Otkud razlike u citiranju stihova iz Hebrejskih spisa u Hrišćanskim grčkim spisima?

PISCI Hrišćanskih grčkih spisa su u mnogim slučajevima očigledno koristili prevod grčke Septuaginte kada su citirali Hebrejske spise. Katkad se prevod Septuaginta, koju su oni citirali, donekle razlikuje od sadašnjih Hebrejskih spisa (većina današnjih prevoda se temelji na Hebrejskom masoretskom tekstu koji datira otprilike iz desetog veka n. e.). Na primer, u Pavlovom citiranju Psalma 40:6 stoji i izraz „nego si mi pripremio telo“, koji se nalazi u Septuaginti (Jevrejima 10:5, 6). Dostupni hebrejski manuskripti Psalma 40:6 navode na mesto tog izraza reči „ti si meni uši otvorio.“ Da li je izvorni hebrejski tekst sadržao ovu frazu koja se nalazi u Septuaginti ne može se pouzdano reći. Šta god da je slučaj, Božji duh je vodio Pavla u citiranju ovih reči i stoga one imaju odobrenje Boga kao autora. To ne znači da celu Septuagintu treba smatrati nadahnutom; međutim, delovi koje su citirali nadahnuti hrišćanski pisci postali su sastavni deo Božje Reči.

Pavlova citiranja i citiranja drugih se u nekoliko slučajeva razlikuju i od hebrejskih i od grčkih tekstova koji se nalaze u raspoloživim manuskriptima. Međutim, te razlike su neznatne i nakon ispitivanja se vidi da su rezultat parafraziranja, sažimanja sadržaja, upotrebe sinonima ili dodavanja reči odnosno fraza razjašnjenja. Postanje 2:7 primera radi kaže da „čovek posta duša živa“, dok Pavle citirajući taj deo kaže: „Tako je i napisano: ’Prvi čovek Adam postao je živa duša‘“ (1. Korinćanima 15:45). Ubačene reči „prvi“ i „Adam“ poslužile su mu da istakne kontrast između Adama i Hrista. Taj ubačeni deo je u potpunosti bio u skladu s činjenicama zabeleženim u Pismu i ni u kom slučaju nije izvrtao smisao ili sadržaj citiranog teksta. Oni kojima je Pavle pisao imali su primerke (to jest prevode) Hebrejskih spisa starije od onih koje mi imamo danas i mogli su proveriti njegove citate, slično kao što su to činili i stanovnici Verije (Dela apostolska 17:10, 11). To što je hrišćanska skupština prvog veka uključila te spise u kanon svetih spisa pruža dokaz da su oni prihvatili takve citate kao deo nadahnute Reči Božje. (Uporedi takođe i Zahariju 13:7 s Matejem 26:31.)