Životna priča

Služiti celom dušom uprkos kušnjama

ISPRIČAO RODOLFO LOZANO

Rođen sam 17. septembra 1917. u Meksiku, u gradu Gomez Palasio (pokrajina Durango). Meksička revolucija je bila u punom jeku. Iako se završila 1920, u području gde smo mi živeli nemiri su trajali još godinama, što je jako otežavalo život.

JEDNOM kada je majka saznala da će se pobunjeničke snage i vojska sukobiti, nije dala trojici moje braće, dvema sestrama i meni nekoliko dana da izađemo iz kuće. Imali smo malo za jelo, i sećam se kako sam s mlađom sestrom bio sakriven pod krevetom. Posle toga, majka je odlučila da nas decu odvede u Sjedinjene Države, gde nam se kasnije i otac pridružio.

Stigli smo u Kaliforniju 1926, neposredno pre nego što je velika ekonomska kriza zahvatila Sjedinjene Države. Selili smo se gde god smo mogli naći posao, u mesta kao što su dolina Sen Joakim, Santa Klara, Salinas i King Siti. Naučili smo da radimo na njivi i da beremo sve vrste voća i povrća. Iako mi je mladost protekla u napornom radu, bilo je to veoma lepo vreme u mom životu.

Biblijska istina stiže do nas

U martu 1928, posetio nas je jedan od Istraživača Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali. Bio je to stariji čovek po imenu Esteban Rivera koji je govorio španski. Impresionirao me je naslov brošure koju je ostavio, „Gde su mrtvi?“, a i njen sadržaj. Iako sam bio mlad imao sam biblijski studij sa Istraživačima  Biblije i družio se s njima. S vremenom su i moja majka i sestra Aurora takođe postale revni hvalioci Jehove.

Sredinom 1930-ih izgrađena je Dvorana Kraljevstva za englesku skupštinu u San Hozeu. Pošto su mnogi Španci radili na farmama u tom području, počeli smo da im propovedamo i da održavamo Studij Kule stražare. U tome su nam pomagali španski Svedoci iz San Fransiska, koji je bio udaljen oko 80 kilometara. S vremenom je oko 60 osoba prisustvovalo sastancima na španskom jeziku u Dvorani Kraljevstva u San Hozeu.

Na kraju sam, 28. februara 1940. simbolizovao predanje Jehovi krštenjem u vodi na jednom kongresu u San Hozeu. Sledeće godine sam imenovan za pionira, to jest Jehovinog svedoka koji služi punovremeno. Zatim sam aprila 1943. pozvan da se preselim u Stokton, jedan grad udaljen oko 130 kilometara, da tamo osnujem skupštinu na španskom jeziku. U to vreme sam služio kao predsedavajući nadglednik u engleskoj skupštini u San Hozeu i takođe sam brinuo za tamošnje španske Svedoke. Pošto sam se pobrinuo za to da se drugi staraju oko ovih odgovornosti, preselio sam se u Stokton.

Besprekornost na ispitu

Početkom 1940-ih više puta sam pozivan pred regrutnu komisiju, ali svaki put su poštovali moje gledište kao lica koje odbija da služi vojsku zbog religioznih ubeđenja. Ubrzo nakon što su Sjedinjene Države ušle u Drugi svetski rat, decembra 1941, regrutna komisija je vršila sve veći pritisak. Na kraju sam 1944. odveden u zatvor. Dok sam čekao presudu, držali su me u jednom podrumu zajedno s kriminalcima. Kada su saznali da sam Jehovin svedok, mnogi su me pitali kako zločin koji su počinili utiče na njihov položaj pred Bogom.

Svedoci iz San Hozea platili su kauciju za mene tako da sam bio na slobodi dok je trajao sudski proces. Jedan advokat iz Los Anđelesa koji je zastupao optuženike u slučajevima povezanim s građanskim pravima, besplatno je prihvatio moj slučaj. Sudija je odlučio da me oslobodi pod uslovom da prestanem s pionirskom službom, prihvatim neki svetovni posao i da se svakog meseca javljam saveznim vlastima. Nisam prihvatio tu odluku, pa sam zato osuđen na dve godine zatvora na Maknil ostrvu, u državi Vašington.  Vreme koje sam tamo imao koristio sam za pojačan biblijski studij. Takođe sam naučio da kucam na pisaćoj mašini. Zbog dobrog ponašanja oslobođen sam za manje od dve godine. Odmah sam izvršio pripreme da nastavim s pionirskom službom.

Povećane aktivnosti

U zimu 1947. dodeljeno mi je da s još jednim pionirom radim na španskom govornom području u Kolorado Sitiju, u Teksasu. Međutim, bilo je toliko hladno da smo se preselili u San Antonio, gde je toplija klima. Međutim, tamo je toliko padala kiša da je to poremetilo našu službu od vrata do vrata. Ubrzo nam je ponestalo novca. Nedeljama smo živeli na sendvičima od svežeg kupusa i na čaju od lucerke. Moj partner se vratio kući, a ja sam ostao. Kada su Svedoci koji su govorili engleski primetili u kakvoj sam situaciji počeli su da mi pomažu.

