Životna priča

„Ne znate kakav će vaš život biti sutra“

ISPRIČAO HERBERT DŽENINGS

„Vraćao sam se u podružnicu Watch Tower Societyja u Gani iz lučkog grada Teme i zaustavio se da pokupim jednog mladića koji je stopirao i želeo da ga prevezem do grada. Iskoristio sam priliku da mu svedočim. Pomislio sam kako mi baš lepo ide! Međutim, kada smo stigli do njegovog odredišta, on je iskočio iz kamiona i odmaglio.“

GORE spomenuti događaj bio mi je znak da se nešto neobično odvija u mom životu. Pre nego što vam kažem šta se dogodilo, dozvolite mi da vam ispričam kako sam se ja Kanađanin našao u Gani.

Bilo je to u severnom predgrađu Toronta (Kanada) sredinom decembra 1949. godine. Upravo smo bili prokopali otprilike jedan metar smrznute zemlje da bismo sproveli vodu u jednu novu kuću. Prozebla i umorna, naša radna grupa šćućurila se oko vatre, napravljene od iverja, čekajući da je pokupi kamion. Najednom je Arnold Lorton, jedan od radnika, počeo da priča nešto o „ratovima i glasinama o ratovima“, o „kraju ovog sveta“ i o još nekim izrazima koji su meni bili potpuno nepoznati. Svi su odjednom zanemeli, zbunili se, a neki su mu se čak oštro suprotstavili. Sećam se da sam razmišljao: ’Ovaj čovek je vrlo hrabar! Niko ne želi da ga sluša, ali on ne prestaje.‘ Međutim, ono što je rekao pogodilo je pravu žicu. Bilo je to samo nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata i nikada nisam čuo takve stvari u hristadelfijskoj religiji, koja je nekoliko generacija bila deo moje porodice. Pažljivo sam slušao, očaran njegovim objašnjenjima.

Nije mi trebalo mnogo da priđem Arnoldu za još informacija. Kad se osvrnem  na to vreme, shvatam koliko su samo on i njegova žena Džin bili tolerantni i ljubazni prema meni, jednom neiskusnom 19-godišnjaku. Često sam odlazio kod njih nenajavljen i nepozvan da bih razgovarao. Uputili su me na pravi put i pomogli mi da raščistim sa sukobom standarda i morala koji se odigravao u mom mladom umu. Deset meseci nakon tog prvog doživljaja kod vatre kraj puta, 22. oktobra 1950. krstio sam se kao Jehovin svedok i počeo da se družim sa skupštinom Viloudejl u Severnom Jorku, danas delu Toronta.

Napredak uz suobožavaoce

Život u kući je postajao sve napetiji kada je moj otac shvatio da sam odlučan u tome da ne odstupim od svoje novopronađene vere. On je kratko pre toga bio žrtva direktnog sudara koji je prouzrokovao jedan pijani vozač, i zbog toga je retko kad bio prijatan. Život je za mamu, moja dva brata i dve sestre, bio težak. Napetost je zbog biblijske istine rasla. Zato sam smatrao da je mudro da napustim dom radi mira s roditeljima, a i da bih se utvrdio na „putu istine“ (2. Petrova 2:2).

U pozno leto te 1951. došao sam u malu skupštinu Kolman u Alberti. Dva mladića, Ros Hant i Kit Robins, tamo su radila kao punovremeni javni propovednici, poznati kao opšti pioniri. Oni su me usmeravali ka istoj volonterskoj službi. Dana 1. marta 1952. pridružio sam se redu opštih pionira.

Drago mi je kad se setim tog ohrabrenja koje sam primio. Imao sam još dosta toga da naučim, i sada je ovo bio moj poligon za vežbanje. Kasnije, nakon što sam sa skupštinom Letbridž u Alberti proveo godinu dana u pionirskoj službi, primio sam neočekivani poziv da služim kao putujući nadglednik. Trebalo je da služim skupštinama Jehovinih svedoka smeštenim duž istočne obale Kanade, od Monktona (Nju Branzvik) do Gaspe (Kvibek).

Pošto sam imao samo 24 godine i bio relativno nov u istini, osećao sam se prilično nedoraslo, naročito u poređenju sa zrelim Svedocima kojima je trebalo da služim. Uložio sam ozbiljne napore sledećih nekoliko meseci. A zatim je došlo drugo iznenađenje.

