Da li si stvarno tolerantan?

DA LI si se ikada razbesneo zbog nečijeg neprikladnog ponašanja? Da li brzo reaguješ kada nešto loše ozbiljno utiče na tvoje bliske prijatelje?

Ponekad se zahteva brza i odlučna akcija da bi se zaustavilo širenje ozbiljnog greha. Na primer, kada je u 15. veku pre n. e. drsko neispravno postupanje pretilo da ukalja Izraelce, Aronov unuk Fines je preduzeo odlučnu akciju da ukloni ono što je bilo loše. Jehova Bog je odobravao ono što je Fines uradio i rekao: „Fines... odvrati gnev moj od sinova Izraelovih, jer on bi nadahnut mojom vernošću [„jer nije tolerisao nikakvo suparništvo prema meni“, NW] među njima“ (Brojevi 25:1-11).

Fines je preduzeo odgovarajuću akciju da zaustavi širenje štetnog uticaja. Ali kako stoje stvari s nekontrolisanim ogorčenjem zbog nekih uobičajenih tuđih propusta? Ako bismo reagovali prenagljeno ili bez opravdanog razloga, ne bismo postali pobornici pravednosti već primer netolerancije — neko ko ne podnosi nesavršenosti drugih. Šta nam može pomoći da izbegnemo ovu zamku?

’Jehova ti sve grehe oprašta‘

Jehova je „Bog koji je ljubomoran (revan); Bog koji ne toleriše suparništvo“ (Izlazak 20:5, fusnota u NW). Pošto je Stvoritelj, on ima pravo da zahteva našu isključivu odanost (Otkrivenje 4:11). Pa ipak, Jehova je tolerantan prema ljudskim slabostima. Zato je psalmista o njemu pevao: „Jehova je milostiv i dobar, spor na gnev i bogat u dobroti. Ne pravda se bez prestanka [„neće doveka nalaziti zamerku“, NW]... Ne postupa s nama po gresima našim, niti vraća po nepravdama našim.“ Da, ako se kajemo, Bog nam „sve grehe oprašta“ (Psalam 103:3, 8-10).

Pošto razume grešnu prirodu ljudi, Jehova ’ne nalazi stalno greške‘ kod pokajničkih prestupnika (Psalam 51:7; Rimljanima 5:12). U stvari, njegova je namera da ukloni greh i nesavršenost. Dok to ne bude potpuno ostvareno, umesto da „vraća po nepravdama našim“, Bog velikodušno oprašta na temelju otkupne žrtve Isusa Hrista. Niko od nas ne bi bio prosuđen kao vredan preživljavanja ako Jehova ne bi pokazao milosrđe onda kada je to na mestu (Psalam 130:3). Koliko samo možemo biti zahvalni što je naš nebeski Otac, koji s pravom zahteva isključivu odanost, milosrdan Bog!

Potrebna je ravnoteža

Pošto je Suvereni Gospod svemira tolerantan prema nesavršenim ljudima, zar ne treba da smo i mi takvi? Tolerancija se definiše kao „strpljiv stav u pogledu tuđeg mišljenja ili postupanja“. Da li smo i mi takvi — skloni da budemo strpljivi i uzdržljivi kada drugi kažu ili urade nešto što nije baš toliki greh, već je samo možda neprikladno da se kaže ili uradi?

Naravno, treba da izbegavamo da budemo prekomerno tolerantni. Na primer, nanosi se užasna šteta kada religiozni autoriteti tolerišu izopačene sveštenike koji istrajavaju u zlostavljanju dečaka i devojčica. „Gledajući na decu kao na puke slučajeve greha“, komentarisao je jedan reporter iz Irske, „crkvene vlasti su jednostavno premestile [na neko drugo mesto] sveštenika koji se ogrešio.“

 Da li je jednostavno premeštanje takvog čoveka primer ispravne tolerancije? Nipošto! Pretpostavimo da je neka lekarska komisija dozvolila nekom neodgovornom hirurgu da i dalje obavlja operacije, tako što bi ga prebacila iz jedne bolnice u drugu, iako je on ubijao ili sakatio pacijente. Do takve „tolerancije“ može dovesti pogrešan osećaj kolegijalnosti. Ali šta je sa žrtvama čiji su životi izgubljeni ili ozbiljno ugroženi zbog nemarnih ili čak kriminalnih radnji?

Postoji i opasnost da se pokazuje premalo tolerancije. Kada je Isus bio na zemlji, neki Jevreji koji su bili poznati kao zeloti pogrešno su gledali da iskoriste Finesov primer u pokušaju da opravdaju ono što su radili. Jedna krajnost u koju su išli izvesni zeloti bila je da se „tokom praznika i drugih prilika izmešaju s mnoštvom u Jerusalimu i da neočekivano izbodu nožem svoje neprijatelje“.

Kao hrišćani, nikada nećemo otići toliko daleko kao zeloti pa da fizički napadnemo one koji nam se ne sviđaju. Ali da li nas izvesni stepen netolerancije dovodi do toga da one koje ne odobravamo napadnemo na druge načine — možda tako što uvredljivo govorimo o njima? Ako smo zaista tolerantni, nećemo pribeći takvom štetnom govoru.

