Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Traganje za dostojnima u Keniji

Traganje za dostojnima u Keniji

Traganje za dostojnima u Keniji

KENIJA je zemlja bogata prirodnim lepotama. Ovu divnu zemlju krase bujne šume, ogromne prostrane ravnice, užarene pustinje i planine prekrivene snegom. Ona je stanište za više od milion gnua i ugroženih nosoroga. Mogu se videti i velika krda žirafa dok prelaze preko pašnjaka.

U izobilju ima i letećih stvorenja, od moćnih orlova, koji se dižu nebu pod oblake, do mnoštva šarenih ptica pevačica koje svojim veselim melodijama pružaju skladan zvuk. I ko može da ne opazi slonove i lavove? Prizori i zvuci Kenije su nezaboravni.

Pored svega ovoga, postoji drugačiji zvuk koji se čuje širom ove lepe zemlje. To je zvuk hiljada glasova koji govore o poruci nade (Isaija 52:7). Ovi glasovi dopiru do ljudi iz više od 40 plemena i jezika. U ovom smislu je Kenija i zemlja duhovne lepote.

Ljudi u Keniji uglavnom su religiozni i žele da razgovaraju o duhovnim stvarima. Uprkos tome, pokazalo se da je izazov pronaći ljude za razgovor, jer Kenija, kao i mnoge druge zemlje, prolazi kroz promene.

Teški ekonomski uslovi prisilili su mnoge da promene svoj način života. Žene, koje su po tradiciji radile u kući, sada su u kancelarijama ili duž puteva prodaju voće, povrće, ribu i pletene korpe. Muškarci dugo i naporno rade pokušavajući da svojim porodicama pruže ono osnovno. Čak i deca, držeći u rukama kutije pune pečenog kikirikija i kuvanih jaja, idu ulicama i prodaju ovu robu. A ishod toga je da je tokom dana samo malo ljudi kod kuće. Zato je bilo neophodno da se objavitelji dobre vesti o Kraljevstvu prilagode.

Skupštine Jehovinih svedoka su savetovane da se više usredsrede na ljude koji su van svojih domova, na one koji obavljaju svoje dnevne aktivnosti, kao i na svoje prijatelje, rođake, poslovne ljude i kolege s posla. Braća su se odazvala i govorila su ljudima gde god bi ih našla (Matej 10:11). Da li se ovaj trud o širenju isplatio? Da, jeste! Pogledaj neke primere.

Rođaci su naši najprisniji bližnji

Glavni grad Kenije, Najrobi, ima oko tri miliona stanovnika. U istočnom delu grada živeo je jedan penzionisani major koji je gajio odbojnost prema Jehovinim svedocima mada je, na njegov užas, njegov sin bio Svedok. Jednog februara je ovaj major u penziji putovao 160 kilometara do svog sina u Rasednoj dolini, u gradu Nakuru. Dok je bio tamo sin mu je dao poklon — knjigu Spoznanje koje vodi do večnog života. a Otac ju je prihvatio i otišao.

Kada se vratio kući, major je knjigu dao svojoj ženi koja je počela da je čita ne shvatajući da su je objavili Jehovini svedoci. Polako je biblijska istina počela da utiče na njeno srce, tako da je mužu pričala o onome što je čitala. Iz radoznalosti je i on počeo da čita knjigu. Kada su opazili ko je izdavač, shvatili su da im nije rečena istina o Jehovinim svedocima. Stupili su u kontakt s lokalnim Svedocima i započeli s biblijskim studijem. Sami su razumeli iz knjige da je nehrišćanski koristiti ili prodavati duvan (Matej 22:39; 2. Korinćanima 7:1). Bez oklevanja su uništili sve cigarete iz svoje prodavnice. Nakon nekoliko meseci ispunili su uslove za nekrštene objavitelje i ubrzo su bili kršteni na jednom oblasnom kongresu.

Smeće donosi blago

U nekim delovima glavnog okruga nastaju sela u kojima se nastanilo stotine hiljada ljudi. Tu su redovi kuća sagrađenih od blata, drveta, metalnih otpadaka ili od tabli talasastog lima. Kada po fabrikama nema posla, ljudi se snalaze. Radnici jua kali (na svahili jeziku „žestoko sunce“) pate se na otvorenom suncu praveći sandale od starih guma ili petrolejke od bačenih limenki. Drugi prebiraju po gomilama smeća i kontejnerima tražeći novine, limenke i flaše za reciklažu.