Škola Gilead i ka Zlatnoj Obali

U septembru 1955. pozvan sam da se pridružim otprilike stotini drugih studenata radi pohađanja 26. razreda biblijske škole Gilead Watchtowera u Južnom Lensingu (Njujork). Pet meseci intenzivnog obučavanja i proučavanja bilo je upravo ono što mi je trebalo. Tada je moj entuzijazam ojačan jer sam bio s tako motivisanom grupom. Tokom tog vremena dešavalo se nešto i u drugom pravcu, što mi je obogatilo život sve do današnjih dana.

Među studentima koji su se pripremali za misionarsko delo bila je i jedna mlada sestra po imenu Ejlin Stabs. Ono što sam u Ejlin video bila je izvesna mera stabilnosti, efikasna praktičnost i skroman i veseo duh. Pretpostavljam da sam je prepao kada sam joj nespretno saopštio svoje namere. Međutim, ona nije pobegla! Uzajamni dogovor je bio da Ejlin ode na svoju misionarsku dodelu u Kostariki, a ja na svoju, na Zlatnu Obalu (sada Gana u zapadnoj Africi).

Jednog jutra, maja 1956, našao sam se u Bruklinu (Njujork) u kancelariji brata Natana Nora na desetom spratu. On je tada bio predsednik Watch Tower Societyja. Bio sam određen za slugu podružnice da bih nadgledao delo propovedanja na Zlatnoj Obali, u Togolendu (sada Togo), Obali Slonovače, Gornjoj Volti (sada Burkina Faso) i Gambiji.

Sećam se reči brata Nora kao da ih je još juče izgovorio. „Ne moraš odmah početi“, rekao je. „Ne žuri; uči od iskusne braće koja su tamo. A onda kada se osetiš spremnim, trebalo bi da počneš da služiš kao sluga podružnice... Evo ti tvoje  pismo naimenovanja. Sedam dana nakon što stigneš, trebalo bi da počneš.“

’Samo sedam dana‘, pomislio sam. ’Šta je sa onim „ne žuri“?‘ Nakon razgovora otišao sam zabezeknut.

Sledećih nekoliko dana je proletelo. Uskoro sam se već našao uz ogradu teretnog broda koji je plovio rekom Ist River mimo kancelarija Zajednice u Bruklinu, i tako sam pošao na 21-dnevno putovanje po okeanu do Zlatne Obale.

Ejlin i ja smo dosta zaposlili prekomorsku poštu. Ponovo smo se sreli 1958. i venčali se 23. avgusta iste godine. Još uvek zahvaljujem Jehovi za tako sjajnog partnera.

Devetnaest godina sam uživao u toj prednosti da s drugim misionarima i svojom afričkom braćom i sestrama služim u podružnici. Betelska porodica je tokom tog perioda od šačice njih porasla na oko 25. Za nas su to bili izazovni, uzbudljivi i produktivni dani. Ipak, moram biti iskren. Za mene lično, poseban izazov je bila topla, vlažna klima. Izgledalo je kao da se uvek znojim, da sam uvek lepljiv, a ponekad i razdražljiv. U svakom slučaju, bila je prava radost služiti dok je naš broj u Gani rastao od preko 6 000 objavitelja Kraljevstva 1956, do 21 000 godine 1975. A sada je i mnogo veće zadovoljstvo videti tamo preko 60 000 aktivnih Svedoka.

Ono „sutra“ nismo naslutili

Otprilike 1970. počeo sam da doživljavam jedan zdravstveni problem koji je bilo vrlo teško identifikovati. Izvršio sam potpuni lekarski pregled, samo da bi mi rekli da sam „dobrog zdravlja“. Ali zašto sam se onda uvek osećao tako loše, toliko umorno i toliko nespokojno? Dve stvari su mi dale odgovor, a delovale su poput šoka. Zaista, kao što je Jakov pisao: „Ne znate kakav će vaš život biti sutra“ (Jakov 4:14).