Još jedna netolerantna grupa bili su fariseji iz prvog veka. Oni su stalno osuđivali druge i nisu davali mesta ljudskoj nesavršenosti. Ponosni fariseji su s prezirom gledali na običan narod, govoreći omalovažavajuće o njima da su ’proklet narod‘ (Jovan 7:49). Isus je s dobrim razlogom prekorio takve samopravične ljude sledećim rečima: „Teško vama, pismoznalci i fariseji, licemeri, jer dajete desetinu od nane i kopra i kima, a zanemarili ste ono što je u Zakonu važnije, naime pravdu i milosrđe i vernost. To je bilo obavezno činiti, a ovo drugo ne zanemariti“ (Matej 23:23).

Kada je ovo rekao, Isus nije umanjio važnost toga da se drži Mojsijev zakon. On je jednostavno pokazao da je ono što su ’važniji‘, to jest značajniji aspekti Zakona zahtevalo primenjivanje s razumom i milosrđem. Kako su Isus i njegovi učenici odudarali od netolerantnih fariseja i zelota!

Ni Jehova Bog, ni Isus Hrist ne praštaju zloću. Uskoro će ’biti donesena osveta onima koji ne poznaju Boga i onima koji nisu poslušni dobroj vesti‘ (2. Solunjanima 1:6-10). Međutim, Isus nikada u svojoj revnosti za pravdu ne propušta da kao i njegov nebeski Otac pokaže strpljivu, milosrdnu i ljubaznu zainteresovanost prema svima koji žele da čine ono što je ispravno (Isaija 42:1-3; Matej 11:28-30; 12:18-21). Isus nam je pružio zaista izvrstan primer!

Strpljivo podnosite jedan drugoga

Iako možda imamo veliku revnost za ono što je ispravno, primenimo sledeći savet apostola Pavla: „Podnosite jedan drugoga i spremno opraštajte jedan drugome ako neko ima razlog za pritužbu na nekoga. Baš kao što je Jehova dragovoljno oprostio vama, tako činite i vi“ (Kološanima 3:13; Matej 6:14, 15). Za toleranciju je potrebno da podnosimo propuste i greške u ovom nesavršenom svetu. Potrebno je da budemo razumni u pogledu toga šta da očekujemo od drugih (Filipljanima 4:5).

Biti tolerantan nikako ne znači odobravati neispravno postupanje ili biti slep na greške. Možda se neki aspekti razmišljanja ili ponašanja suvernika malo kose s Jehovinim merilima. Iako to odstupanje možda još nije toliko ozbiljno da dovodi do Božjeg odbacivanja, ono može pružiti signal upozorenja koji pokazuje da se zahtevaju neke izmene (Postanje 4:6, 7). Stvarno je izraz ljubavi  kada oni koji su duhovno sposobni nastoje da u duhu blagosti isprave onoga ko greši! (Galatima 6:1). Međutim, da bi u tome uspeli, neophodno je da reaguju zato što su zainteresovani za druge, a ne zato što su kritični.

„Blage naravi i s dubokim poštovanjem“

Kako je s pokazivanjem strpljenja prema ljudima čija se religiozna gledišta razlikuju od naših? „Opšta lekcija“ koja je bila objavljena u svim državnim školama koje su 1831. osnovane u Irskoj, glasila je ovako: „Isus Hrist nije nameravao da se njegova religija ljudima nameće nasilnim sredstvima... Svađati se s našim bližnjima i maltretirati ih nije način da ih ubedimo kako smo mi u pravu, a oni nisu. Verovatnije je da ćemo ih ubediti da nemamo hrišćanski duh.“

Isus je poučavao i postupao na način koji je privlačio ljude Božjoj Reči, te i mi treba tako da činimo (Marko 6:34; Luka 4:22, 32; 1. Petrova 2:21). Kao savršen čovek sa posebnim uvidom dobijenim od Boga on je mogao da čita srca. Zato je Isus, kada je to bilo neophodno, mogao da iznese oštre osude na račun Jehovinih neprijatelja (Matej 23:13-33). To s njegove strane nije bilo netolerantno.

Mi za razliku od Isusa nemamo tu sposobnost da čitamo srca. Zato treba da sledimo savet apostola Petra: „Svetite Hrista kao Gospoda u svojim srcima, uvek spremni na odbranu pred svakim ko od vas traži razlog za nadu koja je u vama, ali činite to blage naravi i s dubokim poštovanjem“ (1. Petrova 3:15). Kao Jehovine sluge, treba da branimo ono što verujemo zato što je to čvrsto zasnovano na Božjoj Reči. Ali to treba da radimo na način kojim se pokazuje poštovanje prema drugima i prema njihovim verovanjima kojih se iskreno drže. Pavle je pisao: „Neka vaša reč uvek bude ljubazna, solju začinjena, da biste znali kako svakome treba da odgovorite“ (Kološanima 4:6).

Isus je u svojoj čuvenoj Propovedi na gori rekao: „Sve... što želite da ljudi čine vama, tako činite i vi njima“ (Matej 7:12). Zato strpljivo podnosimo jedan drugoga i pokazujmo poštovanje prema onima kojima propovedamo dobru vest. Time što nalazimo ravnotežu između naše revnosti za pravednost i na Bibliji zasnovane tolerancije, ugodićemo Jehovi i zaista ćemo biti tolerantni.

[Slika na 23. strani]

Izbegavaj netolerantan stav fariseja

[Slika na 23. strani]

Isus je odražavao tolerantan duh svog Oca. A ti?