Životna priča

Blagoslovljena posebnim nasleđem

ISPRIČALA KAROL ALEN

Ostala sam sama stiskajući u ruci moju lepu novu knjigu. Obuzeo me je strah i suze su mi potekle niz lice. Uostalom, bila sam tek sedmogodišnja devojčica izgubljena u tuđem gradu, okružena desetinama hiljada ljudi!

NEDAVNO, skoro 60 godina posle toga, navirale su žive uspomene na to iskustvo iz detinjstva dok smo moj suprug Pol i ja bili u predivnom Obrazovnom centru Watchtowera u Patersonu (Njujork). On je tamo pozvan da pohađa drugi razred škole za putujuće nadglednike Jehovinih svedoka.

Dok smo razgledali hodnik obasjan suncem, zapazila sam jednu veliku izložbu pod naslovom „KONGRESI“. Otprilike u sredini bila je jedna stara crno-bela fotografija dece kako uzbuđeno mašu ličnim primercima one iste knjige iz mog detinjstva! Brzo sam pročitala tekst uz sliku: „1941. u Sent Luisu (Misuri), na početku prepodnevnog programa, 15 000 dece — između 5 i 18 godina — okupilo se u glavnoj areni ispred podijuma... Brat Raterford je objavio izlaženje nove knjige Deca.“

Svako dete je dobilo po lični primerak. Zatim su se sva deca vratila tamo gde su im sedeli roditelji — sva osim mene. Ja sam se izgubila! Jedan redar me je ljubazno podigao, stavio na jednu veliku kutiju za priloge i rekao mi da tražim nekoga koga poznajem. Uznemireno sam razgledala mnoštvo koje je nagrnulo niz široko stepenište. Iznenada sam ugledala poznato lice! „Čika Bob! Čika Bob!“ Pronašli su me! Bob Rejner me je odneo do mojih uznemirenih roditelja koji su čekali.

 Davnašnji događaji koji su oblikovali moj život

Razgledanje ove izložbe izazvalo je bujicu uspomena — događaja koji su oblikovali moj život i doveli do toga da budemo u ovom divnom objektu u Patersonu. Moje misli su se vratile na događaje od pre više od sto godina, posebno na stvari koje sam čula od mog dede i babe i od mojih roditelja.

U decembru 1894. jedan punovremeni sluga Istraživača Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati, posetio je mog dedu s očeve strane, Klejtona Dž. Vudvorta, u njegovoj kući u Skrantonu (Pensilvanija, SAD). Klejton se tek bio oženio. Napisao je pismo predsedniku Watch Tower Bible and Tract Societyja Čarsu Tejzu Raselu, a ono je objavljeno u Kuli stražari od 15. juna 1895. On je rekao:

„Mi smo mladi bračni par, i oko deset godina smo članovi nominalne crkve; ali sada smo, verujemo u to, kročili iz njene tame u svetlost novog dana koji sada sviće posvećenoj deci Svevišnjega... Davno pre nego što ćemo sresti jedno drugo, oboje smo gorljivo želeli da služimo Gospodu kao misionari na stranom području, ako bi to bila njegova volja.“

Kasnije, 1903. godine Sebastijan i Ketrin Krezgi, moji pradeda i prababa s majčine strane, vrlo rado su poslušali biblijsku poruku koju su dva predstavnika Watch Towera donela na veliku farmu na kojoj su oni živeli, u prelepim Pokono planinama u Pensilvaniji. Njihove ćerke Kora i Meri takođe su živele tamo sa svojim muževima, Vašingtonom i Edmundom Hauelom. Predstavnici Watch Towera, Karl Hamerle i Rej Ratklif ostali su s njima celu nedelju, poučavajući ih mnogo čemu. Svih šest članova ove porodice slušali su, proučavali i ubrzo postali revni Istraživači Biblije.

