Životna priča

Okušali smo Jehovu

ISPRIČAO POL SKRIBNER

„Dobro jutro gospođo Stakhaus. Ovog jutra primam narudžbe za uskršnje kolače i siguran sam da biste rado želeli jedan za svoju porodicu.“ Bilo je to početkom proleća 1938. u Atku (Nju Džersi, SAD), gde sam razgovarao s jednom od najboljih mušterija na mojoj prodajnoj ruti za Glavno pekarsko preduzeće. Na moje iznenađenje, gospođa Stakhaus me je odbila.

„NISAM zainteresovana“, rekla je. „Mi ne slavimo Uskrs.“

Sada više nisam znao šta da mislim. Ne slave Uskrs? Naravno, prvo pravilo prodaje jeste da je mušterija uvek u pravu. Šta sada? „Pa“, osmelio sam se da kažem, „to je jako lep kolač, a znam da volite naše proizvode. Zar ne mislite da bi prijao vašoj porodici čak i ako vi, ovaj, ne slavite Uskrs?“

„Ne verujem“, ponovila je, „ali nameravala sam da razgovaram s vama o nečemu gospodine Skribner, i ovo bi mogla biti prava prilika.“ Taj razgovor mi je potpuno promenio život! Gospođa Stakhaus, član skupštine Jehovinih svedoka Berlin u Nju Džersiju, objasnila mi je odakle potiče slavljenje Uskrsa i dala mi je tri brošurice. Nosile su naslove Sigurnost, Otkriveni i Zaštita. Otišao sam kući s brošurama, radoznao ali i pomalo zabrinut. U onome što je gospođa Stakhaus rekla bilo je nečeg poznatog, nečeg iz mog detinjstva.

Prvi kontakt sa Istraživačima Biblije

Rođen sam 31. januara 1907, a 1915, kada sam imao osam godina, otac je umro od raka. Majka i ja smo zbog toga otišli da živimo  kod njenih roditelja u velikoj kući u Maldenu (Masačusets). Moj ujak Bendžamin Ransom i njegova žena takođe su živeli tamo, samo na drugom spratu. Ujka Ben je još pre početka 20. veka bio povezan s Međunarodnim istraživačima Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Mnogo sam voleo ujka Bena ali ostali iz majčine porodice, koji su bili metodisti, mislili su da je čudan. Godinama kasnije, pre nego što se razvela od njega, njegova žena je uspela da ga zbog njegovih verovanja nakratko smesti u bolnicu za duševne bolesti! Pošto su doktori brzo utvrdili da je sa ujka Benom sve u redu, otpustili su ga uz izvinjenje.

Ujka Ben me je vodio sa sobom u Boston na sastanke Međunarodnih istraživača Biblije, naročito kada su dolazili gostujući predavači ili kada su bile neke posebne prilike. Jednom prilikom je gostujući predavač bio niko drugi do Čarls Tejz Rasel, koji je tih dana nadgledao delo propovedanja. Drugom prilikom, poseban događaj je bilo prikazivanje „Foto-drame stvaranja“. Iako je to bilo davne 1915, sve do današnjeg dana jasno se sećam slike Avrahama kako vodi Isaka na goru da bi ga prineo kao žrtvu (Postanje, 22. poglavlje). Još uvek mogu da ih vidim kako se s mukom penju uz brdo s tovarom drva, i Avrahama s potpunim poverenjem u Jehovu. Pošto sam bio dečak bez oca, to je na mene ostavilo snažan utisak.

Onda su se ujka Ben i njegova žena preselili u Mejn, a majka se preudala pa smo otišli u Nju Džersi. Ujka Bena zbog toga nisam video dugo vremena. Tokom mojih tinejdžerskih godina u Nju Džersiju, upoznao sam Marion Nef, jedno od osmoro dece iz jedne prezbiterijanske porodice koju sam voleo da posećujem. S tom porodicom i grupom mladih iz njihove crkve proveo sam toliko nedeljnih večeri da sam na kraju i sam postao prezbiterijanac. Ipak, još uvek sam se sećao nekih stvari koje sam naučio na sastancima Istraživača Biblije. Marion i ja smo se venčali 1928, a naše ćerke Doris i Luiza su se rodile 1935. i 1938. S malim detetom i novorođenčetom, oboje smo osetili potrebu za duhovnim vođstvom u podizanju svoje porodice.

