Životna priča

Radosna i zahvalna uprkos bolnom gubitku

ISPRIČALA NENSI E. PORTER

Bilo je to jedne tople večeri, 5. juna 1947. na Bahamskim ostrvima, na jugoistočnoj obali Sjedinjenih Država. Jedan službenik za imigraciju došao je u neočekivanu posetu kod mene i mog supruga Džordža. Predao nam je jedno pismo u kom je stajalo da više nismo poželjni na ostrvima i da treba „odmah da napustimo naselje“!

DŽORDŽ i ja smo bili prvi misionari Jehovinih svedoka koji su stigli u Nasau, najveći grad na Bahamskim ostrvima. Tu dodelu smo dobili nakon što smo diplomirali u osmom razredu Gileada, misionarske škole koja se nalazila u unutrašnjosti Njujorka. Šta smo to učinili što je izazvalo tako oštru reakciju nakon samo tri meseca našeg boravka? I kako to da sam više od 50 godina kasnije, još uvek ovde?

Obučavanje za službu

Moj otac Hari Kilner je snažno uticao na to da moj život bude takav kakav je bio. Pružio mi je odličan primer time što je učinio mnoge žrtve da bi postao Jehovin svedok. Premda mu zdravlje nije bilo baš najbolje, išao je u propovedanje skoro svaki vikend, revno stavljajući interese Kraljevstva na prvo mesto (Matej 6:33). Nismo bili bogati, ali njegova prodavnica obuće je 1930-ih bila centar  duhovnih aktivnosti u Letbridžu (Alberta, Kanada). Moje najranije uspomene su vezane za punovremene sluge Jehovinih svedoka, to jest pionire, koji su posećivali naš dom i delili iskustva s nama.

Počela sam s pionirskom službom 1943. godine blizu Fort Maklauda i Klersholma (Alberta). U to vreme je naše delo propovedanja bilo zabranjeno u Kanadi zbog toga što su protivnici tokom Drugog svetskog rata izvrtali činjenice o nama. Naše područje se protezalo 100 kilometara u prečniku, ali pošto smo bili mladi i puni snage, nije nam bilo ništa da biciklom ili pešice stignemo do malih naselja i farmi u tom području. Tokom tog vremena imala sam priliku da razgovaram s nekim diplomcima Gileada i njihova iskustva su u meni pokrenula želju da budem misionar.

Godine 1945. sam se udala za Džordža Portera koji je bio iz Saskačivena (Kanada). Njegovi roditelju su bili revni Svedoci još od 1916, a i on je izabrao punovremenu službu kao svoju karijeru. Naša prva dodela je bila prelepa dolina Lin u Severnom Vankuveru (Kanada). Ubrzo nakon toga smo pozvani u Gilead.

Tokom godina sam imala priliku da pričam sa studentima koji su završili različite teološke seminare i videla sam koliko im je teološko obučavanje potkopalo veru u Boga i njegovu Reč, Bibliju. Nasuprot tome, ono što smo mi učili u Gileadu izoštrilo je našu sposobnost razmišljanja i iznad svega ojačalo našu veru u Jehovu Boga i njegovu Reč. Naši školski drugovi su bili dodeljeni u Kinu, Singapur, Indiju, zemlje u Africi, Južnoj Americi i drugde. Još uvek se sećam kako smo bili uzbuđeni kada smo saznali da su tropska Bahamska ostrva naša dodela.

Kako to da smo mogli ostati tamo

U poređenju s putem koji su morali prevaliti naši školski drugovi, naše putovanje na Bahamska ostrva bilo je kratko. Ubrzo smo uživali u toplom vremenu, plavetnilu neba, tirkiznoj vodi, pastelnim bojama građevina i u bezbrojnim biciklima. Međutim, mene je prvo najviše impresionirala mala grupa od pet Svedoka koji su nas sačekali kad smo stigli brodom. Uskoro smo shvatili da je kultura ovde skroz drugačija od naše. Primera radi, moj suprug je bio zamoljen da me u javnosti ne zove dušo, pošto se taj izraz obično koristi u nekoj vanbračnoj vezi.

Ubrzo nas je sveštenstvo, očigledno zato što se osećalo ugroženo jer smo se mi slobodno kretali među ljudima, lažno optužilo da smo komunisti. Zbog  toga nam je naređeno da napustimo zemlju. Tada su Svedoci — kojih je na ostrvima u to vreme bilo manje od 20 — odmah sakupili na hiljade potpisa za peticiju, kako bi nam bilo dozvoljeno da ostanemo. Tako je naređenje za proterivanje povučeno.