Upravo te godine, 1903, Kora i Vašington Hauel dobili su ćerku po imenu Ketrin. Kako se ona na kraju udala za mog oca Klejtona Dž. Vudvorta, ml., jeste jedna zanimljiva i mislim značajna priča. Ona otkriva razumevanje puno ljubavi i roditeljsku brigu mog dede Klejtona Dž. Vudvorta, st.

Moj otac dobija pomoć punu ljubavi

Moj otac Klejton mlađi rođen je 1906. u Skrantonu, otprilike 80 kilometara od farme Hauelovih. U tim ranim godinama, deda Vudvort je dobro poznavao veliku porodicu Hauel i često je uživao u njihovoj čuvenoj gostoljubivosti. On je bio od velike pomoći skupštini Istraživača Biblije u tom području. S vremenom je bio pozivan da venča trojicu Hauelovih sinova i, imajući na umu dobrobit vlastitog sina, nastojao je da i njega vodi sa sobom na svako od ovih venčanja.

Tata tada nije aktivno učestvovao u službi Istraživača Biblije. Istina, vozio je dedu na njegove službene posete, ali uprkos dedinom ohrabrenju tata nije aktivno učestvovao. U to vreme se moj otac interesovao za muziku i to je potisnulo sva druga interesovanja, tako da je napredovao ka profesionalnoj karijeri.

Ketrin, ćerka Kore i Vašingtona Hauela takođe je postala vrstan muzičar; svirala  je na klaviru i davala časove klavira. Ali baš kada je pred njom bila profesionalna karijera, odbacila je tu težnju i počela da učestvuje u punovremenoj službi. Deda nije mogao da ima na umu bolju saputnicu za svog sina — barem ja tako mislim! Tata se krstio i oženio se mamom šest meseci kasnije, u junu 1931.

Deda se uvek ponosio muzičkim talentom svoga sina. Bio je tako srećan kada je tata zamoljen da obučava jezgro velikog kongresnog orkestra za međunarodni kongres 1946. u Klivlandu (Ohajo). Narednih godina, tata je dirigovao orkestrom na mnogim drugim kongresima Jehovinih svedoka.

Dedino suđenje i zatvorski život

U hodniku u Patersonu, Pol i ja smo slučajno naišli na izložbu gde je bila slika koja je prikazana na sledećoj strani. Odmah sam je prepoznala, pošto mi je deda poslao jedan primerak pre više od 50 godina. On je onaj što stoji skroz desno.

Tokom patriotske histerije koja je obavijala Prvi svetski rat, ovih osam Istraživača Biblije — uključujući i Džozefa F. Raterforda (sedi u sredini), predsednika Watch Tower Societyja — bilo je nepravedno zatvoreno i zadržano bez mogućnosti plaćanja kaucije. Optužba protiv njih je bila usmerena na izjave u sedmom tomu Studija Pisma, pod naslovom Svršena tajna. Izjave su pogrešno shvaćene kao odvraćanje Sjedinjenih Država od učestvovanja u Prvom svetskom ratu.

Tokom mnogo godina, Čarls Tejz Rasel je pisao prvih šest tomova Studija Pisma, ali je umro pre nego što je napisao sedmi tom. Zato su njegove beleške date dedi i drugim Istraživačima Biblije i oni su napisali sedmi tom. On je objavljen 1917. pre nego što će se završiti rat. Na suđenju su deda i većina ostalih dobili četiri kazne u trajanju od po 20 godina koje je trebalo odslužiti jednu za drugom.