Pronalaženje istine u tim brošuricama

Marion i ja smo tražili crkvu kojoj bismo se priključili i smislili smo plan. Svake nedelje smo se menjali; dok je jedno od nas dvoje ostajalo kod kuće s decom, drugo je odlazilo u neku crkvu. Jedne nedelje je na Marion bio red da ostane kod kuće, ali sam se ponudio da umesto nje čuvam decu kako bih mogao da pročitam brošuru Sigurnost, prvu od tri koje mi je dala gospođa Stakhaus. Kad sam počeo, nisam mogao da stanem! Bio sam sve uvereniji da sam pronašao nešto što nijedna crkva nije mogla da ponudi. Sledeće nedelje se dogodilo isto i dragovoljno sam čuvao decu da bih pročitao drugu brošuricu, Otkriveni. Ono što sam čitao izgledalo mi je prilično poznato. Da li je ujka Ben verovao u ovo? Naša porodica je mislila da je njegova religija ludost. Šta će Marion  misliti? Nisam morao da brinem. Kada sam se nekoliko dana posle čitanja brošurice Otkriveni vratio s posla, Marion me je iznenadila rekavši: „Pročitala sam one brošurice koje si doneo. Stvarno su interesantne.“ Laknulo mi je!

Na poleđini brošurica bila je informacija o nedavno objavljenoj knjizi Neprijatelji, jednom vatrenom razotkrivanju krive religije. Rešili smo da je naručimo. Međutim, pre nego što smo stigli da pošaljemo narudžbenicu, jedan Svedok je pokucao na naša vrata i ponudio nam baš tu knjigu. Pun pogodak! Prestali smo da posećujemo crkve i počeli smo da idemo na sastanke skupštine Jehovinih svedoka Kamden u Nju Džersiju. Samo nekoliko meseci kasnije, u nedelju 31. jula 1938, grupa od oko nas 50 sastala se na travnjaku sestre Stakhaus — u kući gde sam pokušao da prodam uskršnje kolače — i slušali smo snimljeni govor za krštenje koji je održao sudija Raterford. Zatim smo se u kući presvukli i nas 19 se krstilo u obližnjem potoku.

Odlučan da budem pionir

Nedugo nakon mog krštenja, jedna sestra iz skupštine mi je pričala o ljudima  koji se nazivaju pioniri, koji javnu službu čine svojom najvažnijom aktivnošću. Istog trena sam se zainteresovao i uskoro sam upoznao porodicu u kojoj su svi bili pioniri. Jedan stariji čovek, brat Konig, njegova žena i odrasla ćerka, svi su bili pioniri u obližnjoj skupštini. Kao otac mlade porodice, bio sam impresioniran dubokom radošću koju je porodica Konig imala u službi. Često bih navratio, parkirao svoj pekarski kamionet i išao s njima u službu od kuće do kuće. Uskoro sam i sam želeo da budem pionir. Ali kako? Marion i ja smo imali dvoje male dece, a moj posao je bio težak. U stvari, pošto je u Evropi počeo Drugi svetski rat, sve više i više mladih ljudi je odlazilo u vojsku Sjedinjenih Država i za nas koji smo ostali da radimo u civilstvu bilo je više posla. Nagovarali su me da preuzmem još prodajnih ruta i znao sam da s toliko obaveza nikad neću biti pionir.

Kada sam razgovarao s bratom Konigom o svojoj želji da pionirim, on je rekao: „Samo nastavi da vredno radiš u Jehovinoj službi i u molitvi mu stalno govori o svom cilju. On će ti pomoći da ga ostvariš.“ Više od godinu dana sam radio upravo to. Često sam razmišljao o stihovima kao što je Matej 6:8 koji nas uverava da Jehova zna naše potrebe čak i pre nego što ga molimo. Trudio sam se da sledim savet iz Mateja 6:33, da najpre tražim Božje Kraljevstvo i njegovu pravednost. Ohrabrio me je i brat Melvin Vinčester, sluga zone (sada se naziva pokrajinski nadglednik).