Može li smeće da donese blago? Može! Jedan brat se priseća: „Jedan jak i zapušten čovek, grubog izgleda, s velikom plastičnom vrećom punom starih novina i časopisa došao je do naše kongresne dvorane. Nakon što mi se predstavio kao Vilijam, pitao je: ’Da li imate najnovije brojeve Kule stražare?‘ Bio sam vrlo oprezan pitajući se šta smera. Kada sam mu pokazao pet primeraka časopisa, pogledao je svaki i rekao: ’Uzeću ih sve.‘ Iznenađen, otišao sam u sobu i vratio se s knjigom Ti možeš zauvek da živiš u raju na zemlji. b Pokazao sam mu sliku raja i objasnio da mi besplatno s ljudima proučavamo Bibliju. Onda sam mu predložio: ’Vilijame, zašto ne dođeš sutra pa da počnemo da proučavamo?‘ I baš je tako uradio!

„Jedne nedelje je došao prvi put na sastanak. Tog dana sam držao javno predavanje. Kada je Vilijam ušao unutra, brzo je pogledom preleteo po publici, ugledao me na podijumu i kao metak izleteo napolje. Kasnije sam ga pitao zašto je to uradio. Stidljivo je odgovorio: ’Ljudi su bili previše čisti. Unervozio sam se.‘

„Kako je Vilijam napredovao sa studijem, biblijska istina je počela da menja njegov život. Okupao se, ošišao, obukao čistu i urednu odeću i uskoro je bio redovan na sastancima. Kada je izašla knjiga Spoznanje koje vodi do večnog života počeli smo da je proučavamo. U međuvremenu je održao dva govora u Teokratskoj školi službe i postao je nekršteni objavitelj. Bio sam sav ushićen kada sam mu izrazio dobrodošlicu kao svom duhovnom bratu kada se krstio na Danu posebnog sastanka.“

Gde je Vilijam prvi put uvideo vrednost časopisa Kule stražare? „Našao sam neka izdanja među bačenim novinama u smeću.“ Da, on je pronašao blago na neverovatan način!

Svedočenje na radnom mestu

Da li uvek pazimo na prilike za neformalno svedočenje na radnom mestu? Džejms, starešina u jednoj skupštini iz Najrobija, upoznao je biblijsku istinu na taj način. Zbog toga je postao vešt u korišćenju ove metode da dostigne druge. Na primer, jednom prilikom je Džejms video jednog radnika kako ulazi u kancelariju i nosi bedž „Isus spasava“. Po uzoru na jevanđelizatora Filipa, Džejms ga je pitao: „Da li u stvari znaš šta znače te reči?“ (Dela apostolska 8:30). Ovo pitanje je pokrenulo lep razgovor. Započet je biblijski studij i čovek se kasnije krstio. Da li je Džejms imao uspeha i s drugima? Neka on kaže:

„Tom i ja smo radili u istom preduzeću. Često smo se vozili zajedno u radničkom autobusu. Jednog jutra smo sedeli jedan do drugog. Ja sam čitao jednu od naših knjiga, i držao sam je tako da je i Tom mogao da baci oko na nju. Baš kao što sam se nadao, to ga je zainteresovalo i ja sam mu rado pozajmio svoju knjigu. Bio je vrlo impresioniran onim što je pročitao i složio se da ima biblijski studij. Sada su on i njegova žena kršteni Svedoci.“

Džejms nastavlja: „Često se za vreme pauze za ručak vode zanimljivi razgovori. Tada sam, u različito vreme, upoznao Efraima i Valtera. Obojica su znali da sam Svedok. Efraim je želeo da razume zašto prema Jehovinim svedocima postoji toliko neprijateljstvo. Valter je imao pitanja o razlikama između Svedoka i drugih religija. Obojica su bili prilično zadovoljni biblijskim odgovorima koje sam im dao i pristali su da imaju biblijski studij. Efraim je brzo napredovao. S vremenom su se on i njegova žena predali Jehovi. On sada služi kao starešina, a njegova žena kao opšti pionir. Valter je, međutim, naišao na tako jako protivljenje da je bacio svoju knjigu za proučavanje. Ipak, pošto sam bio istrajan, ponovo smo počeli da proučavamo. I on danas ima prednost da služi kao starešina.“ Sve u svemu, 11 osoba su postale pravi hrišćani jer je Džejms ugrabio prilike da im svedoči neformalno na svom radnom mestu.

