Životna priča

„O vero, koja nećeš ustuknuti“!

ISPRIČAO HERBERT MILER

Nekoliko meseci pošto je Hitlerova vojska napala Holandiju, Jehovini svedoci su zabranjeni. Ubrzo posle toga, moje ime se pojavilo na nacističkoj listi najtraženijih i bio sam gonjen kao životinja.

JEDNOM sam od skrivanja i bežanja bio toliko iznuren da sam svojoj ženi rekao da bi možda čak bilo olakšanje kad bi me vojska uhvatila. Onda su mi u misli došle reči jedne pesme: „O vero, koja nećeš ustuknuti, mada te muči svaki protivnik.“ a Razmišljanje o toj pesmi obnovilo je moju snagu i prizvalo je uspomene na moje roditelje u Nemačkoj i na dan kada su moji prijatelji pevali tu pesmu na našem rastanku. Mogu li da podelim s vama neke od tih uspomena?

Primer mojih roditelja

Kada sam se 1913. rodio u Kopicu u Nemačkoj, moji roditelji su bili članovi Evangelističke crkve. b Sedam godina kasnije, 1920, otac je napustio crkvu. Dana 6. aprila zatražio je Kirchenaustrittsbescheinigung (Izjavu o istupanju iz Crkve). Gradski službenik za civilnu registraciju popunio je jednu. Međutim, nedelju dana kasnije, otac je ponovo bio u kancelariji objašnjavajući da izjava ne navodi ime njegove ćerke. Činovnik je popunio drugi dokument navodeći da se istupanje iz crkve odnosi i na Martu Margaretu Miler. U to vreme je moja sestra Margareta imala godinu i po dana. Kada se radilo o služenju Jehovi, otac se nije zadovoljavao polovičnošću!

 Te iste godine, moje roditelje su krstili Istraživači Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Otac nas je strogo odgajao, ali zbog njegove lojalnosti Jehovi bilo nam je lakše da prihvatimo njegovo vođstvo. Pored toga, lojalnost je pokretala roditelje i da prave izmene. Na primer, svake nedelje postojalo je vreme kada nam nije bilo dozvoljeno da se igramo van kuće. Međutim, jedne nedelje 1925. godine, roditelji su nam rekli da idemo u šetnju. Poneli smo neke grickalice i bilo nam je lepo — kakva promena u poređenju s tim da po ceo dan budemo zatvoreni u kući! Otac je rekao da je na nedavnom kongresu naučio neke stvari koje su ispravile njegovo gledište o aktivnostima nedeljom. I u drugim prilikama je ispoljio istu spremnost da se prilagodi.

Iako je zdravlje mojih roditelja bilo slabo, nisu se ustezali da učestvuju u delu propovedanja. Na primer, da bismo distribuisali traktat Sveštenici optuženi, jedne večeri smo se sa ostatkom skupštine ukrcali na voz i putovali do Regensburga koji je od Drezdena udaljen oko 300 kilometara. Sutradan smo distribuisali traktate po celom gradu i kada smo završili, vratili smo se vozom. Nismo bili kući skoro 24 sata.

Odlazak od kuće

Jugendgruppe (Grupa mladih) u našoj skupštini, s kojom sam se družio, takođe mi je pomogla da duhovno rastem. Svake sedmice, mladi koji su imali više od 14 godina sastajali su se s nekim od starije braće iz skupštine. Igrali smo se, svirali, proučavali Bibliju i razgovarali o stvaranju i nauci. Međutim, 1932, kada sam imao 19 godina, moje druženje s tom grupom se završilo.

Aprila te godine, otac je primio jedno pismo od kancelarije Watch Tower Societyja u Magdeburgu. Zajednica je tražila nekoga ko bi mogao da vozi kola i želeo da bude pionir. Znao sam da je želja mojih roditelja da budem pionir, ali sam mislio da ja to ne mogu. Pošto smo bili siromašni, s 14 godina sam počeo da popravljam bicikle i šivaće mašine, kao i pisaće mašine i drugu kancelarijsku opremu. Kako da napustim porodicu? Trebala im je moja podrška. Štaviše, nisam čak ni bio kršten. Otac je seo sa mnom i postavio mi neka pitanja da bi video da li razumem šta je uključeno u krštenje. Kada su ga moji odgovori uverili da sam dovoljno duhovno napredovao da bih se krstio, rekao je: „Treba da se ponudiš za ovaj zadatak.“ To sam i uradio.

Nedelju dana kasnije dobio sam poziv da dođem u Magdeburg. Kada sam rekao za to svojim prijateljima iz grupe mladih, želeli su da me isprate s nekom veselom pesmom. Bili su iznenađeni pesmom koju sam odabrao, jer su smatrali da je mnogo ozbiljna. Pa ipak, neki su zgrabili violine, mandoline i gitare i zapevali: „O vero, koja nećeš ustuknuti, mada te muči svaki  protivnik; koja nećeš drhtati pred ikojom zemaljskom nevoljom.“ Toga dana nisam shvatao koliko često će me te reči jačati u narednim godinama.