Tekst uz sliku u hodniku Patersona objašnjava: „Devet meseci nakon što su Raterford i njegovi saradnici osuđeni i nakon što je rat prošao, 21. marta 1919, apelacioni sud je odredio kauciju za svu osmoricu optuženih, i 26. marta su u Bruklinu oslobođeni uz kauciju od po 10 000 dolara za svakog. Dana 5. maja 1920. Dž. F. Raterford i ostali oslobođeni su optužbe.“

 Nakon što su bili optuženi, ali pre nego što će biti poslati u federalni zatvor u Atlanti (Džordžija), ova osmorica su provela prvih nekoliko dana pritvora u zatvoru u Rejmondovoj ulici (Bruklin, Njujork). Odatle je deda pisao kako su bili smešteni „usred neopisive prljavštine i nereda“ u jednoj ćeliji veličine 1,8 metara sa 2,4 metra. Rekao je: „Imaš gomilu novina, i ako si isprva sklon da s prezirom gledaš na njih, ubrzo shvataš da ti je taj papir i sapun i peškirić jedina šansa da održiš čistoću i samopoštovanje.“

Pa ipak, deda je sačuvao smisao za humor ukazujući na zatvor kao na „Hotel di Rejmondi“ kada je zabeležio: „Otići ću odavde onog trenutka kad izgubim stan i hranu.“ Takođe je opisao i njegove šetnje po dvorištu. Jednom kada se nakratko zaustavio da mu očešljaju kosu, jedan džeparoš je zgrabio njegov džepni sat, ali kao što je napisao: „Lanac ga je sprečio i tako sam sačuvao sat.“ Kada sam posetila bruklinski Betel 1958. Grant Sjuter, tadašnji glavni blagajnik Watch Tower Societyja, pozvao me je u svoju kancelariju i dao mi taj sat. Još uvek ga čuvam.

Kako je to uticalo na oca

Kada je deda bio nepravedno zatvoren 1918, moj otac je imao samo 12 godina. Baka je zaključala njihovu kuću i povela ga da žive s njenom majkom i tri sestre. Bakino devojačko prezime je bilo Artur, a porodica je ponosno izjavljivala da je jedan njihov rođak, Čester Alan Artur bio 21. predsednik Sjedinjenih Država.

Nakon što je deda Vudvort dobio dugu kaznu za navodni zločin protiv Sjedinjenih Država, Arturovi su očigledno osećali da im je osramotio porodično ime. To je u emocionalnom smislu bio bolan period za mog oca. Možda je takvo tretiranje bio jedan činilac koji je doprineo da isprva bude neodlučan što se tiče učestvovanja u službi propovedanja.

Kada je deda oslobođen iz zatvora, preselio se sa svojom porodicom u veliku kuću od gipsanog cementa u ulici Kvinsi u Skrantonu. Kao dete, dobro sam je poznavala — kao i bakin predivni porcelan. Zvali smo ga bakino sveto posuđe, jer niko osim nje nije smeo da ga pere. Kada je baka umrla 1943. mama je često zvala goste i koristila ovo prelepo posuđe.

Zaposlen u službi za Kraljevstvo

Sledećeg dana u kompleksu Patersona naišla sam na sliku brata Raterforda kako drži govor na kongresu 1919. godine u Sidar Pointu (Ohajo). On je tamo podstakao sve da revno učestvuju u objavljivanju Božjeg Kraljevstva i da koriste novi časopis koji je izašao na tom kongresu, Zlatni vek. Deda je imenovan za urednika tog časopisa i on je pripremao članke sve do 1940-ih, neposredno pred svoju smrt. Godine 1937. naziv časopisa je promenjen u Uteha, a 1946. u Probudite se!

Deda je pisao svoje članke i kod kuće u Skrantonu i u centrali Watch Towera u Bruklinu, oko 240 kilometara dalje, provodeći po dve nedelje u svakom mestu. Tata kaže da se seća da se dedina pisaća mašina čula mnogo puta i u 5 ujutru. Deda je takođe shvatao ozbiljno odgovornost da učestvuje u javnom delu propovedanja. Štaviše, on je kreirao muški prsluk s velikim unutrašnjim džepovima za držanje biblijske literature. Moja 94-godišnja ujna Naomi Hauel,  još uvek ima jedan takav. On je takođe kreirao i žensku tašnu za knjige.