Najneverovatniji ishod

U malom selu na obali jezera Viktorija, prijatelji i rođaci su se okupili na jednoj sahrani. Među ožalošćenima je bio i jedan stariji Svedok. On je prišao učiteljici koja se zvala Doli i objasnio joj stanje mrtvih i Jehovinu nameru da zauvek otkloni smrt. Zapazivši njenu povoljnu reakciju, on ju je uverio: „Kada se vratite u vaš grad, jedan od naših misionara će vas posetiti i poučiti Bibliji.“

Dolin grad je treći grad po veličini u Keniji. U to vreme tamo su služila samo četiri misionara. Ovaj stariji brat zapravo nije obavestio nijednog misionara da poseti Doli. On je samo imao potpuno uverenje da će se to dogoditi. I tako se i dogodilo! Za kratko vreme, jedna misionarka je srela Doli i započela studij s njom. Doli je sada krštena, njena ćerka je uključena u Teokratsku školu službe, a dva sina su takođe krštena. Čak je imala tu radost da prisustvuje Školi pionirske službe.

Briga oko porasta

Zbog naglaska na neformalnom svedočenju omogućeno je hiljadama u Keniji da čuju dobru vest. Sada je u ovom delu od sveopšte važnosti zaposleno preko 15 000 objavitelja i prošle godine je više od 41 000 osoba bilo na Memorijalu Hristove smrti. Širom Kenije je broj prisutnih na sastancima često duplo veći od broja objavitelja. Zbog toga postoji potreba za više Dvorana Kraljevstva.

Dvorane Kraljevstva se grade i u većim gradovima i u zabačenim područjima. Jedna od njih je u udaljenom Samburu, oko 320 kilometara severoistočno od Najrobija. Godine 1934. grad je dobio ime Maralal što na samburu jeziku znači „blistav“, pošto je krov od talasastog lima, tu prvi put upotrebljen, sijao na suncu. Šezdeset dve godine kasnije u Maralalu je sagrađena jedna druga zgrada s krovom od talasastog lima. I ona „blista“ i „svetluca“ zato što je lokalno mesto za pravo obožavanje.

Petnaest objavitelja se na divan način trudilo da sagradi prvu Dvoranu Kraljevstva u ovom zabačenom delu Kenije. Novca je bilo malo, pa su braća morala da se oslone na domaći materijal. Zidove su napravili od crvene zemlje ovlažene vodom i čvrsto zbijene između uspravnih stubova. Zidove su poravnali i izmalterisali kravljim izmetom i pepelom, što je pružilo tvrd zaštitni sloj koji traje godinama.

Da bi nabavili stubove za zgradu, braća su dobila dozvolu da seku drveće. Ali najbliža šuma je bila oko 10 kilometara daleko. Braća i sestre su morali da pešače do šume, seku drveće, potkrešu ga i nose nazad na gradilište. Jednom, dok su se braća vraćala iz šume, zaustavila ih je policija, koja je tvrdila da im dozvola ne važi. Policija je rekla jednom specijalnom pioniru da je uhapšen zbog seče drveća. Jedna sestra koja je bila dobro poznata u društvu i policiji, rekla je: „Ako uhapsite našeg brata, moraćete da uhapsite sve nas, pošto smo svi sekli drveće!“ Policija ih je zatim sve pustila.

Zbog divljih životinja bilo je opasno ići u šumu. Jednog dana neka sestra je oborila drvo. Kad je ono udarilo o zemlju, videla je životinju kako je skočila i otrčala. Zbog bleska žutomrke boje ona je pomislila da je to samo impala, ali je po tragovima videla da je to bio lav! Uprkos takvoj opasnosti, braća su završila dvoranu i ona stoji kao „blistavi“ izvor hvale Jehovi.

Prvi februar 1963. bio je značajan dan u teokratskoj istoriji Kenije. Tog dana je otvorena prva kancelarija podružnice, samo jedna soba od 7,4 kvadratna metra. Dvadeset peti oktobar 1997. bio je drugi značajni dan u teokratskoj istoriji Kenije — posvećenje novog betelskog kompleksa od 7 800 kvadratnih metara! Taj završeni projekat je bio veličanstveni vrhunac trogodišnjeg predanog rada. Volonteri iz 25 nacija pretvorili su blatnjavo, močvarno zemljište od 3,2 hektara u prelepu okolinu sličnu vrtu za nove objekte podružnice, koji primaju 80 članova betelske porodice.

Imamo puno razloga da se radujemo onome što je Jehova uradio za svoj narod. Hvala mu što pokreće srca svojih slugu da se prošire i pojačaju potragu za dostojnima u Keniji, pa je tako čine zemljom duhovne lepote.

[Fusnota]

a Objavili Jehovini svedoci — hrišćanska verska zajednica.

b Objavili Jehovini svedoci — hrišćanska verska zajednica.