Prva indicija bila je iskustvo s mladićem kojem sam svedočio dok sam ga vozio do grada. Nisam shvatao da sam non-stop brbljao, sve brže i žešće. Kada smo stigli do njegovog odredišta, bio sam zapanjen kada je iskočio iz kamiona i odmaglio. Većina Ganaca je po prirodi pribrana, staložena, sposobna skoro sve da prihvati bez uzrujavanja. Njegova reakcija se jednostavno nije uklapala. Sedeo sam razmišljajući. Shvatio sam da imam problem. Šta je tačno, nisam znao. Ali sam definitivno imao problem.

Druga indicija je bila da je, nakon jednog vrlo iscrpnog razgovora, Ejlin nagovestila: „Pa, ako problem nije fizički, onda mora da je psihički.“ Zato sam brižljivo zapisao sve svoje simptome i otišao kod psihijatra. Kada je pročitao moj spisak, njegov odgovor je bio: „Ovo je tipičan slučaj. Patite od manijačnodepresivne psihoze.“

Zanemeo sam! I dok sam se narednih godina trudio da se izborim s njom, stalno sam doživljavao padove. I dalje sam tragao za rešenjem. Ali niko zapravo nije  znao šta da učini. Na kraju je to ispala jedna frustrirajuća borba!

Naša namera je oduvek bila da se držimo prednosti punovremene službe kao svog životnog poziva, i bilo je toliko toga što je trebalo uraditi. Mnogo puta sam se od srca i gorljivo molio: „Jehova, ako je tvoja volja, ’živeću i radiću ovo‘“ (Jakov 4:15). Ali nije trebalo da bude tako. I tako smo se suočeni s realnošću pripremili da napustimo Ganu i mnogo bliskih prijatelja, i vratimo se u Kanadu juna 1975.

Jehova pruža pomoć preko svog naroda

Uskoro sam naučio da nisam nezamenljiv, niti da je moj problem jedinstven. Reči iz 1. Petrove 5:9 postale su mi jasne: „[Znajte] da iste patnje snalaze celu zajednicu vaše braće po svetu.“ Shvativši to počeo sam da primećujem kako nas je Jehova zaista oboje podržavao uprkos ovoj nepoželjnoj promeni. Kako nam je divno ’zajednica braće‘ pomogla na mnoge načine!

Iako nismo imali mnogo u materijalnom pogledu, Jehova nas nije napustio. On je pokrenuo naše prijatelje iz Gane da nam pomognu materijalno i na druge načine. S dubokim, uskomešanim emocijama, napustili smo one koje smo toliko zavoleli i usmerili se na neočekivano „sutra“ da se s njim pozabavimo.

Ejlinina sestra Lenora i njen muž Alvin Frizen susretljivo su nas primili i nekoliko meseci se velikodušno brinuli za naše potrebe. Jedan ugledni psihijatar s pouzdanošću je predskazao: „Oporavićete se za šest meseci.“ Možda je to rekao da bi mi ulio samopouzdanje, ali to se predviđanje nije ispunilo čak ni posle šest godina. I dan-danas se borim sa onim što danas učtivije zovu bipolarni poremećaj raspoloženja. Blaži naziv zaista, ali kao što oni koji pate od toga dobro znaju, uglađenije ime ni na koji način ne olakšava porazne simptome ove bolesti.

U to vreme brat Nor je već bolovao od bolesti od koje je na kraju umro juna 1977. Pa ipak, on je našao vremena i snage da mi piše duga, ohrabrujuća pisma s rečima utehe i savetima. Još uvek čuvam ta pisma. Njegove reči su puno učinile da savladam preterane osećaje neuspeha koji su stalno navirali.

Krajem 1975. morali smo da napustimo našu dragocenu prednost punovremene službe i da se koncentrišemo na stabilizovanje mog zdravlja. Od obične dnevne svetlosti bolele su me oči. Iznenadni oštri zvuci odjekivali su poput pucnja iz puške. Kretanje svetine me je skrhavalo. Bila je prava borba i samo prisustvovanje hrišćanskim sastancima. U svakom slučaju, bio sam apsolutno ubeđen u vrednost duhovnog druženja. Da bih uspeo u tome, obično sam ulazio u Dvoranu Kraljevstva nakon što bi se mnoštvo smestilo, a izlazio bih pre nego što bi počelo da se komeša na kraju programa.

