Pavle organizuje pružanje pomoći svetima

DUHOVNI interesi su od prvenstvenog značaja za prave hrišćane. Ipak, njima je važna i briga o fizičkoj dobrobiti drugih. Oni se često staraju za one koji doživljavaju teškoće. Bratska ljubav motiviše hrišćane da pomognu suvernicima kojima je to potrebno (Jovan 13:34, 35).

Ljubav prema duhovnoj braći i sestrama pokrenula je apostola Pavla da organizuje sakupljanje priloga među skupštinama u Ahaji, Galatiji, Makedoniji i u oblasti Azije. Zašto je to bilo neophodno? Kako je bio organizovan program pružanja pomoći? Kakav je bio odziv? I zašto treba mi da budemo zainteresovani za ono što se dogodilo?

Situacija u jerusalimskoj skupštini

Nakon Pentekosta 33. n. e., Jevreji i prozeliti sa svih strana koji su postali učenici na Pentekost, ostali su neko vreme u Jerusalimu da nauče više o pravoj veri. Gde je bilo neophodno, suobožavaoci su rado pomagali tako što su podelili troškove tog produženog boravka (Dela apostolska 2:7-11, 41-44; 4:32-37). Društveni nemiri su doveli do daljnjih potreba dok su jevrejski nacionalisti podstrekavali na pobunu i nasilje rulje. Međutim, da nijedan Hristov sledbenik ne bi ostao gladan hrana se svakodnevno davala udovicama kojim je to bilo potrebno (Dela apostolska 6:1-6). Irod je navalio da progoni skupštinu, a sredinom 40-ih n. e. Judom je harala glad. Što se tiče Isusovih učenika rezultat svega toga prema Pavlovim rečima bile su ’patnje‘, ’nevolje‘ i „otimanje [njihove] imovine“ (Jevrejima 10:32-34; Dela apostolska 11:27–12:1).

Oko 49. n. e., situacija je još uvek bila ozbiljna. Stoga, nakon dogovora da se Pavle usredsredi na propovedanje neznabošcima, Petar, Jakov i Jovan su ga ohrabrivali da ’ima na umu siromašne‘. Pavle je nastojao da radi na tome (Galatima 2:7-10).

Organizovanje sakupljanja priloga

Pavle je nadzirao fond za siromašne hrišćane u Judeji. Otprilike 55. n. e., rekao je Korinćanima: „Što se tiče sakupljanja koje je za svete, kao što sam naložio galatijskim skupštinama, tako činite i vi. Svakog prvog dana u nedelji neka svako od vas u svojoj kući stavlja nešto na stranu i sakuplja, prema svojim mogućnostima... [Zatim] koga god preporučite pismima, njih ću poslati da odnesu vaš ljubazni dar u Jerusalim“ (1. Korinćanima 16:1-3). Godinu  dana kasnije Pavle je rekao da su Makedonija i Ahaja učestvovale. I, kada je prihod bio poslat u Jerusalim, izgleda da je prisustvo delegata iz oblasti Azije bilo pokazatelj da su skupštine iz tog područja takođe dale prilog (Dela apostolska 20:4; 2. Korinćanima 8:1-4; 9:1, 2).

Ni na koga nije bio vršen pritisak da dâ više nego što može. Umesto toga, u pitanju je bila stvar izjednačavanja tako da bi svaki višak mogao da ublaži nedostatak među svetima u Jerusalimu i Judeji (2. Korinćanima 8:13-15). „Neka svako učini kako je odlučio u svom srcu“, rekao je Pavle, „ne nerado niti od moranja, jer Bog voli veselog davaoca“ (2. Korinćanima 9:7).

Apostol je Korinćanima pružio dobar razlog za velikodušnost. Isus je ’postao siromašan zbog njih, da bi oni postali bogati‘ duhovno (2. Korinćanima 8:9). Naravno da je trebalo da oponašaju njegov nesebičan duh. Štaviše, pošto ih je Bog obogatio za „svaku vrstu velikodušnosti“, prikladno je da i oni pomažu u podmirivanju potreba svetih (2. Korinćanima 9:10-12).

Stav učesnika

Možemo puno naučiti o dobrovoljnom davanju ako osmotrimo stav onih koji su u prvom veku učestvovali u programu pružanja pomoći za svete. To sakupljanje priloga je bilo i više od samo pomaganja siromašnim obožavaocima Jehove. To je značilo da je postojala bratska veza između jevrejskih i nejevrejskih hrišćana. Davanje i prihvatanje priloga značilo je jedinstvo i prijateljstvo između nejevreja i Jevreja. Oni su delili i duhovne i materijalne stvari (Rimljanima 15:26, 27).

Pavle možda nije prvobitno pozvao makedonske hrišćane da učestvuju — i oni sami bili su veoma siromašni. Međutim, oni su ’veoma usrdno molili za prednost da daju‘. Zapazi, čak iako su doživljavali „velike kušnje pod nevoljom“, oni su radosno davali „preko svojih stvarnih mogućnosti“! (2. Korinćanima 8:1-4). Izgleda da je njihov veliki ispit uključivao i optužbe da propovedaju religiju koja je nezakonita za Rimljane. Dakle, razumljivo je što su bili saosećajni prema svojoj judejskoj braći, koja su doživljavala slične teškoće (Dela apostolska 16:20, 21; 17:5-9; 1. Solunjanima 2:14).

