Životna priča

Zahvalna zbog dragocenih uspomena!

ISPRIČALA DRUSILA KEJN

Bila je 1933. godina i upravo sam se udala za Zejnoa koji je kao i ja bio kolporter — punovremeni jevanđelizator. Kipteći od uzbuđenja, planirala sam da se pridružim svom mužu na njegovoj dodeli, ali da bi to bilo izvodljivo trebao mi je bicikl — a to je bio luksuz koji sebi nikad nisam mogla priuštiti jer su to bila teška vremena tokom Velike ekonomske krize. Šta da radim?

KAD su čuli za moju nevolju, moja tri devera su pretražila tri lokalna otpada tražeći stare delove kako bi napravili bicikl za mene. Napravili su ga i on je funkcionisao! Čim sam naučila da vozim, Zejnoa i ja smo radosno pošli biciklima kroz engleske grofovije Vorčester i Heriford, svedočeći svima koje smo sretali.

Mislim da nisam ni shvatala da će ovaj tako jednostavan postupak učinjen s verom dovesti do života bogatog uspomenama. Međutim, duhovni temelj u mom životu položili su moji dragi roditelji.

Teške godine Velikog rata

Rođena sam decembra 1909. Ubrzo posle toga moja majka je dobila primerak knjige Božanski plan vekova, a 1914. roditelji su me poveli u Oldam, u Lankaširu, da vidim „Foto-dramu stvaranja“. (I jedno i drugo su proizveli oni koji su sada poznati kao Jehovini svedoci.) Iako sam bila mlada jasno se sećam da sam zbog onog što sam videla poskakivala od sreće na putu do kuće! Frenk Hili je onda osnovao grupu za istraživanje Biblije u Rohdejlu gde smo živeli. Kao porodica smo prisustvovali  ovoj grupi i to nam je pomoglo da razumemo Pismo.

Naš spokojan život je te iste godine prekinulo izbijanje Velikog rata — sada poznatog kao Prvi svetski rat. Otac je bio regrutovan u vojsku, ali je zauzeo neutralan stav. Na sudu je opisan kao „veoma častan čovek“ i priloženo je nekoliko pisama od „gospode koja su tvrdila da veruju da je bio veoma iskren u svom prigovoru na prihvatanje oružja“, izvestile su lokalne novine.

Međutim, umesto da u potpunosti bude izuzet, otac je bio izuzet „samo iz borbenih akcija“. Odmah je postao predmet izrugivanja, kao i mama i ja. Na kraju je ponovo razmotrena njegova klasifikacija i dodeljeni su mu poljoprivredni poslovi, ali su neki poljoprivrednici iskoristili tu situaciju i plaćali mu malo ili nimalo. Za izdržavanje porodice radila je i majka — i to naporno u jednoj privatnoj vešernici za neku bednu zaradu. Međutim, sada vidim da me je ojačalo to što sam u dobu odrastanja trpela tako teške uslove; to mi je pomoglo da budem zahvalna za mnogo važnije duhovne stvari.

Mali početak

Uskoro se pojavio Danijel Hjuz, jedan revan Istraživač Biblije. On je bio rudar u Rubonu, jednom selu oko 20 kilometara od Ozvestrija gde smo se ranije preselili. Čika Dan, kako sam ga ja zvala, održavao je vezu s našom porodicom i kad god je došao da nas vidi uvek je govorio o duhovnim stvarima. Nikada nije vodio prazne razgovore. U Ozvestriju je 1920. otvoren razred za proučavanje Biblije, a 1921. čika Dan mi je dao primerak knjige Harfa Božja. To sam veoma cenila jer mi je olakšalo razumevanje biblijskih nauka.

Bio je tu i Prajs Hjuz a koji je kasnije postao predsedavajući sluga londonske podružnice Jehovinih svedoka. Živeo je sa svojom porodicom blizu Bronigarta, na velškoj granici, a njegova sestra Sisi je postala bliska prijateljica moje majke.