Razgovarao sam s Marion o svojim ciljevima. Razgovarali smo o rečima iz Malahije 3:10, 11 koje nas hrabre da okušamo Jehovu i da vidimo da li će na nas izliti blagoslov. Bio sam ohrabren njenim odgovorom: „Ako želiš da budeš pionir, nemoj zbog mene da oklevaš. Ja mogu da brinem o devojčicama dok ti pioniriš. I tako nam u materijalnom pogledu ne treba puno.“ Sa 12 godina braka iza nas znao sam da je Marion štedljiva i pedantna domaćica. Ona je tokom godina bila predivan partner u pionirenju i jedna od tajni našeg uspeha u skoro 60 godina punovremene službe bila je njena sposobnost da bude zadovoljna s malo i da učini da to malo izgleda kao mnogo.

Do leta 1941, posle mnogo meseci molitvi i planiranja, Marion i ja smo uštedeli nešto novca i kupili jednu 5,5 metara dugačku kamp-prikolicu u kojoj je naša porodica mogla da živi. Napustio sam posao, postao opšti pionir jula 1941. i u punovremenoj službi sam sve do sada. Moja prva dodela su bile deset stanica na putu broj 50 između Nju Džersija i Sent Luisa u Misuriju gde je početkom avgusta trebalo da se održi naš kongres. Bila su mi poslata imena i adrese braće koja su stanovala duž puta i ja sam im pisao unapred da bi ih obavestio kada da me očekuju. Po dolasku na kongres, trebalo je da pronađem odeljenje za pionire da bih dobio drugu dodelu.

’Okušaću Jehovu‘

Našu malu kamp-prikolicu smo natovarili literaturom i otišli na naš poslednji sastanak u Kemdenu da se oprostimo od braće. S dve male devojčice o kojima je trebalo brinuti i bez nekog odredišta na vidiku posle kongresa, naši planovi su nekoj braći sigurno delovali nerealno i nekoliko njih nam je reklo: „Vratićete se i pre nego što odete.“ Pamtim da sam rekao: „Pa, ne kažem da neću. Jehova je rekao da će brinuti o meni i ja ću Jehovu okušati.“

Posle šest decenija pionirenja u 20 gradova od Masačusetsa do Misisipija, možemo reći da je Jehova više nego održao svoje obećanje. Blagoslovi koje je izlio na Marion, mene i naše dve ćerke veći su od bilo čega čemu sam se mogao nadati 1941. Između ostalog, naše ćerke služe kao verni pioniri u obližnjim skupštinama, a (po zadnjem brojanju) imamo i oko stotinu duhovnih sinova i kćeri raštrkanih po celoj istočnoj obali Sjedinjenih Država. Ja sam proučavao s 52 osobe koje su predale život Jehovi Bogu, a Marion s 48.

Avgusta 1941. došli smo u Sent Luis i tamo sam upoznao brata T. Dž. Salivana iz  Betela. Kod njega je bilo pismo o mom naimenovanju koje mi je trebalo zbog rata koji se bližio i regrutacije. Bratu Salivanu sam rekao da moja žena provodi u službi isto toliko vremena koliko i ja i da bi volela da pioniri sa mnom. Iako odeljenje za pionire još nije bilo formirano na kongresu, brat Salivan je na licu mesta upisao Marion kao pionira i pitao nas: „Gde ćete pioniriti posle kongresa?“ Nismo znali. „Ne brinite“, rekao je, „na kongresu ćete već upoznati nekoga iz područja kome su potrebni pioniri i stvari će biti sređene. Samo nam pišite gde ste i mi ćemo vas dodeliti.“ Tako je i bilo. Ispostavilo se da je brat Džek Devit, bivši sluga zone, poznavao neke ljude iz Nju Marketa u Virdžiniji koji su imali pionirski dom kojem je trebalo još nekoliko pionira. Tako smo se posle kongresa uputili ka Nju Marketu.

U Nju Marketu se dogodilo nešto posebno. Ko će iz Filadelfije doći da nam se pridruži u pionirenju ako ne Bendžamin Ransom! Da, ujka Ben. Kakva je radost bila raditi s njim u službi od kuće do kuće posle više od 25 godina otkako je u Bostonu posejao seme istine u moje srce! Uprkos tome što se suočavao s godinama ravnodušnosti, izrugivanja i čak progonstva od porodice, ujka Ben nikada nije izgubio ljubav prema Jehovi i službi.

Uživali smo u osmomesečnom boravku u pionirskom domu u Nju Marketu. Tokom tog vremena smo između ostalih stvari naučili i kako da razmenimo literaturu za piliće i jaja. Onda smo ujka Ben, Marion i ja, zajedno s još troje drugih, dodeljeni da služimo kao specijalni pioniri u Hanoveru (Pensilvanija) — na prvoj od šest dodela koje smo imali u Pensilvaniji od 1942. do 1945.

