Jednotomna Biblija

U PRAVLJENJU Biblijâ rani hrišćani su bili prvi koji su koristili kodeks — knjigu, a ne svitak. Međutim, oni nisu odmah počeli s proizvodnjom jednog uveza koji bi u sebi sadržavao sve biblijske knjige. Značajan korak ka sve većoj proizvodnji jednotomnih Biblija načinio je u šestom veku Flavije Kasiodor.

Flavije Magnus Aurelije Kasiodor rođen je otprilike između 485. i 490. n. e. u bogatoj porodici u Kalabriji, na južnom kraju današnje Italije. Živeo je tokom burnog perioda italijanske istorije kada su poluostrvo prvo okupirali Goti, a zatim Vizantijci. Kada je imao negde oko 60 ili 70 godina, Kasiodor je podigao manastir Vivarijum i biblioteku blizu svog doma u Skvilačeu (Kalabrija).

Brižljivi izdavač Biblije

Kasiodorova primarna briga bila je kako obznaniti Bibliju. „Po mišljenju Kasiodora“, piše istoričar Piter Braun, „svu latinsku književnost trebalo je koncentrisati na obznanjivanje Pisma. Sva pomoćna sredstva ranije korišćena za proučavanje i prepisivanje klasičnih tekstova trebalo je iskoristiti u svrhu razumevanja Pisma i njegovog veštog prepisivanja. Poput nekog novoformiranog planetarnog sistema, trebalo je da se latinska kultura kao celina vrti u orbiti oko ogromnog sunca Božje Reči.“

Kasiodor je u manastiru Vivarijum skupio prevodioce i gramatičare da bi proverili celu Bibliju i organizovali sav posao oko uređivanja. To je poverio samo nekolicini učenih ljudi. Kada bi pretpostavili da je u pitanju pisarska greška trebalo je da izbegavaju brza redigovanja. Ako bi se pojavilo pitanje vezano za gramatiku, veći autoritet je trebalo dati drevnim biblijskim manuskriptima nego priznatoj latinskoj upotrebi. Kasiodor je naložio: „Specifičnost gramatike... mora se sačuvati, jer tekst, koji je poznat kao nadahnut, ne može biti podložan nepravilnostima... Biblijski načini izražavanja, metafore i idiomi moraju se sačuvati, čak iako su čudni za latinske standarde, a tako i ’hebrejski‘ oblici vlastitih imena“ (The Cambridge History of the Bible).

Kodeks Grandior

Prepisivačima u manastiru Vivarijum je bilo naloženo da proizvedu barem tri zasebna izdanja Biblije na latinskom jeziku. Jedno od tih izdanja, u devet tomova, verovatno je sadržavalo Starolatinski tekst, prevod koji se pojavio krajem drugog veka. Drugo izdanje je sadržavalo latinsku Vulgatu, koju je Jeronim završio otprilike početkom petog veka. Treće izdanje, kodeks Grandior, što znači „veći kodeks“ uzet je od tri biblijska teksta. Kod ova zadnja dva izdanja sve biblijske knjige su bile spojene u jedan tom.

Izgleda da je Kasiodor bio prvi koji je proizveo jednotomne Biblije na  latinskom, nazivajući ih pandekta. a Verovatno je uvideo koliko je praktično da sve biblijske knjige budu u jednom uvezu, čime bi se eliminisalo sporo osvrtanje na nekoliko svezaka.

Od južne Italije do Britanskih ostrva

Ubrzo nakon Kasiodorove smrti (verovatno oko 583. n. e.) počelo je putovanje kodeksa Grandiora. Veruje se da je u to vreme deo vivarijumske biblioteke bio prenesen u lateransku biblioteku u Rimu. Anglo-saksonski opat Keolfrit je 678. godine po povratku iz Rima poneo kodeks sa sobom na Britanska ostrva. Tako je kodeks dospeo u dva manastira u Virmutu i Džaru, kojim je upravljao Keolfrit (današnja Nortumbrija, Engleska).

Mora da je Kasiodorova jednotomna Biblija fascinirala Keolfrita i njegove monahe, koje je verovatno privukla njena laka upotreba. Tako su za samo nekoliko decenija proizveli još tri kompletne jednotomne Biblije. Jedini preživeli primerak ovih Biblija je ogromni manuskript kodeks Amijatinus. On ima 2 060 strana od teleće kože, a svaka je formata 51 sa 33 centimetra. Od korica do korica je 25 centimetara debeo i teži preko 34 kilograma. To je najstarija kompletna jednotomna Biblija na latinskom koja još uvek postoji. Eminentni bibličar 19. veka Fenton Dž. A. Hort pronašao je ovaj kodeks 1887. godine. Hort je komentarisao: „Čak i za savremenog posmatrača ovo čudo od [manuskripta] ostavlja impresiju skoro dostojnu strahopoštovanja.“

Povratak za Italiju

Izvorni kodeks Grandior koji je naručio Kasiodor danas je izgubljen. Ali njegov anglo-saksonski potomak, latinski kodeks Amijatinus, nakon svog završetka pošao je natrag za Italiju. Pred samu smrt Keofrit je odlučio da se vrati u Rim. Poneo je sa sobom jedan od njegova tri biblijska manuskripta na latinskom kao poklon papi Grguru II. Keofrit je umro na putu 716. u Langru (Francuska). Ali njegova Biblija je nastavila putovanje s grupom putnika. Kodeks je na kraju priključen biblioteci manastira Maunt Amijata, u srednjoj Italiji, po čemu je on i dobio ime kodeks Amijatinus. Godine 1782. manuskript je prenesen u biblioteku Mediči-Lorenco u Firenci (Italija) gde ostaje i dalje jedan od najdragocenijih poseda biblioteke.

Kako je kodeks Grandior uticao na nas? Od vremena Kasiodora, prepisivači i štampači su pokazivali sve veću naklonost prema izdavanju jednotomnih Biblija. Sve do danas, Biblija u ovakvom obliku olakšala je ljudima da je konsultuju i da tako u svom životu izvuku korist iz njene snage (Jevrejima 4:12).

[Fusnota]

[Mapa na 29. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Put kodeksa Grandiora

Manastir Vivarijum

Rim

Džaro

Virmut

Put kodeksa Amijatinusa

Džaro

Virmut

Maunt Amijata

Firenca

[Izvor]

Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

[Slike na 30. strani]

gore: kodeks Amijatinus levo: prikaz Jezdre u kodeksu Amijatinusu

[Izvor]

Biblioteka Mediči-Lorenco, Firenca