Sledećeg proleća sam se vratio na moju dodelu u Kolorado Siti, i kasnije je tamo osnovana jedna mala skupština na španskom jeziku. Onda sam se preselio u Svitvoter, u Teksasu, gde sam pomagao da se osnuje još jedna skupština na španskom. Dok sam bio tamo, primio sam poziv da od 22. februara 1950. pohađam 15. razred Biblijske škole Gilead Watchtowera za obučavanje misionara. Posle graduacije u leto te godine na međunarodnom kongresu na njujorškom Jenki stadionu, ostao sam tri meseca u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu. Tamo sam obučavan za dodelu u Meksičkoj podružnici.

Rad u Meksiku

Došao sam u Meksiko Siti 20. oktobra 1950. Oko dve nedelje kasnije naimenovan sam za nadglednika podružnice, i to sam radio četiri i po godine. Iskustvo koje sam stekao u pionirskoj službi, u zatvoru, u Gileadu i u Bruklinu veoma mi je koristilo. Kada sam stigao u Meksiko, brzo sam uvideo da je bilo potrebno izgraditi duhovnost naše meksičke braće i sestara. Naročito je bilo potrebno da im se pomogne da se drže visokih moralnih merila iz Božje Reči.

U latinoameričkim zemljama, uključujući i Meksiko, bilo je uobičajeno da parovi žive zajedno, a da nisu zakonski venčani. Religije hrišćanskog sveta, naročito rimokatolička crkva, dozvolile su da ovaj nebiblijski običaj preovlada (Jevrejima 13:4). Tako su neki postali članovi skupština Jehovinih svedoka iako nisu bili zakonski venčani. Učinjena je jedna priprema da se takvim osobama da rok od šest meseci da to isprave. Inače više ne bi bili priznati kao Jehovini svedoci.

Mnogima je bilo lako da dovedu svoj život u red. Trebalo je samo da legalizuju svoju vezu tako što će se venčati. Drugi su imali mnogo komplikovanije situacije. Na primer, neki su se dva pa čak i tri puta ženili ili udavali, a nijednom se nisu zakonski razveli. Kada su najzad bračni odnosi među Jehovinim narodom bili u skladu sa učenjima iz Božje Reči, skupštine su uživale izvrsne duhovne blagoslove (1. Korinćanima 6:9-11).

U to vreme je nivo obrazovanja u Meksiku u globalu bio nizak. Čak i pre nego što sam stigao 1950, kancelarija podružnice je počela u skupštinama da organizuje razrede za opismenjavanje. Ti razredi su onda bili reorganizovani i učinjene su pripreme da se registruju kod vlasti. Od 1946, od kada se čuvaju izveštaji, preko 143 000 osoba u Meksiku je naučilo da čita i piše u razredima koje su vodili Svedoci!

Zakon u Meksiku je bio veoma ograničavajuć što se tiče religije. Međutim, nedavnih godina odigrale su se važne promene u ovom pogledu. Godine 1992. prihvaćen je novi zakon u vezi s religijom, tako da su 1993. Jehovini svedoci u Meksiku registrovani kao religiozna organizacija.

 Za mene su ove promene bile izvor velike radosti, jer sam ranije mislio da je tako nešto nemoguće. Godinama sam uvek iznova posećivao vladine službenike i nailazio na prilično nepoverljiv stav. Međutim, lepo je videti kako je to rešeno uz pomoć Pravnog odeljenja iz naše podružnice, tako da sada imamo relativno malo smetnji u našem delu propovedanja.

Služenje sa suprugom koja je misionar

Kada sam stigao u Meksiko, tamo je već bilo mnogo diplomaca iz prethodnih razreda Gileada. Jedna od njih bila je Ester Vartanijan, jedna Jermenka, koja je počela da pioniri 1942. u Valeju (Kalifornija). Venčali smo se 30. jula 1955. i posle toga nastavili s našom dodelom u Meksiku. Ester je i dalje bila u misionarskoj službi, a ja sam služio u podružnici, gde smo i živeli.

Ester je 1947. stigla na svoju prvu misionarsku dodelu u Monterej (Nuevo Leon, Meksiko). Tamo je bila samo jedna skupština sa 40 Svedoka, ali 1950. kada je prešla u Meksiko Siti bile su četiri skupštine. U našoj podružnici blizu Meksiko Sitija sada služe dva mladića s čijim porodicama je Ester proučavala Bibliju kada je služila u Montereju.

