Pitanja čitalaca

Do koje mere treba verna hrišćanska supruga da se protivi razvodu koji je pokrenuo njen suprug?

Kada je osnovao brak između ljudi, Bog je rekao da će muž i žena ’prionuti‘ jedno uz drugo (Postanje 2:18-24). Ljudi su postali nesavršeni, što je dovelo do problema u mnogim brakovima, ali Bog želi da supružnici i dalje budu jedno uz drugo. Apostol Pavle je napisao: „Onima koji su u braku dajem uputstva, ali ne ja, nego Gospod, da žena ne odlazi od svog muža; ali ako ipak ode, neka ostane neudata ili neka se pomiri sa svojim mužem; a i muž da ne ostavlja svoju ženu“ (1. Korinćanima 7:10, 11).

Ovim rečima se priznaje da među nesavršenim ljudima neki bračni drugovi ponekad odluče da se raziđu. Na primer, Pavle je rekao da ako jedan supružnik ode, obe strane treba da ostanu ’bezbračne‘ (Ča). Zašto? Pa, bračni drug je otišao, ali njih dvoje su u Božjim očima i dalje vezani jedno za drugo. Pavle je to mogao reći zato što je Isus postavio merilo za hrišćanski brak: „Ko se razvede od svoje žene, osim zbog bluda [grčki pornija], i oženi se drugom, čini preljubu“ (Matej 19:9). Da, jedini temelj za razvod kojim se biblijski okončava brak jeste ’blud‘, to jest, polni nemoral. U slučaju na koji je Pavle ukazivao, očigledno nijedan supružnik nije bio nemoralan, te kada su se muž ili žena razišli, brak u Božjim očima nije prestao.

Zatim je Pavle govorio o situaciji u kojoj pravi hrišćanin ima bračnog druga koji nije vernik. Osmotri Pavlove smernice: „Ako onaj ko nije vernik odlazi, neka ode; brat ili sestra pod takvim okolnostima nisu ropski vezani, nego vas je Bog pozvao na mir“ (1. Korinćanima 7:12-16). Šta bi verna supruga mogla da učini ako bi je muž koji nije vernik ostavio, čak tražeći da se zakonski razvede od nje?

Ona bi možda više volela da on ostane s njom. Možda ga još uvek voli, oseća da postoje uzajamne emocionalne i seksualne potrebe i zna da je njoj i deci potrebna materijalna podrška. Takođe bi mogla da se nada da će muž s vremenom postati vernik i biti spasen. Pa ipak, ako je on preduzeo korake da okonča brak (na nekoj nebiblijskoj osnovi), supruga bi mogla da ga pusti „neka ode“, kao što je Pavle napisao. Isto bi se primenilo i ako se muž koji je vernik ne obazire na Božje gledište o braku te insistira da ode.

Međutim, u takvoj situaciji bi možda morala da zaštiti sebe i decu. Kako? Tako što želi da zadrži starateljstvo nad decom kako bi mogla da im pokazuje majčinsku ljubav, da im pruži moralno vaspitanje i da u njih usadi veru zasnovanu na izvrsnim biblijskim učenjima (2. Timoteju 3:15). Razvod bi mogao ugroziti njena prava. Stoga bi mogla da preduzme korake da bi bila ispravno predstavljena pred vlastima kako bi zaštitila svoje pravo na pristup deci i da bi zasigurala da će njen muž biti obavezan da podupire porodicu koju napušta. Negde žena koja osporava razvod može potpisati zakonska dokumenta u kojima se izlažu pripreme za starateljstvo nad decom i finansijsku podršku, ali ne i pristanak na razvod koji traži njen muž. Na drugim mestima, tekst takvih dokumenata ukazuje da se ona slaže s razvodom; tako bi, ako je njen muž kriv za preljubu, njeno potpisivanje značilo da ga odbacuje.

Većina u okolini i u skupštini ne bi znala pojedinosti, kao recimo to da li je razvod dobijen na biblijskoj osnovi. Zato bi pre nego što stvari odu toliko daleko, bilo dobro da supruga obavesti o činjenicama predsedavajućeg nadglednika i još jednog starešinu iz skupštine (najbolje pismenim putem). Tako bi te činjenice bile dostupne u slučaju da se pojavi bilo koje pitanje — bilo tada, bilo kasnije.

Vratimo se na Isusov komentar: „Ko se razvede od svoje žene, osim zbog bluda, i oženi se drugom, čini preljubu.“ Ukoliko je muž zapravo bio kriv za polni nemoral ali želi da ostane venčan sa svojom ženom, ona (nedužna u Isusovom  primeru) mora izabrati da li da mu oprosti i nastavi da deli bračnu postelju s njim ili da ga odbaci. Ako želi da oprosti svom zakonitom mužu i da nastavi da živi s njim, ona zbog toga nije moralno uprljana (Osija 1:1-3; 3:1-3).

U slučaju kada razvod traži nemoralni muž, supruga možda još uvek želi da oprosti u nadi da će ga vratiti. Ona je ta koja na osnovu svoje savesti i situacije, donosi odluku da li da ospori njegovo pokretanje razvoda. Na nekim mestima bi žena koja osporava razvod mogla da potpiše dokumenta kojima se utvrđuje starateljstvo nad decom i finansijska podrška, bez ukazivanja na to da se ona slaže s razvodom; njeno potpisivanje takvih dokumenata ne bi samo po sebi ukazivalo da ga ona odbacuje. Međutim, na drugim mestima supruga koja osporava razvod može biti zamoljena da potpiše dokumenta koja ukazuju da se ona slaže s razvodom; njihovo potpisivanje izričito bi pokazalo da ona odbacuje muža koji je kriv.

Da bi se izbegla mogućnost nesporazuma, preporučljivo je da supruga i u ovom slučaju da predstavnicima skupštine jedno pismo u kom navodi korake koji se preduzimaju i stavove koji stoje iza njih. Mogla bi navesti da je rekla mužu da želi da mu oprosti i bude njegova žena. To bi značilo da je razvod dobijen protiv njene želje; umesto da odbacuje muža, ona je još uvek spremna da oprosti. Nakon što je tako jasno pokazala da želi da oprosti i ostane venčana, potpisivanje dokumenata koji jednostavno pokazuju samo kako će se rešiti pitanja finansija i/ili starateljstva nad decom ne bi značilo da ona odbacuje muža. a

Nakon što je utvrđena njena spremnost da oprosti čak i nakon razvoda, ni ona ni njen muž ne bi bili slobodni da se venčaju s nekim drugim. Ukoliko ona, nedužni bračni drug čija je ponuda opraštanja odbijena, kasnije odluči da ga odbaci zbog njegovog nemorala, tada bi oboje bili slobodni. Isus je pokazao da nedužni bračni drug ima pravo da donese takvu odluku (Matej 5:32; 19:9; Luka 16:18).

[Fusnote]