Na novo područje

Biblijska istina je brzo rasla u srcu onih koji su voleli Boga i zato je na Bahamska ostrva poslato još misionara iz Gileada. Zatim je 1950. godine tamo osnovana kancelarija podružnice. Deset godina kasnije, Milton Henšel, član osoblja svetske centrale u Bruklinu (Njujork), posetio je Bahamska ostrva i pitao misionare da li bi neko hteo da ode i otpočne delo propovedanja na nekom drugom Bahamskom ostrvu. Džordž i ja smo se ponudili i tako je otpočeo naš 11-godišnji boravak na ostrvu Long.

Ovo ostrvo, kao jedno od mnogih koja sačinjavaju Bahamska ostrva, dugo je 140 kilometara a široko 6, i u to vreme nije imalo prave gradove. Glavni grad Klarens je imao oko 50 kuća. Život je bio prilično primitivan — nije bilo struje, tekuće vode, mogućnosti da se kuva u kući, niti vodovoda. Stoga smo se morali prilagoditi životu tipičnom za daleka ostrva. Ovde je zdravstveno stanje ljudi bila omiljena tema razgovora. Naučili smo da u naš pozdrav ne uključujemo pitanje: „Kako ste danas?“ jer bi odgovor često bio poduži izveštaj o kompletnoj medicinskoj istoriji te osobe.

Veći deo našeg svedočenja bio je obavljan od kuhinje do kuhinje, zato što smo ljude obično nalazili u njihovim vanjskim kuhinjama s krovom od trske i ognjištem na kom su se ložila drva. Naselja su uglavnom sačinjavali siromašni, ali veoma ljubazni farmeri ili ribari. Većina njih nije samo religiozna već i jako sujeverna. Neobični događaji su se uglavnom tumačili kao neka predskazanja.

Sveštenstvo je bez imalo griže savesti nepozvano ulazilo u domove ljudi i cepalo im biblijsku literaturu koju smo ostavili. Tako su zaplašili one koju su bili bojažljivi, ali nisu svi ustuknuli pred njima. Na primer, jedna odvažna 70-godišnja žena nije se dala zastrašiti. Želela je da razume Bibliju i na kraju je pored mnogih drugih i ona postala Svedok. Kako smo pronalazili sve više zainteresovanih ljudi, Džordž je morao nekad nedeljom da putuje 300 kilometara da bi pomogao tim osobama da dolaze na sastanke.

Tokom prvih meseci kada tamo nije bilo drugih Svedoka, Džordž i ja smo čuvali našu duhovnost tako što smo redovno održavali sve hrišćanske sastanke. Osim toga, marljivo smo sledili plan da svakog ponedeljka uveče proučavamo nešto iz Kule stražare i da čitamo Bibliju. Takođe smo čitali svako izdanje Kule stražare i Probudite se! čim ih dobijemo.

Moj otac je umro dok smo mi bili na ostrvu Long. Sledećeg leta, 1963. godine,  uredili smo da mama dođe i živi blizu nas. Premda je bila u poodmaklim godinama prilično dobro se prilagodila i živela je na ostrvu Long sve do svoje smrti 1971. godine. Danas Long ima jednu skupštinu i novu novcatu Dvoranu Kraljevstva.

Bolan izazov

Godine 1980. Džordž je primetio da njegovo zdravlje počinje da se pogoršava. Tako je počelo jedno od najbolnijih iskustava u mom životu — da gledam kako moj voljeni suprug, saradnik i prijatelj boluje od Alchajmerove bolesti. Njegova kompletna ličnost se promenila. Završni i najgori deo trajao je oko četiri godine pre nego što je umro 1987. godine. Pratio me je u službi i na sastancima sve dok je mogao, iako sam zbog njegovog nastojanja da to radi mnogo puta plakala. Iako je ljubav koju pokazuju naša hrišćanska braća zbilja utešna, on mi još uvek mnogo nedostaje.

Nešto najdragocenije u mom braku s Džordžom bila je naša česta i ugodna komunikacija. Sad kada ga više nema, zahvalnija sam nego ikada Jehovi što poziva svoje sluge da se ’neprestano mole‘, da ’ustraju u molitvi‘ i da se ’mole svakim oblikom molitve‘ (1. Solunjanima 5:17; Rimljanima 12:12; Efešanima 6:18). Tako je utešno znati da se Jehova stara za to da nam bude dobro. Zaista se osećam poput psalmiste koji je pevao: „Blagosloven Jehova, koji svakodnevno nosi teret za nas“ (Psalam 68:19, NW). To što na svaki dan gledam kao na zaseban dan, što prihvatam svoja ograničenja i što sam zahvalna za blagoslove koje donosi svaki dan, kao što je Isus savetovao, za mene je zaista najbolji način života (Matej 6:34).