Buran početak

Nakon što su braća u Magdeburgu proverila moje vozačke sposobnosti, meni i još četvorici pionira poverili su auto i krenuli smo za Šnajfel — jednu oblast blizu Belgije. Uskoro smo shvatili da nam je auto bio neophodan. Katoličkoj crkvi u toj oblasti smetalo je naše prisustvo tako da su nas seljaci, koje su huškali sveštenici, često čekali da bi nas oterali. Auto nam je puno puta pomogao da za dlaku umaknemo njihovim motikama i vilama.

Posle Memorijala 1933, regionalni nadglednik Paul Grosman, rekao nam je da je delo Zajednice u Nemačkoj zabranjeno. Ubrzo posle toga, kancelarija podružnice me zamolila da kolima dođem u Magdeburg, tamo pokupim literaturu i prebacim je u Saksoniju, oko 100 kilometara od Magdeburga. Međutim, do vremena kada sam stigao u Magdeburg, Gestapo (nacistička tajna policija) je već zatvorio kancelariju Zajednice. Kola sam ostavio kod jednog brata u Lajpcigu i vratio se kući — ali ne zadugo.

Kancelarija Zajednice u Švajcarskoj pozvala me je da počnem s pionirenjem u Holandiji. Planirao sam da pođem za sedmicu ili dve. Međutim, otac mi je savetovao da odmah krenem. Poslušao sam njegov savet i za nekoliko sati napustio dom. Policija je sledećeg dana došla u kuću moga oca da bi me uhapsila zbog optužbe da sam dezerter. Zakasnili su.

Započinjanje u Holandiji

Dana 15. avgusta 1933, stigao sam u pionirski dom u Hemstedeu, jednom gradu udaljenom 25 kilometara od Amsterdama. Sledećeg dana sam otišao da propovedam, a nisam znao ni reč holandskog. Započeo sam naoružan kartom svedočanstva koja je sadržavala štampanu propoved. Kakvo je ohrabrenje bilo kada je jedna rimokatolikinja prihvatila knjigu Pomirenje! Tog istog dana sam uručio i 27 brošura. Na kraju tog prvog dana, bio sam oduševljen što ponovo mogu slobodno da propovedam.

Tih dana pioniri nisu imali drugi izvor prihoda sem priloga od uručene literature. Taj novac se koristio za hranu i ostale potrepštine. Ukoliko bi na kraju meseca ostalo malo novca, on bi se podelio među pionirima za lične troškove. U materijalnom pogledu imali smo malo, ali Jehova je tako dobro brinuo o nama da sam 1934. prisustvovao kongresu u Švajcarskoj.

Verni drug

Na tom kongresu sam video 18-godišnju Eriku Finke. Poznavao sam je još dok sam živeo kod kuće. Ona je bila prijateljica moje sestre Margarete i uvek me je impresionirao njen čvrst stav za istinu. Ubrzo posle njenog krštenja 1932, neko je obavestio Gestapo da je Erika odbila da kaže „hajl Hitler!“ Gestapo je došao po nju i zahtevao da objasni zašto je to odbila. Erika je oficiru u policijskoj stanici pročitala Dela apostolska 17:3 i objasnila da je Bog postavio samo jednog čoveka kao Spasitelja, Isusa Hrista. „Ima li i drugih koji veruju kao ti?“ oficir je želeo da zna. Erika je odbila da otkrije bilo čije ime. Kada joj je policajac zapretio da  će je uhapsiti, Erika mu je rekla da bi radije umrla nego da oda imena. On je razrogačio oči i povikao: „Marš napolje. Beži kući. Hajl Hitler!“

Posle kongresa sam se vratio u Holandiju dok je Erika ostala u Švajcarskoj. Međutim, oboje smo osetili da je naše prijateljstvo poraslo. Dok je još uvek bila u Švajcarskoj, Erika je čula da ju je Gestapo tražio kod kuće. Odlučila je da ostane i da pioniri u Švajcarskoj. Nekoliko meseci kasnije, Zajednica ju je zamolila da ode u Španiju. Pionirila je u Madridu, zatim Bilbau i kasnije u San Sebastijanu, gde su ona i njena partnerka u pionirenju zbog progonstva koje je pokrenulo sveštenstvo završile u zatvoru. Godine 1935. bilo im je naređeno da napuste Španiju. Erika je došla u Holandiju i te godine smo se venčali.