Sećam se oduševljenja kada je 1922. upućen poziv da se ’objavljuje Kralj i njegovo kraljevstvo‘. Tokom godina koje su usledile, iako sam još uvek bila u školi revno sam učestvovala u deljenju specijalnih traktata, naročito Sveštenici optuženi u 1924. Osvrćući se na tu deceniju uviđam koliko je velika prednost bila što sam mogla da se družim s tako puno verne braće i sestara — među njima je Mod Klark b i njena partnerka Meri Grant, c Edgar Klej, d Robert Hadlinton, Keti Roberts, Edvin Skiner, e zajedno s Persijem Čapmanom i Džekom Natanom, f koji su obojica otišli da podupru delo u Kanadi.

Biblijsko predavanje „Milioni koji sada žive neće nikada umreti“ bilo je pravovremeno svedočanstvo na velikom području koje smo imali. Četrnaestog maja 1922, Stenli Rodžers, rođak Prajsa Hjuza, došao je iz Liverpula da održi govor pod ovim naslovom u selu Čirk, severno od našeg grada, a kasnije te večeri je održao govor i u Filmskoj sali u Ozvestriju. Još uvek imam jedan letak štampan specijalno za tu priliku. Tokom sveg ovog vremena, našu grupu su jačale posete trojice putujućih nadglednika — pilgrima kako smo ih mi nazivali — Herberta Seniora, Alberta Lojda i Džona Blejnija.

Vreme odluke

Godine 1929, odlučila sam da se krstim. Imala sam 19 godina i tada sam se suočila s prvim pravim ispitom. Upoznala sam jednog mladića čiji je otac bio političar. Dopali smo se jedno drugom i on mi je ponudio brak. Godinu pre toga izašla  je knjiga Vladavina i ja sam mu dala primerak. Ali, ubrzo je postalo jasno da ga ne zanima neka nebeska vladavina koja je bila tema ove knjige. Iz svog proučavanja sam naučila da je drevnim Izraelcima bilo zabranjeno da sklapaju brakove s nevernicima i da se to načelo odnosi i na hrišćane. Zato iako je bilo teško, odbila sam njegovu ponudu (Ponovljeni zakoni 7:3; 2. Korinćanima 6:14).

Snagu su mi dale reči apostola Pavla: „Ne odustajmo od toga da činimo ono što je vrsno, jer ćemo kad bude vreme požnjeti ako se ne umorimo“ (Galatima 6:9). Takođe mi je pomogao i dragi čika Dan koji je napisao: „U ispitima malim i velikim kad sam, tu je Rimljanima 8:28“, a tamo stoji: „Znamo da Bog čini da sva njegova dela zajedno sarađuju na dobro onih koji vole Boga, onih koji su pozvani u skladu s njegovom namerom.“ Nije mi bilo lako ali znam da sam donela pravu odluku. Te godine sam započela s kolporterskom službom.

Udovoljiti izazovu

Godine 1931. dobili smo novo ime Jehovini svedoci i te godine smo imali veliku kampanju uz brošuricu Kraljevstvo, nada sveta. Svi političari, sveštenici i biznismeni dobili su po primerak. Moje područje se prostiralo od Ozvestrija do Vrekshama, oko 25 kilometara severno. Bio je izazov celog ga obraditi.

Sledeće godine je na kongresu u Birmingenu oglašen poziv za 24 dobrovoljca. Nas 24 smo se revno prijavili za taj novi vid službe i ne znajući šta je u pitanju. Zamislite naše iznenađenje kada smo dodeljeni da tu istu brošuricu Kraljevstvo, nada sveta, nudimo u parovima noseći na sebi teške oglasne table s porukom o Kraljevstvu.

Dok sam radila u okolini katedrale, osećala sam se kao da su svi pogledi uprti u mene, ali sam se tešila da me u tom gradu niko ne poznaje. Međutim, prva osoba koja mi je prišla bila je jedna stara školska drugarica, koja je zabezeknuto gledala i rekla: „Za ime sveta šta radiš s tim na sebi?“ Ovo iskustvo me je izlečilo od svakog straha od čoveka koji bih mogla imati!