Jednom je dedi njegov partner u službi, koji je pratio uzbudljiv biblijski razgovor, rekao: „K. Dž., napravio si jednu grešku.“

„Kakvu grešku?“, pitao je deda. Pogledao je svoj prsluk. Oba džepa su bila prazna.

„Zaboravio si da mu ponudiš pretplatu na Zlatni vek.“ Nasmejali su se tome što je urednik zaboravio da ponudi svoj časopis.

Sećanje na detinjstvo

Sećam se da sam kao dete sedela dedi u krilu dok mi je on, držeći me za ručicu, pričao „Priču o prstićima“. Počev od „Palčića Tome“ pa preko „Pere Kažiprsta“, pričao bi mi nešto posebno o svakom prstu. Zatim bi mi pažljivo skupio sve prstiće i pružio pouku: „Najbolje rade zajedno se držeći, jer tako može svaki svakom pomoći.“

Posle venčanja, moji roditelji su se preselili u Klivland (Ohajo) i sprijateljili se sa Edom i Meri Huper. Njihove porodice su postale Istraživači Biblije još početkom veka. Moji roditelji i čika Ed i teta Meri, kako sam ih zvala, bili su nerazdvojni. Huperovi su izgubili svoje jedino dete, malu devojčicu, zato sam ja kada sam došla na svet 1934. postala njihova posebna „ćerka“. S obzirom da sam odrastala u tako duhovno bogatom okruženju, predala sam se Bogu i krstila pre svog osmog rođendana.

Čitanje Biblije bilo je deo mog detinjstva. Isaija 11:6-9, gde se opisuje život u Božjem novom svetu, bio je jedan od mojih omiljenih biblijskih odlomaka. Prvi put sam pokušala da pročitam celu Bibliju 1944. kada sam dobila lični primerak prevoda American Standard Version, koji je izašao u posebnom izdanju na kongresu u Bufalu (Njujork). Kako sam bila uzbuđena dok sam čitala ovaj prevod u kom je Božje ime Jehova vraćeno na svoje mesto i to skoro 7 000 puta u „Starom Zavetu“!

Vikendi su bili radosno vreme. Roditelji i Huperovi su me vodili u svedočenje po selima. Poneli bismo ručak i pravili piknik pored rečice. Zatim smo odlazili do nečije farme gde bismo napolju održali jedan biblijski govor na koji smo pozvali sve komšije. Život je bio jednostavan. Pronalazili smo radost kao porodica. Mnogi od ovih prvih porodičnih prijatelja kasnije su postali putujući nadglednici, uključujući i Eda Hupera, Boba Rejnera i njegova dva sina. Ričard Rejner još uvek obavlja to delo, zajedno sa svojom ženom Lindom.

Leta su bila posebno radosno vreme. Boravila sam s mojim dvema sestrama na farmi Hauelovih. Godine 1949, Grejs, moja sestra od tetke, udala se za Malkolma Alena. Nisam ni pomislila da ću se godinama kasnije ja udati za njegovog brata. Moja mlađa sestra od ujaka Marion bila je misionarka u Urugvaju. Udala se za Hauarda Hilborna 1966. Obe ove sestre služile su sa svojim muževima mnoge godine u centrali u Bruklinu.

Deda i moja matura

Tokom mojih srednjoškolskih godina, deda je voleo da se dopisujemo. U njegovim pismima bile su mnoge stare porodične fotografije s detaljnim beleškama na poleđini, koje su prenosile porodičnu istoriju. Tako sam dobila primerak fotografije na kojoj su on i ostali koji su bili nepravedno zatvoreni.

