Svetle kao svetlioci u gradu svetlosti

Fluctuat nec mergitur, to jest „ljulja se na talasima, ali ne tone“, jeste moto Pariza.

TOKOM proteklih 2 000 godina Pariz je poput nekog broda koji se bori da ostane na površini, hrabro odolevao invazijama stranaca i unutrašnjim pobunama. Sada kao jedan od najlepših gradova na svetu, Pariz izaziva divljenje zbog veličanstvene arhitekture, bulevara oivičenih drvoredima i čuvenih muzeja. Neki ga smatraju stecištem pesnika, slikara i filozofa. Drugi uživaju u njegovim gurmanskim specijalitetima i dive se modnim salonima.

Istorijski gledano, Pariz je tvrđava katoličanstva. Pre dve stotine godina Pariz je zbog presudne uloge u pokretu Prosvetiteljstva u Evropi, nazvan Grad svetlosti. Danas na većinu Parižana, bilo da su svesni toga ili ne, više utiče filozofija tog doba nego religija.

Međutim, ljudska mudrost nije prosvetlila život ljudi kao što se to očekivalo. Mnogi danas traže prosvetljenje iz jednog drugog izvora. Već oko 90 godina u Parizu Jehovini svedoci ’svetle kao svetlioci‘ (Filipljanima 2:15). Poput veštih pomoraca stalno moraju da se prilagođavaju promenljivim strujama ili događajima da  bi prihvatili „blago svih naroda“ (Agej 2:7).

Izazovan grad

Davne 1850. godine Pariz je imao 600 000 stanovnika. Danas broj stanovnika, uključujući i predgrađa, prelazi devet miliona. Takav porast je doveo do toga da je u Francuskoj Pariz postao grad s najviše raznolikosti. On je svetski centar visokog obrazovanja, ima jedan od najstarijih univerziteta na svetu i predstavlja dom za oko 250 000 studenata. Neka pariška predgrađa s mnogobrojnim blokovima višespratnica, koja su poznata po delinkvenciji i nezaposlenosti, predstavljaju mračnu stranu Pariza. Jehovinim svedocima je nesumnjivo potrebna veština i prilagodljivost da bi na dopadljiv način preneli dobru vest svim vrstama ljudi (1. Timoteju 4:10).

Svake godine više od 20 miliona turista poseti Pariz. Uzbuđeno se penju na Ajfelovu kulu, šetaju pored Sene, ili se zadržavaju u usputnim kafeima i bistroima uživajući u ambijentu. Međutim, svakodnevni  život Parižana je prilično užurban. „Ljudi stalno žure“, kaže Kristijan, jedan punovremeni sluga. „Kad se vrate kući s posla onda su iscrpljeni.“ Nije lako razgovarati s tim zauzetim ljudima.

Pa ipak, Jehovinim svedocima u Parizu je najveći problem da kontaktiraju s ljudima u njihovim domovima. Neke zgrade imaju interfon. Ali, pošto ima sve više kriminala, stambene zgrade na ulazu često imaju elektronske sisteme zaštite, i pristup je nemoguć. To sigurno doprinosi činjenici da na nekim područjima na jednog Svedoka dolazi čak 1 400 osoba. Zato se sve više koristi svedočenje telefonom i neformalno svedočenje. Da li su Jehovini svedoci dopustili da njihovo „svetlo svetli“ i na druge načine? (Matej 5:16).

Prilika i mesta za neformalno svedočenje ima na pretek. Martina je na autobuskoj stanici videla jednu ženu koja je izgledala jako nesrećno. Ta žena je nedavno izgubila ćerku jedinicu. Martina joj je dala brošuru koja sadrži utešnu biblijsku nadu u uskrsenje. Otada se nisu srele nekoliko meseci. Kada je Martina ponovo videla tu ženu započela je s njom biblijski studij. Uprkos protivljenju supruga ta žena je postala Svedok.