Daljnja promena područja

Godine 1933. udala sam se za Zejnoa, jednog udovca starijeg od mene 25 godina. Njegova prva žena je bila revni Istraživač Biblije, a on je verno ostao na svojoj dodeli i posle njene smrti. Uskoro smo se iz Engleske preselili oko 150 kilometara dalje, na naše novo područje u Nort Velsu. Kutije, koferi i druge dragocene stvari stavljane su klimavo na naše volane, pričvršćivane klinom za prečku i trpane u korpu na biciklu, ali ipak smo uspeli! Na toj novoj dodeli su nam bicikli bili neophodni — svugde smo njima išli, skoro i do vrha Kader Idrisa, planine u Velsu visoke skoro 900 metara. Bilo je tako lepo pronalaziti ljude koji su čeznuli da čuju ’dobru vest o kraljevstvu‘ (Matej 24:14).

Nije prošlo mnogo od našeg dolaska kad su nam ljudi rekli da im je propovedao izvesni Tom Prajs, baš onako kako mi  to činimo. Konačno smo otkrili da Tom živi na Dugoj planini u blizini Velšpula — i kako smo se samo iznenadili! Tokom svojih početnih dana u propovedanju, bila sam mu ostavila pomoćno sredstvo za proučavanje Biblije Izmirenje. On ga je sam proučio, pisao u London da mu pošalju još literature i od tada revno prenosio svoju novopronađenu veru. Mnoge sate smo uživali u druženju i često smo sve troje zajedno proučavali i tako se hrabrili.

Nesreća dovodi do blagoslova

Godine 1934, svi kolporteri u blizini Nort Velsa bili su pozvani da idu u grad Vreksham da bi pomogli u deljenju brošurice Pravedan vladar. Dan pre početka ove specijalne akcije, došlo je do nacionalne katastrofe. U jednoj eksploziji u rudniku Gresford, tri kilometra severno od Vrekshama, nastradalo je 266 rudara. Bez oca je ostalo preko 200 dece, a 160 žena bez muževa.

Trebalo je da popišemo ožalošćene kako bismo ih lično posetili i ostavili im brošuricu. Jedno od imena koje sam dobila bilo je ime gđe Čedvik koja je izgubila 19-godišnjeg sina. Kad sam svratila do nje, u poseti joj je bio stariji sin Džek koji je došao da je teši. Taj mladi čovek me je prepoznao, ali to nije rekao. Kasnije je pročitao tu brošuricu, a zatim potražio svoju brošuricu Poslednji rat koju sam mu ostavila nekoliko godina ranije.

Džek i njegova žena Mej saznali su gde stanujem i došli su po još literature. Godine 1936. dali su da se u njihovoj kući u Vrekshamu održavaju sastanci. Nakon posete Alberta Lojda šest meseci kasnije, osnovana je skupština u kojoj je Džek Čedvik bio predsedavajući nadglednik. Sada u Vrekshamu postoje tri skupštine.

Život u ciganskim kolima

Do tada smo koristili bilo kakav smeštaj koji smo mogli naći jer smo se selili iz mesta u mesto, ali Zejnoa je zaključio da je vreme da imamo svoj dom i to takav koji bi se mogao vući iz mesta u mesto. Moj muž je bio vešt stolar, poreklom Rom, i napravio je za nas ciganska kola. Dali smo im biblijsko ime Elizabeta, što znači „Bog mnoštva“.

Naročito se sećam jednog mesta gde smo odseli — bio je to jedan voćnjak uz rečicu. Za mene je to bio pravi Raj! Ništa nije kvarilo naše godine sreće koje smo proveli u tim kolima, iako su ona imala očigledna ograničenja. Po hladnom vremenu bi se posteljina često zamrzla i prilepila uz zidove kola, a kondenzacija je bila stalni problem. Takođe je trebalo donositi vodu, ponekad s velike udaljenosti, ali sve te prepreke smo zajedno prevazilazili.

Jedne zime sam se razbolela, a imali smo malo hrane i nimalo novca. Zejnoa je  seo na krevet, uzeo moju ruku i pročitao Psalam 37:25: „Mlad bejah, ostareo sam, al’ ne videh pravednika napuštena, niti hleba deca njegova da prose.“ Zagledavši se u mene rekao je: „Ukoliko se nešto uskoro ne desi, moraćemo da prosimo, a ne mogu da zamislim da će to Bog dozvoliti!“ Zatim je otišao da svedoči našim susedima.

