Životna priča

Jehova me je podržavao tokom svih mojih dana

ISPRIČAO FOREST LI

Policija nam je upravo zaplenila gramofone i biblijsku literaturu. Drugi svetski rat pružio je protivnicima izgovor da novog vrhovnog guvernera Kanade podgovore da aktivnost Jehovinih svedoka proglasi nezakonitom. Dogodilo se to 4. jula 1940.

NEZASTRAŠENI onim što nam se upravo dogodilo, uzeli smo još više literature s mesta gde smo je čuvali i nastavili s propovedanjem. Uvek ću se sećati tatinih reči koje je izgovorio tom prilikom: „Mi ne stajemo tako lako. Jehova nam je zapovedio da propovedamo.“ Tada sam bio energični desetogodišnjak. Ali čak i danas, tatina odlučnost i revnost za službu još uvek su stalni podsetnik kako naš Bog Jehova pruža podršku svojim lojalnima.

Kad nas je sledeći put policija zaustavila ne samo što nam je uzela literaturu već je i tatu odvela u zatvor, tako da je majka ostala sama s četvoro dece. To se dogodilo u septembru 1940. u Saskačivenu. Ubrzo nakon toga isterali su me iz škole, jer sam sledio svoju biblijski školovanu savest i nisam pozdravljao zastavu niti sam pevao državnu himnu. Pošto sam sa školovanjem nastavio putem dopisne škole imao sam prilagodljiv raspored i više sam učestvovao u delu propovedanja.

Godine 1948. stigao je poziv za pionire, punovremene sluge Jehovinih svedoka, da se presele na istočnu obalu Kanade. Tako sam otišao da bih pionirio u Halifaksu (Nova Škotska), kao i u Kejp Volfu (na ostrvu Princ Edvard). Sledeće godine sam prihvatio poziv da dve nedelje radim u podružnici Jehovinih svedoka u Torontu.  Ove dve nedelje su prerasle u više od šest dragocenih godina službe. Onda sam upoznao Mirnu, koja je imala istu ljubav prema Jehovi, tako da smo se venčali decembra 1955. Nastanili smo se u Miltonu (Ontario) i ubrzo je tamo bila formirana nova skupština. Podrum naše kuće postao je Dvorana Kraljevstva.

Želja da proširimo našu službu

U godinama koje su usledile postali smo roditelji šestoro dece, koja su brzo došla jedno za drugim. Naša ćerka Mirijam je bila prva. Zatim su došli Šarmen, Mark, Anet, Grant i na kraju Glen. Često bih se vratio s posla i zatekao ih kako sede na podu oko kamina, a Mirna im čita iz Biblije objašnjavajući im biblijske događaje i usađujući u njihova srca istinsku ljubav za Jehovu. Zahvaljujući njenoj podršci punoj ljubavi, sva naša deca su još u mladim godinama dosta naučila o Bibliji.

Revnost mog oca za službu ostavila je neizbrisiv trag u mom umu i srcu (Poslovice 22:6). Tako, kada su 1968. sve porodice Jehovinih svedoka bile pozvane da se presele u Srednju i Južnu Ameriku da pomognu oko dela propovedanja, naša porodica je želela da se odazove na taj poziv. Tada su naša deca imala od 5 do 13 godina, i niko od nas nije znao ni reč španskog. Sledeći uputstva koja su nam data, otputovao sam u nekoliko zemalja da ispitam kakvi su uslovi za život. Kada sam se vratio, kao porodica smo uz molitvu razmatrali naše mogućnosti i odlučili da se preselimo u Nikaragvu.

Služenje u Nikaragvi

Do oktobra 1970. bili smo u našem novom domu i za samo tri nedelje sam dobio malo učešće na skupštinskom sastanku. Mučio sam se s mojim vrlo oskudnim španskim i na kraju govora sam zaključio pozvavši celu skupštinu u naš dom na servezu u subotu u 9.30 ujutru. Hteo sam da kažem servisio, što je reč za službu na terenu, ali sam ih u stvari sve do jednoga pozvao na pivo. Učenje jezika je zaista bio izazov!

U početku sam pisao prezentaciju i isprobavao je dok ne dođem do vrata. Rekao bih: „S knjigama dobijate i besplatan biblijski studij.“ Jedan čovek koji je prihvatio ponudu rekao je kasnije da je morao da dolazi na naše sastanke kako bi shvatio šta sam pokušavao da mu kažem. Ovaj čovek je postao Jehovin svedok. Kako je očigledno da je Bog taj koji čini da se seme istine razvija u poniznim srcima, baš kao što je to i apostol Pavle priznao! (1. Korinćanima 3:7).

 Nakon otprilike dve godine provedene u glavnom gradu Managvi, zamoljeni smo da se preselimo u južni deo Nikaragve. Tamo smo sarađivali sa skupštinom u Rivasu i sa obližnjim izolovanim grupama zainteresovanih osoba. Pedro Penja, jedan verni stariji Svedok, išao je sa mnom u posete ovim grupama. Jedna grupa bila je smeštena na vulkanskom ostrvu na jezeru Nikaragva, gde je bila samo jedna porodica Jehovinih svedoka.