Davne 1950. područje na kom su misionari propovedali u Meksiko Sitiju obuhvatalo je veći deo grada. Svoj dodeljeni teren prelazili su pešice ili u veoma starim krcatim autobusima. Kada sam stigao krajem 1950. tamo je bilo sedam skupština. Sada ih u Meksiko Sitiju ima oko 1 600, s preko 90 000 objavitelja Kraljevstva, a prošle godine je više od 250 000 osoba prisustvovalo Memorijalu Hristove smrti! Tokom godina, Ester i ja smo imali prednost da služimo u mnogim od ovih skupština.

 Kada Ester i ja započnemo neki biblijski studij, uvek nastojimo da zainteresujemo poglavara porodice tako da čitava porodica bude uključena. Tako smo videli kako mnoge velike porodice dolaze da služe Jehovi. Verujem da je jedan od razloga za brz napredak pravog obožavanja u Meksiku taj što se često čitave porodice ujedinjuju u pravom obožavanju.

Jehova je blagoslovio delo

Od 1950. napredak dela u Meksiku je bio pažnje vredan, i što se tiče brojčanog porasta i što se tiče promena u organizaciji. Pravo je zadovoljstvo doprineti na jedan skroman način tom porastu, sarađujući s tako gostoljubivim i srećnim ljudima.

Karl Klajn, koji služi kao član Vodećeg tela Jehovinih svedoka, i njegova žena Margaret, posetili su nas pre nekoliko godina dok su bili na godišnjem odmoru. Brat Klajn je hteo da oseti puls dela na meksičkom području, zato su on i Margaret došli u skupštinu San Huan Tezontla, blizu Meksiko Sitija, koju smo mi u to vreme posećivali. Naša dvorana je bila mala, oko 4,5 metara široka i 5,5 metara dugačka. Kada smo stigli već je bilo oko 70 osoba i jedva da je ostalo mesta i za stajanje. Stariji su sedeli na stolicama, mlađi na klupama, a mala deca na ciglama ili na podu.

Brata Klajna je posebno oduševilo to što su sva deca držala svoje Biblije i zajedno s govornikom tražila biblijski citat. Posle javnog predavanja, brat Klajn je pričao na temelju Mateja 13:19-23 i rekao je da u Meksiku ima mnogo ’dobre zemlje‘ o kojoj je Isus govorio. Danas sedmoro od one dece koja su tog dana bila u publici rade na velikom projektu proširenja naših objekata podružnice blizu Meksiko Sitija. Jedno služi u Betelu, a nekoliko drugih su pioniri!

Kada sam došao u Meksiko Siti u našoj podružnici je bilo samo 11 članova. Sada imamo oko 1 350 njih koji ovde rade i oko 250 onih koji rade na izgradnji novih objekata podružnice. Kada sve to bude završeno, verovatno 2002, moći ćemo da smestimo još oko 1 200 osoba u naše proširene objekte. Zamislite samo, 1950. smo imali manje od 7 000 objavitelja Kraljevstva u celoj zemlji, a sada imamo preko 500 000! Srce mi je prepuno radosti dok posmatram kako Jehova blagosilja trud naše ponizne braće u Meksiku koja tako naporno rade da bi ga hvalili.

Suočavanje s jednim velikim izazovom

U poslednje vreme moj najveći izazov je bolest. Uglavnom sam bio zdrav. Ali novembra 1988. imao sam moždani udar koji je mnogo uticao na moje fizičke sposobnosti. Zahvaljujući Jehovi i pomoću vežbi i drugih terapija u izvesnoj meri sam se oporavio, ali neki delovi moga tela ne reaguju kako bih ja hteo. I dalje sam na lečenju i na medicinskoj nezi kako bih sprečio jake glavobolje i druge posledice koje su još ostale.

Premda ne mogu više raditi onoliko koliko bih hteo, nalazim zadovoljstvo u saznanju da sam mnogima pomogao da saznaju za Jehovine namere i da postanu njegove predane sluge. Takođe volim da, kad god mogu, razgovaram s mnogom hrišćanskom braćom i sestrama kada su u poseti našoj podružnici; osećam da se tako uzajamno hrabrimo.

Mnogo me jača saznanje da Jehova ceni našu službu i da ono što smo uradili nije uzaludno (1. Korinćanima 15:58). Uprkos mojim ograničenjima i bolesti, uzimam k srcu reči iz poslanice Kološanima 3:23, 24: „Što god činite, radite na tome celom dušom kao Jehovi, a ne ljudima, jer znate da ćete od Jehove primiti odgovarajuću nagradu nasledstva.“ Držeći se ovog saveta, naučio sam da služim Jehovi celom dušom uprkos kušnjama.

[Slika na 24. strani]

Kada sam bio pionir, 1942.

[Slika na 24. strani]

Moja supruga na početku svoje misionarske dodele u Meksiku 1947.

[Slika na 24. strani]

Sa Ester danas

[Slike na 26. strani]

Gore levo: naša betelska porodica u Meksiku 1952. i ja napred

Iznad: Preko 109 000 prisutnih na stadionu u Meksiko Sitiju za oblasni kongres 1999.

Dole levo: Naši novi, gotovo završeni, objekti podružnice