Kada je u podne došao da mi pripremi nešto za piće, čekala ga je jedna koverta. U njoj je bilo 50 funti od njegovog oca. Nekoliko godina ranije Zejnoa je bio lažno optužen za proneveru, ali je tek sada utvrđeno da je nedužan. Ovaj poklon je bio odšteta. Zaista u pravi čas!

Korisna lekcija

Ponekad se desi da nešto naučimo tek kad prođu mnoge godine. Evo o čemu je reč: pre nego što sam napustila školu 1927, svedočila sam svim školskim drugovima i nastavnicima — osim jednoj, Laviniji Ferklaf. Pošto se niko nije zanimao za ono što sam planirala u životu, i pošto se ionako nisam baš slagala s gđicom Ferklaf, rešila sam da joj ne kažem. Zamislite koliko sam se iznenadila — a i obradovala — kada mi je majka rekla da je ta nastavnica posle nekih 20 godina postala Jehovin svedok i onda posetila sve svoje stare prijatelje i đake da bi im to rekla!

Kada smo se srele, objasnila sam zašto joj nisam ranije rekla za svoju veru i planirani životni poziv. Mirno je saslušala, a zatim rekla: „Uvek sam tragala za istinom. To je bilo najvažnije traganje u mom životu!“ Bila je to korisna lekcija za mene — da se nikada ne ustručavam da svedočim svima koje srećem i da nikada ne sudim unapred.

Još jedan rat — i život nakon toga

Pri kraju 1930-ih, ponovo su počeli da se navlače oblaci rata. Moj deset godina mlađi brat Denis bio je oslobođen vojne službe pod uslovom da ostane na svom svetovnom zaposlenju. Nikada nije pokazivao neko veliko zanimanje za istinu, pa smo zato muž i ja zamolili tamošnje pionire Ruperta Bredberija i njegovog brata Dejvida da ga ako mogu posete. To su i učinili i započeli s njim biblijski studij. Denis se krstio 1942, kasnije započeo s pionirskom službom i 1957. naimenovan za putujućeg nadglednika.

Godine 1938. rodila nam se ćerka Elizabet, i da bi zbrinuo porodicu Zejnoa je proširio naša kola. Kada je 1942. došla i druga ćerka Junis, izgledalo je mudro da potražimo neki trajniji dom. Zato se Zejnoa na nekoliko godina povukao iz pionirske službe i preselili smo se u jednu malu kuću u blizini Vrekshama. Kasnije smo se naselili u Midlidžu u obližnjoj grofoviji Češir. Tamo je 1956. moj dragi muž umro.

Naše dve ćerke su postale punovremeni jevanđelizatori i obe su srećno udate. Junis i njen muž koji je starešina još uvek služe kao specijalni pioniri u Londonu. Elizabetin muž je takođe starešina i za mene je radost što oni, njihova deca i četvoro mojih praunučadi žive blizu mene u Prestonu (Lankašir).

Drago mi je što mogu da prepešačim od ulaznih vrata mog stana do Dvorane Kraljevstva s druge strane moje ulice. Nedavnih godina sam se povezala s grupom koja govori gudžarati, koja se takođe sastaje u ovoj Dvorani. Nije mi bilo lako da naučim ovaj jezik jer sam nagluva. Ponekad je teško pohvatati sve nijanse kao što to mladi mogu. Ali je taj izazov zanimljiv.

Još uvek mogu da propovedam od vrata do vrata i da kod kuće vodim biblijske studije. Kad mi dođu prijatelji, uvek sa zadovoljstvom pričam o svojim ranim iskustvima. Veoma sam zahvalna zbog dragocenih uspomena na blagoslove koje primam dok se skoro 90 godina družim s Jehovinim narodom.

[Fusnote]

[Slika na 25. strani]

Letak koji najavljuje biblijsko predavanje „Milioni koji sada žive neće nikada umreti“, koje sam čula 14. maja 1922.

[Slika na 26. strani]

Sa Zejnom kratko posle našeg venčanja 1933.

[Slika na 26. strani]

Pored naših kola „Elizabeta“, koja je napravio moj muž