Iako je Pavle koristio prvobitnu revnost Korinćana za sakupljanje priloga da bi ohrabrio Makedonce, oduševljenje u Korintu je splaslo. Sada je apostol navodio velikodušnost Makedonaca da bi motivisao Korinćane. On je smatrao da je potrebno da ih podseti da je vreme da dovrše ono što su počeli pre godinu dana. Šta se dogodilo? (2. Korinćanima 8:10, 11; 9:1-5).

Tit je započeo sa sakupljanjem u Korintu, ali je najverovatnije došlo do problema koji su sprečili njegove napore. Nakon što je razgovarao s Pavlom u Makedoniji, Tit se vratio s još dvojicom da bi ojačao skupštinu u Korintu i završio sa sakupljanjem. Neki su možda insinuirali da Pavle pokušava da iskoristi Korinćane. Verovatno je zbog toga poslao tri čoveka da završe sa sakupljanjem i preporučio svu trojicu. „Izbegavamo da nam iko nađe zamerku u vezi s tim obilnim prilogom za koji treba da  se pobrinemo“, rekao je Pavle. „Jer ’činimo poštene pripreme, ne samo pred Jehovom, nego i pred ljudima‘“ (2. Korinćanima 8:6, 18-23; 12:18).

Dostavljanje priloga

Do proleća 56. n. e., priloženi novac je bio spreman da se odnese u Jerusalim. Pavle je išao s delegacijom koju su izabrali oni što su dali prilog. U Delima apostolskim 20:4 stoji: „Pratili su ga Sopater, sin Pira iz Verije, Solunjani Aristarh i Sekund, i Gaj iz Derve, i Timotej, i Tihik i Trofim iz oblasti Azije.“ Očigledno je među njima bio i Luka koji je mogao da zastupa hrišćane iz Filipa. Dakle najmanje devetorica muškaraca išli su na ovaj zadatak.

„Sveukupna sakupljena suma mora da je bila pozamašna“, kaže naučnik Diter Điorđi „inače zalaganje na kraju, uključujući i Pavla i tako puno delegata, ne bi vredelo tolikih nevolja ili troškova.“ Ova grupa nije postojala samo bezbednosti radi već takođe i da se Pavle zaštiti od bilo kakve optužbe o nepoštenju. Oni koji su bili poslati predstavljali su nejevrejske skupštine pred svetima u Jerusalimu.

Ploveći od Korinta do Sirije, trebalo je da delegacija stigne u Jerusalim do Pashe. Međutim, vesti o zaveri da se Pavle ubije dovele su do promene planova (Dela apostolska 20:3). Možda su njegovi neprijatelji želeli da ga ubiju dok bi on bio na moru.

Pavle je bio zabrinut zbog drugih stvari. Pre nego što je krenuo, on je napisao hrišćanima u Rimu da se mole da ’bude izbavljen od nevernika u Judeji i da se njegova služba koja je za Jerusalim pokaže kao prihvatljiva za svete‘ (Rimljanima 15:30, 31). Iako bi sveti bez sumnje primili priloge s dubokom zahvalnošću, Pavle je možda bio zabrinut zbog nevolje koju bi njegov dolazak mogao izazvati među Jevrejima uopšte.

Apostol je sasvim sigurno na umu imao siromašne. Iako Pismo ne govori kada je prilog bio predan, sam taj čin je unapredio jedinstvo i omogućio je nejevrejskim hrišćanima da pokažu svojim judejskim suobožavaocima zahvalnost za duhovno bogatstvo koje su primili od njih. Pavlovo pojavljivanje u hramu nedugo nakon što je stigao u Jerusalim izazvalo je pobunu i dovelo do njegovog hapšenja. Ali, to mu je na kraju omogućilo da svedoči vladarima i kraljevima (Dela apostolska 9:15; 21:17-36; 23:11; 24:1–26:32).

Naši prilozi danas

Od prvog veka mnogo se toga promenilo — ali ne i osnovna načela. Hrišćani su ispravno informisani o finansijskim potrebama. Priloge namenjene onima u oskudici treba da daju dobrovoljno, motivisani ljubavlju prema Bogu i bližnjima (Marko 12:28-31).

Mere pružanja pomoći koje su bile preduzete u korist svetih iz prvog veka pokazuju da raspodela priloga mora da bude dobro organizovana i sprovedena na krajnje pošten način. Naravno, Jehova Bog je svestan potreba, i čini pripreme za svoje sluge tako da oni uprkos teškoćama mogu nastaviti sa učestvovanjem u prenošenju dobre vesti o Kraljevstvu drugima (Matej 6:25-34). Ipak, svi mi možemo učiniti svoj deo, kakvo god da je naše finansijsko stanje. Na taj način, ’ko ima mnogo, neće imati previše, i ko ima malo, neće imati premalo‘ (2. Korinćanima 8:15).