Radosne nagrade hrišćanske službe

Pošto sam zaposlena u hrišćanskoj službi, to mi pomaže da se previše ne osvrćem na prošlost. Tako mogu da kontrolišem emocije koje dovode do depresije. Poučavanje drugih o biblijskoj istini jeste poseban izvor radosti. To mi omogućuje da imam redovnu duhovnu rutinu koja moj život čini organizovanim i stabilnim (Filipljanima 3:16).

Jednom me je pozvala jedna žena kojoj sam oko 47 godina ranije prenela poruku o Kraljevstvu. Ona je ćerka jednog od naših prvih studenata Biblije koje smo imali kad smo 1947. stigli na Bahamska ostrva. Njeni majka, otac i sva braća i sestre su postali Jehovini svedoci, kao  i većina njihove dece i unučadi. U stvari više od 60 članova njene porodice su Svedoci. Ali ona lično nikada nije prihvatila biblijsku istinu. Međutim, sada je napokon spremna da postane sluga Jehove Boga. Kakva je samo radost bila posmatrati kako je šačica Svedoka, koliko ih je bilo na Bahamskim ostrvima kad smo Džordž i ja stigli, narasla na preko 1 400!

Ponekad me ljudi pitaju da li mi je žao što nemam svoju decu. Naravno, deca mogu biti blagoslov. Pa ipak, takvu ljubav kakvu meni pružaju moja duhovna deca, unučad i praunučad verovatno nisu iskusili svi biološki roditelji. Zaista, oni koji „rade ono što je dobro“ i koji su „bogati u dobrim delima“ jesu najsrećniji ljudi (1. Timoteju 6:18). Zato ću ostati zaposlena u službi sve dok mi to dopušta moje zdravlje.

Jednoga dana u zubarskoj ordinaciji mi je prišla jedna mlada žena i rekla: „Vi mene ne znate, ali ja znam vas i hoću samo da znate da vas volim.“ Zatim mi je ispričala kako je upoznala biblijsku istinu i koliko je zahvalna što smo mi misionari došli na Bahamska ostrva.

Jednom drugom prilikom, kada sam se vratila sa odmora pronašla sam jednu ružu pred vratima gde sada živim, u podružnici Jehovinih svedoka u Nasau. Na njoj je bila poruka: „Srećni smo što si opet kući.“ Moje srce je prepuno zahvalnosti i nagoni me da tako mnogo volim Jehovu kada vidim šta njegova Reč, organizacija i duh čine od ljudi! Zaista, Jehova nas često podržava svojom rukom koristeći one koji nas okružuju.

Prepuna zahvalnosti

Moj život nije uvek bio lak, niti je sad uvek sve lako. Ali ima mnogo toga zbog čega sam zahvalna — radosti službe, ljubav i naklonost tako puno hrišćanske braće i sestara, ljubazna briga Jehovine organizacije, predivna istina iz Biblije, nada da ću ponovo biti sa onima koje volim kada uskrsnu i uspomene na 42 godine braka s vernim Jehovinim slugom. Pre nego što smo se venčali, molila sam se za to da uvek mogu da pomažem mom suprugu da ostane u punovremenoj službi koju je toliko voleo. Jehova mi je dobrostivo uslišio tu molitvu. Zato mu želim iskazati svoju zahvalnost time što ću mu uvek biti verna.

Bahamska ostrva su popularno odredište za turiste koji troše hiljade dolara da bi došli i radovali se tropskim užicima. Pošto sam odlučila da služim Jehovi gde god me njegova organizacija uputi imala sam to radosno iskustvo da putujem s jednog kraja ovih ostrva na drugi objavljujući dobru vest o Kraljevstvu. Ali još važnije je to što sam upoznala i naučila da cenim izuzetnu ljubav prijateljski naklonjenih Bahamaca.

Veoma sam zahvalna onima koji su preneli istinu mojim roditeljima, koji su pak usadili u moj mladi um i srce snažnu želju da najpre tražim Božje Kraljevstvo. Mladi koji služe Jehovi danas mogu isto tako primiti mnoge blagoslove ako uđu na „velika vrata“ koja vode do mnogih prilika za pojačanu službu (1. Korinćanima 16:9). I vi ćete takođe biti prepuni zahvalnosti ukoliko svoj život koristite na čast Jehovi, ’Bogu nad bogovima‘ (Ponovljeni zakoni 10:17; Danilo 2:47).

[Slika na 24. strani]

U službi na ulici 1944. godine u Viktoriji (Britanska Kolumbija)

[Slika na 24. strani]

Džordž i ja 1946. godine u školi Gilead

[Slika na 25. strani]

S Džordžom 1955. godine ispred misionarskog doma u Nasau (Bahamska ostrva)

[Slika na 26. strani]

Misionarski dom na Dedmanovom sprudu, gde smo služili od 1961. do 1972. godine