Oblaci rata na horizontu

Posle našeg venčanja, pionirili smo u Hemstedeu i kasnije smo se preselili u Roterdam. Tamo se 1937. rodio naš sin Volfgang. Godinu dana kasnije preselili smo se u Groningen na severu Holandije, gde smo delili stan s nemačkim pionirima Ferdinandom i Helgom Holtorf i njihovom ćerkom. Jula 1938, Zajednica nam je rekla da je holandska vlada izdala jedno upozorenje da Svedocima koji su nemačke nacionalnosti više nije dozvoljeno da propovedaju. Otprilike u isto vreme, naimenovan sam za slugu zone (pokrajinskog nadglednika) i naša porodica se preselila na Lichtdrager (Svetlonošu), brod Zajednice koji je služio kao baza za pionire koji su propovedali na severu Holandije. Većinu vremena sam bio odvojen od porodice, biciklom putovao od jedne do druge skupštine, hrabreći braću da nastave s propovedanjem. I braća su nastavila. Neki su čak postali aktivniji. Vim Ketelari je bio dobar primer.

Kada sam upoznao Vima, on je bio mladić koji je prepoznao istinu ali je kao radnik na farmi bio jako zauzet. „Ako hoćeš da imaš vremena da služiš Jehovi“, savetovao sam mu, „treba da pronađeš drugi posao.“ Pronašao ga je. Kasnije, kada smo se ponovo sreli, ohrabrio sam ga da bude pionir. „Ali ja moram da radim da bih jeo“, odgovorio je. „Ješćeš“, uveravao sam ga. „Jehova će brinuti o tebi.“ Vim je počeo da pioniri. Kasnije je čak i tokom Drugog svetskog rata služio kao putujući nadglednik. Vim danas ima preko 80 godina i još uvek je revan Svedok. Jehova je i te kako brinuo o njemu.

Pod zabranom i tražen

U maju 1940, oko godinu dana pošto nam se rodila Rajna, naše drugo dete, holandska vojska se predala i nacisti su okupirali Holandiju. Gestapo je u julu zaplenio kancelariju Zajednice i štampariju. Sledeće godine je usledio talas hapšenja Svedoka i ja sam bio uhvaćen. Pošto sam bio Svedok i Nemac, a još sam bio i u dobu kada mogu biti regrutovan, nije bilo teško zamisliti šta bi Gestapo uradio sa mnom. Pokušao sam da se pomirim sa idejom da nikada više neću videti svoju porodicu.

Zatim me je u maju 1941. Gestapo pustio iz zatvora i naredio mi da idem i da se prijavim za vojnu službu. Nisam mogao da verujem. Tog istog dana sam im umakao i  tog istog meseca ponovo sam bio u pokrajinskoj službi. Gestapo me je stavio na listu najtraženijih.

Kako je moja porodica izašla na kraj

Moja žena i deca su se preselili u selo Forden, na istoku zemlje. Međutim, da bih opasnost po njih sveo na najmanju meru, drastično sam morao da ograničim svoje posete kući (Matej 10:16). Sigurnosti radi, braća nisu koristila moje pravo ime, već samo moj pseudonim Duitse Jan (Nemac Johan). Čak ni mom četvorogodišnjem sinu Volfgangu nije bilo dozvoljeno da govori o „tati“ već samo o „Ome Janu“ (ujka Johanu). To mu je jako teško padalo.

Dok sam ja bio u bekstvu, Erika je vodila brigu o deci i nastavila je da propoveda. Kada je Rajna imala dve godine, Erika bi je stavila na korpu bicikla i vodila sa sobom da propovedaju u selima. Iako je bilo teško doći do hrane, Erika nikada nije doživela ozbiljan nedostatak hrane za porodicu (Matej 6:33). Jedan katolički zemljoradnik, kome sam jednom popravio šivaću mašinu, dao joj je krompir. Takođe je Eriki prenosio moje poruke. Jednom je nešto u apoteci platila jedan gulden. Vlasnik joj je, pošto je znao da se krije i da ne može da dobije bonove za hranu, dao to i još dva guldena. Takvi izrazi saosećanja pomogli su joj da preživi (Jevrejima 13:5).

Rad rame uz rame s hrabrom braćom

Ja sam u međuvremenu nastavio da posećujem skupštine — iako sam kontaktirao samo s braćom koja su nosila odgovornosti u skupštinama. Gestapo mi je bio za petama i zbog toga u jednom mestu nikada nisam mogao da ostanem više od nekoliko sati. Većini braće i sestara nije bilo dozvoljeno da se sretnu sa mnom. Oni su poznavali samo one Svedoke koji su pripadali njihovoj maloj grupi za proučavanje Biblije. Zbog toga su dve telesne sestre koje su živele u različitim delovima istog grada, tek posle Drugog svetskog rata ustanovile da su tokom rata obe postale Svedokinje.

