Zašto bi trebalo da te interesuju svici s Mrtvog mora?

Pre otkrića svitaka s Mrtvog mora, najstariji manuskripti Hebrejskih spisa poticali su otprilike iz devetog i desetog veka n. e. Da li se na ove manuskripte s pouzdanjem moglo osloniti kao na verne prenosnike Božje Reči, pošto su Hebrejski spisi bili završeni više od hiljadu godina ranije? Profesor Hulio Treboje Barera, član međunarodnog tima izdavača svitaka s Mrtvog mora, izjavljuje: „Isaijin svitak [iz Kumrana] pruža nepobitan dokaz da je kroz period duži od hiljadu godina prenošenje biblijskog teksta rukom jevrejskih prepisivača bilo krajnje verno i temeljno.“

SVITAK na koji Barera ukazuje sadrži kompletnu knjigu Isaije. Do sada su, među više od 200 biblijskih manuskripata pronađenih u Kumranu, prepoznati delovi svake knjige iz Hebrejskih spisa osim knjige o Jestiri. Za razliku od Isaijinog svitka mnoge knjige su zastupljene samo u fragmentima s manje od desetog dela svake knjige. Biblijske knjige koje su bile najpopularnije u Kumranu jesu Psalmi (36 rukopisa), Ponovljeni zakoni (29 rukopisa) i Isaija (21 rukopis). Ovo su takođe knjige koje su najčešće citirane u hrišćanskim grčkim spisima.

Mada se iz svitaka vidi da Biblija nije pretrpela fundamentalne promene, oni otkrivaju da je donekle bilo različitih verzija hebrejskog biblijskog teksta koje su s tim varijacijama koristili Jevreji u doba drugog hrama. Nisu svi svici identični masoretskom tekstu što se tiče pravopisa i načina izražavanja. Neki su bliskiji grčkoj Septuaginti. U početku su naučnici mislili da su neslaganja u Septuaginti možda rezultat grešaka ili čak namernih izmišljotina prevodioca. Sada svici otkrivaju da su mnoga ova neslaganja zapravo rezultat varijacija u Hebrejskom tekstu. Time mogu da se objasne oni slučajevi u kojima su rani hrišćani citirali tekst iz Hebrejskih spisa koristeći izraze drugačije od masoretskog teksta (Izlazak 1:5; Dela apostolska 7:14).

Tako ovo blago biblijskih svitaka i fragmenata pruža odličnu osnovu za proučavanje prenošenja hebrejskog biblijskog teksta. Svici s Mrtvog mora potvrđuju koliko su Septuaginta i Samarićanski pentateuh vredni za upoređivanje tekstova. Oni biblijskim prevodiocima pružaju dodatni izvor za moguća redigovanja u masoretskom tekstu. U mnogim slučajevima, oni potkrepljuju odluke Odbora za prevođenje Biblije Novi svet da se Jehovino ime vrati na mesta odakle je uklonjeno iz masoretskog teksta.

Svici koji opisuju pravila i verovanja kumranske sekte jasno pokazuju da u Isusovo  vreme nije postojao samo jedan oblik judaizma. Kumranska sekta je imala drugačiju tradiciju od fariseja i sadukeja. Te razlike su verovatno dovele do toga da se sekta povuče u pustinju. Ona je u sebi pogrešno videla ispunjenje Isaije 40:3 (NW) o glasu u pustinji koji poravnjuje stazu Jehovinu. Brojni fragmenti se odnose na Mesiju, na čiji su dolazak pisci gledali kao da neposredno predstoji. To je od naročitog interesa jer Luka komentariše da je „narod bio u iščekivanju“ Mesijinog dolaska (Luka 3:15).

Svici s Mrtvog mora nam pomažu da u neku ruku razumemo kakav je bio jevrejski život u vreme kada je Isus propovedao. Oni pružaju komparativne informacije za izučavanje i drevnog hebrejskog jezika i biblijskog teksta. Ali, još uvek su potrebne detaljnije analize tekstova mnogih svitaka s Mrtvog mora. Zato novi uvidi možda tek predstoje. Zaista, dok 21. vek ide svojim tokom, najveće arheološko otkriće 20. veka nastavlja da uzbuđuje kako naučnike tako i izučavaoce Biblije.

[Izvori slika na 7. strani]

Kumranske iskopine: Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.; manuskript: Courtesy of Shrine of the Book, Israel Museum, Jerusalem