Iako je ova porodica imala sasvim malo u materijalnom pogledu, stvarno se naprezala da pokaže zahvalnost za našu posetu. Te večeri kada smo stigli za nas je već bio spremljen obrok. Ostali smo nedelju dana, a mnogi drugi dragi ljudi koji su voleli Bibliju podelili su s nama svoju hranu. Bili smo uzbuđeni kada je na javnom biblijskom predavanju u nedelju bila prisutna 101 osoba.

Mislim da se snaga Jehovine podrške manifestovala kada je jednom drugom prilikom trebalo da posetimo grupu zainteresovanih osoba u planinama blizu granice s Kostarikom. Na dan kada je trebalo da pođemo, Pedro je došao po mene, ali sam ja ležao u krevetu zbog malarije. „Ne mogu da idem Pedro“, rekao sam. Stavivši ruku na moje čelo odgovorio je: „Imaš visoku temperaturu, ali moraš da pođeš! Braća čekaju.“ A onda je uputio jednu od najgorljivijih molitvi koje sam ikada čuo.

Nakon nje sam rekao: „Idi, posluži se freskom (voćnim sokom). Ja ću biti spreman za desetak minuta.“ Dve porodice Svedoka su živele na području koje smo posetili i izuzetno su se brinule za nas. Sledećeg dana smo išli s njima u propovedanje, iako sam još uvek bio slab zbog temperature. Kako nas je ojačalo kada smo u nedelju na sastanku u publici videli preko stotinu ljudi!

Ponovo u pokretu

Godine 1975. rodilo se naše sedmo dete Von. Sledeće godine smo iz finansijskih razloga morali da se vratimo u Kanadu. Nije bilo lako napustiti Nikaragvu, jer smo istinski osetili snagu Jehovine podrške tokom našeg boravka tamo. Do vremena kada je trebalo da odemo, preko 500 osoba s našeg skupštinskog područja je prisustvovalo sastancima.

Jednom ranijom prilikom, kada smo naša ćerka Mirijam i ja bili naimenovani kao specijalni pioniri u Nikaragvi, Mirijam me je pitala: „Tata, ako dođe vreme da moraš da se vratiš u Kanadu, da li bi mi dozvolio da ostanem ovde?“ Pošto uopšte nisam nameravao da napuštam Nikaragvu, odgovorio sam: „Pa, naravno!“ Zato je, kada smo otišli, Mirijam ostala da bi nastavila sa svojom punovremenom službom. Kasnije se udala za Endrua Rida. Godine 1984. pohađali su 77. razred Gileada, misionarske škole Jehovinih svedoka, koja je tada bila u Bruklinu (Njujork). Mirijam sada služi sa suprugom u Dominikanskoj republici, i ispunjava svoju želju koju su joj usadili izvrsni misionari u Nikaragvi.

U međuvremenu su tatine reči: „Mi ne stajemo tako lako“ još uvek gorele u mom srcu. Zato smo se 1981, kada smo sakupili dovoljno novca da se vratimo u Srednju Ameriku, ponovo preselili, ali ovog puta u Kostariku. Dok smo služili tamo bili smo pozvani da pomognemo oko izgradnje njihovih novih objekata podružnice. Međutim, 1985. našem sinu Grantu je bila potrebna medicinska intervencija, tako da smo se vratili u Kanadu. Glen je ostao u Kostariki da radi na izgradnji podružnice, dok su Anet i Šarmen služile kao specijalni pioniri. Mi koji smo napustili  Kostariku nismo ni sanjali da se nećemo vratiti.

Suočavanje s nesrećom

Sedamnaesti septembar 1993. je osvanuo sjajan i sunčan. Naš najstariji sin Mark i ja smo šindrom pokrivali krov. Radili smo jedan pored drugog i pričali o duhovnim stvarima, kao što nam je i bio običaj. Nekako sam izgubio ravnotežu i skotrljao se s krova. Kada sam došao k svesti sve što sam mogao da vidim bila su jaka svetla i ljudi obučeni u belom. Bilo je to traumatološko odeljenje bolnice.

Zbog onoga što Biblija kaže, moja prva reakcija je bila: „Ne krv, ne krv!“ (Dela apostolska 15:28, 29). Kako je umirujuće bilo kada sam čuo Šarmenin glas: „Ne brini tata. Svi smo tu.“ Kasnije sam saznao da su doktori videli moja medicinska dokumenta i nije došlo do pitanja upotrebe krvi. Slomio sam vrat i bio sam potpuno paralizovan, nisam čak mogao ni da dišem sam.

Pošto sam bio nepokretan bilo mi je potrebno više nego ikada da me Jehova podrži. Zbog traheotomije koja je izvršena da bi se ubacila respiratorna cevčica bio mi je blokiran prolaz vazduha do glasnih žica. Nisam mogao da govorim. Ljudi su morali da mi čitaju sa usana da bi razumeli šta sam pokušavao da kažem.