 Još jedan od mojih zadataka bio je da pronalazim mesta za skrivanje literature Zajednice. Krili smo i papir, mašine s matricama i pisaće mašine za umnožavanje Kule stražare, u slučaju da zatrebaju. Ponekad smo knjige koje je štampala Zajednica morali da premeštamo iz jednog skrovišta u drugo. Sećam se da smo jednom prenosili 30 kutija punih literature i trudili se da ne budemo upadljivi — užasan posao!

Pored toga, organizovali smo prevoz hrane s farmi na istoku Holandije do gradova na zapadu, iako je to bilo zabranjeno. Hranu bismo natovarili na zaprežna kola i uputili se ka zapadu. Kada bismo stigli do reke, nismo mogli da koristimo nijedan most zato što ih je čuvala vojska. Umesto toga, tovar bismo prebacili u male čamce, hranu prebacili preko reke i zatim bismo je natovarili na druga kola. Kada bismo stigli do grada u koji smo krenuli, čekali bismo da padne mrak, navukli čarape preko konjskih kopita i tiho otišli do mesta gde je skupština krila hranu. Hrana se odatle delila braći kojoj je bila potrebna.

Da je nemačka vojska otkrila to mesto, nekoga je to moglo koštati života. Pa ipak, nekoliko braće se ponudilo da pomogne. Na primer, porodica Blumink iz Amersforta dozvolila je da njihova dnevna soba bude korišćena kao magacin za hranu, iako im je kuća bila udaljena od garnizona nemačke vojske samo koliko se kamenom može dobaciti! Hrabri Svedoci poput ovih rizikovali su živote za korist svoje braće.

Jehova je pomogao mojoj ženi i meni da ostanemo verni tokom godina zabrane. Maja 1945. nemačka vojska je poražena i moj život begunca konačno je došao kraju. Zajednica me zamolila da nastavim da služim kao putujući nadglednik dok se druga braća ne osposobe. Godine 1947, Bertus van der Bejl je preuzeo moje delo. c Do tog vremena se rodilo naše treće dete i skrasili smo se u istočnom delu zemlje.

Tuga i radost

Nakon rata sam saznao da je otac zatvoren oko godinu dana nakon mog odlaska u Holandiju. Dva puta je pušten zbog slabog zdravlja, ali oba puta je ponovo zatvoren. Februara 1938. bio je poslat u koncentracioni logor Buhenvald i zatim u Dahau. Tamo je preminuo 14. maja 1942. Do kraja je ostao čvrst i lojalan.

Majka je takođe poslata u Dahau. Tamo je ostala dok nije oslobođena 1945. Pošto je nepokolebljiv primer mojih roditelja mnogo doprineo duhovnim blagoslovima koje sam uživao, za nas je bila velika prednost da majka 1954. dođe da živi s nama. Došla je i moja sestra Margareta — koja je od 1945. pionirila u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj. Iako je majka bila bolesna i uopšte nije govorila holandski, nastavila je da učestvuje u službi na terenu sve dok oktobra 1957. nije verno završila svoj zemaljski put.

Kongres u Nirnbergu u Nemačkoj 1955. pokazao se kao nešto posebno. Kad smo stigli, braća iz Drezdena su rekla Eriki da je i njena majka na kongresu. Pošto je Drezden u to vreme pripadao Istočnoj Nemačkoj, Erika nije videla majku 21 godinu. Dogovoreno je da se sretnu, i majka i ćerka su se zagrlile. Kako je to bio radostan susret!

Naša porodica je s vremenom porasla na osmoro dece. Nažalost, jednog sina smo izgubili u saobraćajnoj nesreći. Međutim, videti kako sva ostala deca služe Jehovi jeste izvor duboke radosti. Srećni smo što naš sin Volfgang i njegova žena služe u pokrajinskom delu i što i njihov sin takođe služi kao pokrajinski nadglednik.

Zahvalan sam što sam bio svedok napretka Jehovinog dela u Holandiji. Kada sam ovde počeo da pionirim 1933, bilo je oko sto Svedoka. Danas ih ima više od 30 000. Iako naša telesna snaga sada jenjava, Erika i ja smo još uvek odlučni da živimo u skladu s rečima te pesme iz davnih dana: „O vero, koja nećeš ustuknuti.“

[Fusnote]

[Slika na 23. strani]

„Jugendgruppe“ tokom predaha posle službe na terenu

[Slika na 24. strani]

Drugi pioniri i ja obrađujemo područje Šnajfela. Imao sam 20 godina

[Slika na 25. strani]

Sa Erikom i Volfgangom 1940.

[Slika na 26. strani]

Sleva na desno: moj unuk Jonatan i njegova žena Mirjam; Erika, ja, moj sin Volfgang i njegova žena Julija

[Slika na 26. strani]

Jedan brat koji je s mojim ocem bio u zatvoru, 1941. je uradio ovaj njegov portret