćeni za nečisto obožavanje su oskrnavljeni, a zatim uništeni (2. Kraljevima 23:8-14).

Čišćenje koje Josija sprovodi je u punom zamahu kad Jeremija, sin jednog levitskog sveštenika, dolazi u Jerusalim (647. pre n. e.). Jehova Bog je naimenovao mladog Jeremiju za svog proroka, i kako on samo uverljivo objavljuje Jehovinu poruku protiv lažne religije! Josija je imao otprilike isto toliko godina kao i Jeremija. Međutim, uprkos tome što Josija hrabro sprovodi čišćenje, i uprkos Jeremijinim odvažnim objavama, narod se brzo vraća na krivo obožavanje (Jeremija 1:1-10).

Neprocenjivo otkriće!

Prošlo je otprilike pet godina. Dvadesetpetogodišnji Josija vlada već oko 18 godina. On poziva tajnika Safana, gradskog zapovednika Masiju i letopisca Joaha. Kralj zapoveda Safanu: ’Reci Hilkiji, prvosvešteniku, da pokupi srebro doneseno u dom Jehovin a koje su od naroda nakupili čuvari vrata i neka se to srebro preda onima koji imaju da vode radove u domu Jehovinom‘ (2. Kraljevima 22:3-6; 2. Letopisa 34:8).

Radnici koji popravljaju hram vredno rade od ranog jutra. Josija je sigurno zahvalan Jehovi što radnici popravljaju štetu koju su neki njegovi zli preci naneli Božjem  domu. Dok radovi napreduju, Safan dolazi da podnese izveštaj. Ali šta to drži? On nosi neki svitak! Objašnjava da je prvosveštenik Helkija našao „knjigu zakona Jehovinog, danoga preko Mojsija“ (2. Letopisa 34:12-18). Kakvo otkriće — to je nesumnjivo original Zakona!

Josija jedva čeka da čuje svaku reč iz te knjige. Dok Safan čita, kralj se trudi da shvati kako se svaka zapovest odnosi na njega i narod. Naročito je impresioniran time kako knjiga ističe pravo obožavanje i proriče nevolje i izgnanstvo koje će uslediti ako se narod upusti u krivu religiju. Shvatajući sada da nisu sprovedene sve Božje zapovesti, Josija razdire svoje haljine i Helkiji, Safanu i drugima daje sledeće naređenje: ’Pitajte Jehovu za reči ove knjige; jer je velik gnev Jehovin koji se raspali na nas, jer oci naši ne slušaše reči ove knjige‘ (2. Kraljevima 22:11-13; 2. Letopisa 34:19-21).

Jehovina reč saopštena

Josijini glasnici odlaze proročici Oldi u Jerusalim i vraćaju se s jednim izveštajem. Olda prenosi Jehovinu reč, ukazujući da će nesreće zapisane u novopronađenoj knjizi zadesiti otpadnički narod. Međutim, Josija neće morati da gleda tu nesreću zato što se ponizio pred Jehovom Bogom. Biće pribran k ocima svojim i u miru će otići u grob (2. Kraljevima 22:14-20; 2. Letopisa 34:22-28).

Da li je Oldino proročanstvo bilo tačno, s obzirom da je Josija poginuo u bici? (2. Kraljevima 23:28-30). Da, jer ’mir‘ u kome je pribran u svoj grob potpuno je suprotan ’zlu‘ koje je trebalo da dođe na Judu (2. Kraljevima 22:20; 2. Letopisa 34:28). Josija je umro pre nesreće koja se dešavala od 609. do 607. pre n. e. kada su Vavilonci opkolili i uništili Jerusalim. ’Biti pribran k ocima svojim‘ ne mora bezuslovno da isključuje nasilnu smrt. Jedan sličan izraz koristi se kada se ukazuje i na nasilnu i na prirodnu smrt (Ponovljeni zakoni 31:16; 1. Kraljevima 2:10; 22:34, 40).

Pravo obožavanje napreduje

Josija sakuplja jerusalimski narod u hram i čita im „sve reči knjige saveza“ koja je nađena u Jehovinom domu. Zatim sklapa savez „da će ići za Jehovom i držati naredbe njegove, propise njegove i zakone njegove, svim srcem svojim i svom dušom svojom, vršeći reči toga saveza napisane u toj knjizi“. Ceo narod je sklopio taj savez (2. Kraljevima 23:1-3).