Troškovi su se brzo nagomilali. Moja žena i neka moja deca su bili u punovremenoj službi, pa sam se pitao da li će morati napustiti tu službu kako bi se postarali za finansijske odgovornosti. Međutim, Mark je uspeo da dobije posao koji mu je za samo tri meseca pomogao da pokrije većinu tih troškova. Tako su svi mogli da ostanu u punovremenoj službi osim moje supruge i mene.

Stotine razglednica i pisama iz šest različitih zemalja prekrilo je zidove moje bolničke sobe. Jehova mi je zaista pružao podršku. Skupština je takođe pomogla mojoj porodici tako što je za njih obezbeđivala obroke tokom pet i po meseci koliko sam bio na odeljenju intenzivne nege. Svakoga dana je neki hrišćanski starešina provodio popodne sa mnom čitajući mi iz Biblije i biblijskih publikacija i pričajući mi ohrabrujuća iskustva. Dvoje iz moje porodice su sa mnom pripremali svaki skupštinski sastanak, tako da nikada nisam propustio važnu duhovnu hranu.

Dok sam još uvek bio u bolnici, napravljena je priprema da prisustvujem Danu posebnog sastanka. Bolničko osoblje je uredilo da glavna medicinska sestra i tehničar idu sa mnom na celi dan. Kakva  je radost bila da budem opet sa svojom hrišćanskom braćom i sestrama! Nikada neću zaboraviti stotine njih koji su stajali u redu i čekali da me pozdrave.

Održavanje duhovnosti

Otprilike godinu dana nakon nesreće, vratio sam se kući svojoj porodici iako mi je i dalje bila non-stop potrebna medicinska nega. Posebno opremljen kombi omogućuje mi da odem na sastanke, koje retko kad propuštam. Ipak, moram da priznam da mi je potrebna odlučnost. Otkad sam kod kuće mogu da prisustvujem svim oblasnim kongresima.

Napokon, u februaru 1997. uspeo sam da delimično progovorim. Neke od mojih medicinskih sestara s cenjenjem slušaju dok im prenosim svoju nadu temeljenu na Bibliji. Jedna od njih mi je pročitala celu knjigu Jehovah’s Witnesses — Proclaimers of God’s Kingdom, kao i druge publikacije Watch Tower-a. Dopisujem se s ljudima uz pomoć štapa koji koristim za rad na kompjuteru. Iako je ovakvo kucanje vrlo dosadno, nagrađujuće je to što mogu i dalje da budem uključen u službu.

Mnogo patim zbog nervnih bolova. Ali čini mi se da osećam neko olakšanje kad s drugima delim biblijsku istinu ili kada je slušam. S vremena na vreme učestvujem u uličnom svedočenju sa suprugom, koja mi pruža podršku i koja umesto mene objašnjava onda kada mi zatreba pomoć. Nekoliko puta sam uspeo da služim kao pomoćni pionir. To što služim kao hrišćanski starešina pruža mi osećaj radosti, pogotovo kad mi braća priđu na sastancima ili me posete kod kuće i kada mogu da im pomognem i ohrabrim ih.

Moram da priznam da je lako pasti u depresiju. Zato, kad god se osećam poraženo, odmah se molim za radost. Dan i noć se molim da me Jehova i dalje podržava. Nečije pismo ili poseta uvek me razvesele. A i čitanjem Kule stražare i Probudite se! punim um izgrađujućim mislima. Ponekad mi ih medicinske sestre čitaju. Od kako se nesreća dogodila, sedam puta sam s kaseta odslušao čitanje cele Biblije. Ovo su neki od različitih načina na koje mi Jehova pruža podršku (Psalam 41:4, NW).

Okolnosti koje su se u mom slučaju promenile pružile su mi dosta vremena da meditiram o tome kako nas naš Veliki Učitelj Jehova školuje za život. Daje nam tačno spoznanje svoje volje i namere, smisaonu službu, savet o tajni porodične sreće i razboritost da znamo šta da činimo u nedaćama. Jehova me je blagoslovio vernom i divnom ženom. Moja deca me takođe lojalno podupiru i radostan sam što su sva u punovremenoj službi. Zapravo, 11. marta 2000. naš sin Mark i njegova žena Alison diplomirali su u 108. razredu škole Gilead i dodeljeni su u Nikaragvu. Supruga i ja smo uspeli da prisustvujemo svečanom uručivanju diploma. Mogu istinski da kažem da mi je nesreća promenila život, ali ne i srce (Psalam 127:3, 4).

Zahvaljujem Jehovi na mudrosti koju je dao da bih mogao da prenesem na svoju porodicu duhovno nasleđe koje sam primio. Ojačan sam i ohrabren dok gledam svoju decu kako služe svom Stvoritelju sa stavom sličnim stavu mog oca, koji je rekao: „Mi ne stajemo tako lako. Jehova nam je zapovedio da propovedamo.“ I zaista, Jehova je podržao i mene i moju porodicu tokom svih naših dana.

[Slika na 24. strani]

Sa ocem, mojom braćom i sestrom kod auta koji smo koristili tokom pionirskih dana. Ja sam desno

[Slika na 26. strani]

Sa suprugom Mirnom

[Slika na 26. strani]

Nedavna slika naše porodice

[Slika na 27. strani]

Još uvek svedočim putem pisama