Specijalni pioniri tokom Drugog svetskog rata

Tokom Drugog svetskog rata bilo je perioda kada smo zbog našeg neutralnog stava morali da se suočavamo s neprijateljstvom, ali Jehova nikada nije propustio da nas podrži. Jednom se u Provinstaunu (Masačusets) naš stari bjuik pokvario i da bih izvršio naknadnu posetu morao sam da pešačim nekoliko kilometara kroz vrlo neprijateljski katolički kraj. Prošao sam pored grupe mladih huligana koji su me prepoznali i počeli da viču. Kamenice su počele da fijuču oko mojih ušiju, a ja sam požurio nadajući se da me mladići ne jure. Bez povreda sam stigao do kuće zainteresovane osobe. Međutim, domaćin, jedan ugledan član Američke legije, izvinio se rekavši: „Ne mogu vas primiti večeras. Zaboravio sam da idemo u centar da gledamo film.“ Srce mi se sledilo pri pomisli da me na uglu čekaju mladići koji su bacali kamenje. Međutim, laknulo mi je kada je gospodin dodao: „Što ne biste pošli s nama? Možemo razgovarati usput.“ Tako sam uspeo da mu dam svedočanstvo i da bezbedno prođem pored opasnog mesta.

Uravnoteživanje porodičnih odgovornosti i službe

Posle rata smo imali nekoliko dodela u Virdžiniji, uključujući i osmogodišnji boravak u Šarlotsvilu kao specijalni i opšti pioniri. Do 1956. ćerke su porasle i udale se, a Marion i ja smo opet bili u pokretu, služeći kao pioniri u Harisonburgu (Virdžinija) i kao specijalni pioniri u Linkoltonu (Severna Karolina).

Godine 1966. bila mi je dodeljena putujuća služba i putovao sam od skupštine do skupštine i hrabrio braću, baš kao što je brat Vinčester mene ohrabrio u Nju Džersiju 30-tih godina. Dve godine sam služio skupštinama u pokrajini Tenesi. Onda smo Marion i ja bili zamoljeni da se vratimo svojoj najvećoj ljubavi, specijalnom pionirenju. Od 1968. do 1977. služili smo kao specijalni pioniri na dalekom jugu, od Džordžije do Misisipija.

U Istmanu (Džordžija) bio sam dodeljen kao skupštinski nadglednik (sada se naziva predsedavajući nadglednik) da bih zamenio Pauela Kirklanda, jednog dragog, starijeg brata koji je mnogo godina služio kao putujući nadglednik ali više nije bio tako zdrav. Bio je mnogo zahvalan  i pružao mi je punu podršku. Njegova podrška je bila jako važna zato što su u skupštini nastale nesuglasice, u koje su bila uključena neka ugledna braća. Pitanje je došlo do tačke usijanja i mnogo sam vremena proveo moleći se Jehovi. Na um su mi dolazili stihovi kao što su Poslovice 3:5, 6: „Svim se srcem svojim uzdaj u Jehovu a na svoju misao nemoj se oslanjati. Poznaj ga na svima putevima svojim, i on će ti staze tvoje uravniti.“ Mnogo smo se trudili da linije komunikacije zadržimo otvorenima i uspeli smo da ujedinimo skupštinu s dobrim rezultatima za sve.

Do 1977. smo već pomalo osećali teret svojih godina i bili smo dodeljeni u područje Šarlotsvila gde su živele naše ćerke s porodicama. U poslednje 23 godine radujemo se što služimo u ovom području, što smo pomogli da se osnuje skupština Rakersvil u Virdžiniji i što gledamo decu i unuke naših prvih studenata Biblije kako odrastaju u skupštinske starešine, pionire i betelite. Marion i ja još uvek možemo da se pridržavamo dobrog rasporeda za službu propovedanja, a ja imam i prednost da u skupštini Šarlotsvil-istok aktivno služim kao starešina tako što vodim studij knjige i držim javna predavanja.