Kralj Josija sada pokreće još jednu, očigledno intenzivniju akciju protiv idolopoklonstva. Sveštenici tuđih bogova u Judi ostaju bez posla. Levitski sveštenici umešani u nečisto obožavanje gube prednost da služe kod Jehovinog oltara, a visine izgrađene za vreme vladavine kralja Solomona postaju neprikladne za obožavanje. To čišćenje obuhvata i područje bivšeg desetoplemenskog kraljevstva Izraela, koje su Asirci ranije uništili (740. pre n. e.).

Ispunjavajući reči koje je 300 godina pre toga izgovorio jedan neimenovani „Božji čovek“, Josija spaljuje kosti Valovih sveštenika na oltaru koji je kralj Jerovoam I postavio u Vetilju. Tu i po drugim gradovima uklonjene su visine, a idolopoklonički sveštenici su žrtvovani baš na onim oltarima na kojima su vršili obrede (1. Kraljevima 13:1-4; 2. Kraljevima 23:4-20).

Održava se veličanstvena Pasha

To što Josija radi u unapređivanju čistog obožavanja ima Božju podršku. Kralj će dok je god živ zahvaljivati Bogu što narod nije ’odstupio od Jehove, Boga otaca svojih‘ (2. Letopisa 34:33). I kako bi Josija mogao da zaboravi jedan divan događaj koji se odigrao u 18. godini njegove vladavine?

Kralj zapoveda narodu: „Praznujte Pashu Jehovi, Bogu svome, kao što piše u [nedavno otkrivenoj] knjizi saveza“ (2. Kraljevima 23:21). Josija se raduje izvrsnom odzivu. On sam za ovu proslavu prilaže 30 000 pashalnih životinja i 3 000 goveda. Kakva Pasha! Po broju prinetih žrtava, dobro planiranim pripremama i broju obožavalaca, nadmašuje sve Pashe koje su ikada održane od vremena  proroka Samuila (2. Kraljevima 23:22, 23; 2. Letopisa 35:1-19).

Duboko žaljen nakon smrti

Do kraj svoje vladavine, koja je trajala 31 godinu, Josija vlada kao dobar kralj (659-629. pre n. e.). Pred kraj svoje vladavine saznaje da faraon Neho planira da prođe kroz Judu da bi presreo vavilonsku vojsku i tako pomogao asirskom kralju kod Karkemiša na Eufratu. Josija iz nekih nepoznatih razloga izlazi da se bori s tim Egipćaninom. Neho mu šalje glasnike sa sledećom porukom: „Ne idi protiv Boga koji je sa mnom, da te ne uništi.“ Ali Josija se prerušava i pokušava da odbije Egipćane na Megidu (2. Letopisa 35:20-22).

Kakva nesreća za kralja Jude! Neprijateljski strelci pogađaju metu, i on kaže svojim slugama: „Izvedite me odavde jer sam teško ranjen.“ Oni skidaju Josiju s njegovih bojnih kola, stavljaju ga na druga i odvoze za Jerusalim. Josija umire na putu do grada. Nadahnuti izveštaj kaže: „On umre i bi sahranjen u groblju otaca svojih. Sav Juda i Jerusalim plaka za Josijom.“ Jeremija je naricao za njim, i od tada je kralj predmet naricaljki u posebnim prilikama (2. Letopisa 35:23-25).

Da, kralj Josija je napravio žalosnu grešku kada je krenuo u bitku protiv Egipćana (Psalam 130:3). Pa ipak, njegova poniznost i nepokolebljivost u pravom obožavanju doneli su mu Božju naklonost. Josijin život zaista na dobar način ilustruje kako Jehova pokazuje naklonost prema svojim predanim slugama poniznog srca! (Poslovice 3:34; Jakov 4:6).

[Slika na 29. strani]

Mladi kralj Josija je iskreno tražio Jehovu

[Slika na 31. strani]

Josija je uništio visine i unapređivao pravo obožavanje