Plodno neformalno svedočenje

Pariški gradski prevoz je jedan od najefikasnijih na svetu. Čuvenim Metroom se svakoga dana preveze 5 000 000 putnika. Smatra se da je pariška glavna podzemna stanica Šatle-le-al, najveća i najprometnija na svetu. Tu ima mnogo prilika da se razgovara s ljudima. Aleksandra svakog dana Metroom ide na posao. Jednog dana je ćaskala s jednim mlađim čovekom koji je bolovao od leukemije. Aleksandra mu je dala jedan traktat o nadi u Raj. Šest sedmica zaredom su svaki dan vodili biblijske razgovore u isto vreme i na istom mestu. A onda je jednog dana taj čovek prestao da dolazi. Ubrzo posle toga njegova supruga se telefonom javila Aleksandri i rekla joj da dođe u bolnicu pošto je njen suprug u teškom stanju. Nažalost, Aleksandra je stigla prekasno. Kad je taj čovek umro, njegova supruga se preselila u Bordo, na jugozapadu Francuske, gde su je posetili tamošnji Svedoci. Godinu dana kasnije za Aleksandru je to stvarno bila divna vest kada je čula da je ta udovica postala kršteni hrišćanski svedok za Jehovu, s nadom da će videti svog supruga kad uskrsne! (Jovan 5:28, 29).

Jedna starija hrišćanka je razgovarala s Renatom u jednom vozu koji je putovao iz Pariza za Limož, u središtu Francuske. Renata je u Poljskoj, odakle je rodom, pet godina studirala teologiju, hebrejski i grčki, ali je izgubila veru u Boga. Tri meseca pre toga molila se Bogu. Iako je u stvari nije zanimalo šta je ova starija sestra imala da kaže i nije mislila da će se ponovo čuti s njom, Renata joj je dala svoj broj telefona. Međutim, sestra je bila uporna i postarala se da neko ubrzo poseti Renatu. Kada je jedan bračni par Svedoka došao da je poseti, Renata je pomislila: ’Čemu li će me oni poučiti?‘ Iako je bila teološki obrazovana Renata je ponizno prihvatila biblijsku istinu. „Odmah sam shvatila da je to istina“, kaže ona. Sada je srećna što biblijsku istinu prenosi drugima.

Mišel je uzimala časove vožnje. Drugi učenici u njenoj grupi za teoriju vožnje počeli su razgovor o polnim odnosima pre braka. Mišel je izrazila svoje neslaganje. Nedelju dana kasnije instruktorka Silvi ju je pitala: „Da li si ti Jehovin svedok?“ Silvi je bila impresionirana Mišelinim gledištem zasnovanim na Bibliji. Započet je biblijski studij i godinu dana kasnije Silvi se krstila.

Mnogi parkovi u Parizu predstavljaju divno okruženje za razgovor s ljudima. Žozet je na pauzi otišla u park gde se šetala Alin, jedna starija gospođa. Žozet joj je objasnila veličanstvena obećanja koja se nalaze u Bibliji. Dogovoren je biblijski studij i Alin je ubrzo  napredovala do krštenja. Sada, u svojoj 74. godini, Alin je veoma efikasna kao opšti pionir, i srećna je što hrišćansku istinu prenosi drugima.

Svetlost za sve narode

Svedoci u Parizu ne moraju da plove do udaljenih ostrva da bi uživali u bogatoj kulturnoj raznolikosti. Skoro 20 procenata stanovništva čine stranci. Hrišćanskih skupština i grupa ima na oko 25 različitih jezika.

Darovitost i domišljatost često doprinose dobrim rezultatima na ovom posebnom području za jevanđeliziranje. Jedna Filipinka koja je Svedok stvorila je sebi posebno područje. Dok ide u kupovinu započinje mnoge biblijske studije tako što u prodavnicama razgovara s drugim Filipincima.