 Tokom godina smo, kao i svi, imali probleme. Na primer, uprkos našim naporima, Doris je u svojim kasnim tinejdžerskim godinama jedno vreme postala duhovno slaba i udala se za čoveka koji nije bio Svedok. Ali nikada nije u potpunosti prestala da voli Jehovu i njen sin Bil već 15 godina služi u Betelu u Volkilu (Njujork). Doris i Luiza su sada udovice, međutim, radosno služe blizu nas kao opšti pioniri.

Lekcije koje smo naučili tokom godina

Naučio sam da primenjujem nekoliko jednostavnih pravila za uspeh u služenju Jehovi: održavaj život jednostavnim; budi primer u svemu, uključujući i svoj privatni život; primenjuj uputstva ’vernog i razboritog roba‘ u svim stvarima (Matej 24:45).

Marion je napravila kratak ali efikasan spisak predloga za uspešno pionirenje dok se podižu deca. Napravi funkcionalan raspored i drži ga se; neka ti pionirska služba stvarno bude karijera; zdravo se hrani; dovoljno se odmaraj; nemoj preterivati s rekreacijom; neka istina, uključujući sve grane službe, bude prijatno iskustvo u životu tvoje dece; neka im služba u svako doba bude interesantna.

Sada imamo preko 90 godina. Otkako smo na travnjaku kuće Stakhausovih čuli govor za krštenje prošle su šezdeset i dve godine, a u punovremenoj službi smo proveli 60 godina. Marion i ja možemo iskreno reći da smo potpuno i duboko zadovoljni našom situacijom u životu. Duboko sam zahvalan što sam kao mladi otac ohrabren da duhovne ciljeve stavim na prvo mesto i da radim na njihovom ostvarenju, i zahvalan sam svojoj dragoj ženi Marion i ćerkama na njihovoj dugogodišnjoj podršci. Premda nemamo materijalnih bogatstava, često na sebe primenjujem Propovednika 2:25: „Jer ko može da se najede i da uživa, ako to ja ne mogu?“

Zaista, Jehova je u našem slučaju više nego ispunio svoje obećanje iz Malahije 3:10, 11. On je stvarno ’izlio obilan blagoslov na nas‘!

[Okvir/Slika na 29. strani]

USPOMENE IZ RATNIH GODINA

Skoro 60 godina posle rata, cela porodica se živo seća tog perioda.

„Pensilvanija je znala da bude hladna“, priseća se Doris. „Jedne noći je bilo 35 stepeni ispod nule.“ Luiza dodaje: „Doris i ja bismo na zadnjem sedištu našeg starog bjuika sedele jedna drugoj na stopalima ne bi li ih zagrejale.“

„Ali nikada se nismo osećale jadno ili kao da nam nešto nedostaje“, kaže Doris. „Bile smo svesne toga da smo se selile više od većine ljudi, ali uvek smo jele dobro i imale smo kvalitetnu odeću koju smo skoro novu dobijale od nekih prijatelja iz Ohaja koji su imali devojčice samo malo starije od nas.“

„Mama i tata su uvek činili da osećamo da smo voljene i cenjene“, ističe Luiza, „i puno vremena smo s njima provodile u službi. Zbog toga smo se osećale posebno i bile smo veoma bliske s njima.“

„Imao sam bjuik specijal iz 1936“, priseća se Pol, „i ta kola su bila poznata po tome da im pucaju osovine. Mislim da je motor bio prejak za ostatak auta. Izgledalo je kao da se to uvek dešavalo najhladnije noći u mesecu i onda bih otišao na otpad da potražim drugu osovinu. Postao sam stručnjak za zamenu osovina.“

„Ne zaboravite tačkice“, kaže Marion. „Sve je bilo na tačkice — meso, benzin, gume za kola, sve. Svaki put kada bismo došli na novu dodelu, morali bismo da odemo u opštinu da tražimo tačkice. Mogli su da prođu meseci pre nego što se dobiju, i činilo se da smo svaki put kad bismo ih konačno dobili, bili poslati na sledeću dodelu i sve smo morali iz početka. Ali Jehova je uvek brinuo o nama.“

[Slika]

Marion i ja s Doris (levo) i Luizom, 2000.

[Slika na 25. strani]

S majkom 1918. kada sam imao 11 godina

[Slika na 26. strani]

S Luizom, Marion i Doris 1948. kada su se devojčice krstile

[Slika na 26. strani]

Slika s našeg venčanja, oktobar 1928.

[Slika na 26. strani]

Moje ćerke (skroz levo i skroz desno) i ja na Jenki stadionu 1955.