Učešće u javnoj službi predstavljalo je drugi veliki izazov. Ponekad, čak kad bih došao do neke kuće, jednostavno nisam mogao sebe da nateram ni da pozvonim. Međutim, ne bih odustao, jer sam razumeo da naša služba znači spasenje za nas i za one koji se povoljno odazovu (1. Timoteju 4:16). Nakon kratkog vremena uspeo bih da emocije dovedem pod kontrolu, odem do sledećih vrata i pokušam ponovo. Time što i dalje učestvujem u službi zadržao sam dosta dobro duhovno zdravlje i to me je ojačalo da se borim.

Zbog hronične prirode bipolarnog poremećaja raspoloženja, shvatio sam da će ova bolest najverovatnije biti sastavni deo mog života tokom ovog sadašnjeg sistema stvari. Godine 1981. u Probudite se! je objavljena odlična serija članaka. a  Pomoću njih sam bolje shvatio prirodu ove bolesti i saznao za efikasnije metode za borbu protiv nje.

Učio sam da se borim

Sve ovo nije bilo bez žrtava i prilagođavanja od strane moje žene. Ako ste staratelj pod sličnim okolnostima, verovatno ćete ceniti njena opažanja:

„Izgleda da poremećaji raspoloženja dovode do nagle promene u ličnosti. Za nekoliko sati, bolesnik se može od žive, ohrabrujuće osobe s nekim novim planovima i idejama promeniti u iscrpljenu, negativnu i čak gnevnu osobu. Ako se to ne raspozna kao bolest, kod drugih može izazvati razdražljivost i zbunjenost. Očigledno, planove treba brzo prepravljati, i počinje lična borba sa osećajima razočaranja i odbačenosti.“

Što se mene tiče, kada se osećam izuzetno dobro, postajem bojažljiv. Instinktivno znam da ono što sledi iza „vrhunca“ jeste pad u „potištenost“. U mom slučaju „potištenost“ je bolja od „vrhunca“, jer me potištenost obično onesposobljava na nekoliko dana, i verovatno se neću upustiti u ništa neuravnoteženo. Ejlin mi mnogo pomaže jer me upozorava da se ne uzbuđujem previše, teši me i podržava kada sam skrhan sumornim raspoloženjem.

Kada je bolest najaktivnija postoji stvarno prava opasnost da postanete zaokupljeni sobom i isključite sve ostalo. Čovek se može potpuno izolovati kada je u depresiji ili zanemariti osećanja i reakcije drugih tokom manijačne epizode. U prošlosti mi je bilo teško da prihvatim postojanje mog mentalnog i emocionalnog problema. Morao sam da se borim s mišljenjem da je problem nešto spoljnje, kao što je neki neuspeo pokušaj ili neka druga osoba. Uvek iznova sam morao da se podsećam: ’Ništa se oko mene nije promenilo. Problem je unutra, ne spolja.‘ Postepeno sam prilagodio svoje razmišljanje.

Tokom godina, oboje smo naučili da budemo otvoreni i iskreni prema nama samima i drugima u vezi s mojim stanjem. Nastojimo da zadržimo optimističan stav i da ne dozvolimo bolesti da dominira našim životom.

Bolje „sutra“

Čestim molitvama i mnogim borbama izvukli smo korist iz Jehovinog blagoslova i podrške. Sada smo oboje u poznim godinama. Ja sam pod redovnim lekarskim nadzorom uz umerenu, ali stalnu količinu lekova i zdravlje mi je prilično stabilno. Cenimo bilo koju prednost službe koju možemo da imamo. I dalje služim kao skupštinski starešina. Uvek se trudimo da druge podržavamo u veri.

Istina, kao što Jakov 4:4 kaže: „Ne znate kakav će vaš život biti sutra.“ To će biti tako dokle god postoji ovaj sistem stvari. Međutim, reči iz Jakova 1:12 takođe su istinite: „Srećan je čovek koji istraje u kušnji, jer će, kad bude prokušan, dobiti venac života, koji je [Jehova] obećao onima koji ga vole.“ Svi mi danas budimo čvrsti i predstavimo sebi blagoslove koje Jehova čuva za sutra.

[Fusnota]

[Slika na 26. strani]

U potrazi za samoćom u mom ateljeu

[Slika na 26. strani]

S mojom ženom Ejlin

[Slika na 28. strani]

Na kongresu „Večna dobra vest“ održanom u Temi (Gana), 1963.