Krajem 1951. deda je izgubio glas zbog raka grla. Njegov bistri um je još uvek bio neoštećen, ali morao je da piše reči u jedan mali notes koji je nosio sa sobom. Moj srednjoškolski razred je maturirao na polugodištu, u januaru 1952. Početkom decembra, poslala sam dedi koncept mog govora za svečano dodeljivanje diploma. On je dao neka svoja urednička zapažanja, a zatim je na poslednjoj strani napisao dve reči koje su me dirnule pravo u srce: „Ponosni deda.“ Završio je svoj zemaljski put kada je imao 81 godinu, 18. decembra 1951. a Još uvek čuvam taj izbledeli koncept govora s tim dvema rečima na poslednjoj strani.

 Odmah posle mature započela sam s pionirskom službom, kako Jehovini svedoci zovu punovremeno delo propovedanja. Godine 1958. prisustvovala sam ogromnom kongresu u Njujorku, gde je najveći broj prisutnih od 253 922 osobe iz 123 zemlje popunio Jenki stadion i Polo Graunds. Tamo sam upoznala delegata iz Afrike koji je nosio bedž na kom je pisalo „Vudvort Mils“. Oko 30 godina ranije on je dobio ime po mom dedi!

Srećna zbog svog nasleđa

Kada sam imala 14 godina majka je ponovo počela da pioniri. Umrla je 40 godina kasnije, 1988. godine i do same smrti je bila pionir. Tata je učestvovao u pionirskom delu kad god je mogao. Umro je devet meseci pre mame. Oni s kojima smo proučavali doživotno su nam postali dragi prijatelji. Neki njihovi sinovi služe u centrali u Bruklinu, a drugi su počeli s pionirskom službom.

Za mene je 1959. godina bila veoma posebna. Tada sam upoznala Pola Alena. On je bio naimenovan za putujućeg nadglednika 1946. kada je diplomirao u sedmom razredu Gileada, škole koja obučava misionare Jehovinih svedoka. U vreme našeg upoznavanja, nijedno od nas nije znalo da će Polova sledeća dodela biti Klivland (Ohajo), gde sam ja pionirila. Tata ga je voleo, a i mama isto. Venčali smo se u julu 1963. na farmi Hauelovih, u okruženju porodice, a Ed Huper je održao predavanje za venčanje. San se ostvario.

Pol nikada nije imao svoja kola. Kada smo iz Klivlanda otišli na sledeću dodelu, sva naša imovina stala je u moju „folksvagen bubu“ iz 1961. godine. Prijatelji bi često banuli ponedeljkom kada smo se spremali za odlazak u drugu skupštinu da bi videli naš tovar. Pakovanje kofera, aktentašni, kutija s fasciklama, pisaće mašine i ostalog u taj mali auto ličilo je na cirkusku predstavu.

Pol i ja smo proputovali kilometre i kilometre uživajući u usponima i istrajavajući u padovima današnjeg života — čineći sve snagom koju jedino Jehova može da pruži. Bile su to srećne godine ispunjene ljubavlju; ljubavlju prema Jehovi, jedno prema drugom i prema prijateljima, i starima i novima. Dva meseca koja smo proveli u Patersonu dok se Pol obučavao bila su vrhunac našeg dosadašnjeg života. To što sam posmatrala izbliza Jehovinu zemaljsku organizaciju potvrdilo je moje uverenje koje mi je preneseno kao deo dragocenog duhovnog nasleđa: Ovo je stvarno Božja organizacija. Kakva je samo radost biti čak i mali deo nje!

[Fusnota]

[Slika na 25. strani]

Sa Edom Huperom neposredno pre nego što ću dobiti moj primerak knjige „Deca“, na kongresu 1941. u Sent Luisu

[Slika na 26. strani]

Deda 1948.

[Slika na 26. strani]

Na farmi Hauelovih kada su se moji roditelji venčali (zaokruženi na slici)

[Slika na 27. strani]

Osam Istraživača Biblije koji su bili nepravedno zatvoreni 1918. (deda stoji sasvim desno)

[Slika na 29. strani]

Sva naša imovina taman je stala u naš „folksvagen“

[Slika na 29. strani]

S mojim suprugom Polom