Visine — središta obožavanja

HEBREJSKA reč koja se obično prevodi sa „visine“ (bamot) uglavnom se povezuje s obožavanjem. Visine, to jest mesta ili svetišta gde je bilo uključeno i idolopoklonstvo, mogla su se naći ne samo na brdima i planinama već i u dolinama, potocima, gradovima i pod drvećem (Ponovljeni zakoni 12:2; 1. Kraljevima 14:23; 2. Kraljevima 17:29; Jezekilj 6:3, DK).

Žrtve je prema Jehovinom zakonu trebalo prinositi samo na mestu koje je on odredio. Izraelci su u vreme Isusa Navina shvatali da je neovlašćeno podizanje nekog oltara za žrtve paljenice, u stvari, bila pobuna protiv Jehove (Ponovljeni zakoni 12:1-14; Isus Navin 22:29). Međutim, postoje ukazivanja da se nakon uklanjanja kovčega iz šatora (1. Samuilova 4:10, 11; 6:1, 10-14; 7:1, 2), prihvatljivo prinošenje žrtava i na drugim mestima osim u šatoru od sastanka vršilo ne samo pod posebnim okolnostima već u nekim slučajevima donekle redovno (1. Samuilova 7:7-9; 10:8; 11:14, 15; 16:4, 5; 1. Kraljevima 3:3; 1. Letopisa 21:26-30). Na visini jednog nepoznatog grada u zemlji Sufskoj podignuta je jedna građevina gde su se izgleda mogle jesti zajedničke žrtve. U trpezariju je moglo stati tridesetak ljudi, ako ne i više. Čak su i devojke iz tog grada znale kako ide taj postupak prinošenja žrtve (1. Samuilova 9:5, 11-13, 22-25). Porodice su takođe možda praktikovale prinošenje godišnje žrtve i to ne u šatoru već u svojim gradovima (1. Samuilova 20:6, 29).

Prinošenje žrtava na visinama bilo je opravdano na osnovu toga što nije bilo doma sagrađenog u Jehovino ime. Zato je i Solomon morao da prinosi žrtve na najglavnijoj visini u Gavaonu, gde se u to vreme nalazio šator od sastanka (1. Kraljevima 3:2-4; 1. Letopisa 16:37-40, 43; 21:29; 2. Letopisa 1:3, 13).