Isplati se preuzeti inicijativu u propovedanju. U decembru 1996, kada su saznali da će jedan čuveni cirkus doći u njihov grad, Svedoci iz jedne skupštine na stranom jeziku rešili su da pokušaju da razgovaraju s tim umetnicima. Jedne večeri posle predstave razgovarali su sa umetnicima koji su se vratili u hotel. Zahvaljujući toj inicijativi uručili su 28 Biblija, 59 hrišćanskih knjiga, 131 brošuru i 290 časopisa. Na kraju tronedeljnog boravka jedan akrobata je pitao: „Kako da postanem Jehovin svedok?“ Jedan drugi je rekao: „Ja ću propovedati u svojoj zemlji!“

Skriveno blago koje treba naći

Gde god da pogledaju, oni koji dođu u Pariz otkrivaju predivno blago u obliku građevina iz prohujalog doba. Međutim, dragocenije stvari još uvek čekaju da se pronađu. Aniza je došla u Francusku sa svojim tečom koji je diplomata. Kod kuće je redovno čitala Bibliju. Jednog dana dok je u žurbi odlazila iz kuće, jedna pionirka joj je dala traktat Zašto se možeš pouzdati u Bibliju. Dogovorile su se da se vide sledeće nedelje, i uspostavljen je biblijski studij. Anizina porodica se prilično protivila. Ona je napredovala u svom studiju do tačke krštenja. Kako gleda na prednost da prenosi istinu drugima? „U početku mi je teško padalo da propovedam jer sam stidljiva. Ali kad čitam Bibliju ona me podstiče. Nemam mira ako ne propovedam.“ Takav stav je karakterističan za mnoge pariške Svedoke koji su „bogato zaposleni u Gospodovom delu“ (1. Korinćanima 15:58).

Biblijska istina sija i u stambenim naseljima za siromašne u predgrađima Pariza, i tako otkriva i druge „dragulje“. S namerom da pozajmi neke kasete Brus je otišao kod svog prijatelja koji je nedavno postao Jehovin svedok. Pošto je Brus zatekao svog prijatelja kako razgovara o Bibliji s nekim svojim poznanicima, saslušao je razgovor. Prihvatio je ponudu da proučava Bibliju ali je imao neke probleme. „Dobro su me znali u tom kraju. Moj stariji brat se stalno tukao, a ja sam organizovao bučne žurke. Kako će drugi prihvatiti činjenicu da sam postao Svedok?“ Uprkos upornim molbama da organizuje žurke, Brus je prestao to da radi. Mesec dana kasnije počeo je da propoveda: „Svi u kraju su želeli da znaju zašto sam postao Svedok.“ Ubrzo posle toga se krstio. S vremenom je imao prednost da pohađa Školu za osposobljavanje slugu.

Traganje za blagom zahteva veliki trud. Ali kakva je samo radost kad se taj trud isplati! Žaki, Bruno i Damjen su bili pekari u Parizu. „Bilo je nemoguće doći u kontakt s nama jer smo stalno radili i nikad nismo bili kod kuće“, kaže Žaki. Patrik, jedan opšti pionir, video je da na zadnjem spratu zgrade ima nekih malih soba, pa je pretpostavio da barem u jednoj od njih neko živi. Isplatilo se što se uporno trudio da nađe te stanare kada je jednog popodneva konačno razgovarao sa Žakijem, koji je tu bio privremeno. Kakav je bio rezultat? Ta tri druga su postali Svedoci i našli su drugi posao  koji im je omogućio da potpunije učestvuju u teokratskim aktivnostima.

Stišavanje oluje

Nedavno su neki mediji u Francuskoj predstavili Jehovine svedoke kao opasnu sektu. Godine 1996. Svedoci su svesrdno učestvovali u jednoj akciji u kojoj su podelili više od devet miliona primeraka posebnog informativnog traktata pod naslovom Jehovini svedoci — šta treba da znate. Rezultati su bili izuzetno dobri.

Uložen je poseban trud da se traktat uruči svima. Mnogi zvaničnici su izrazili cenjenje prema Svedocima. Jedan opštinski savetnik je napisao: „Dobro je što su Jehovini svedoci delili ovaj traktat. On postavlja stvari na svoje mesto.“ Jedan doktor je prokomentarisao: „Dugo sam čekao na ovo!“ Jedan čovek s područja Pariza je napisao: „Slučajno sam pročitao traktat Jehovini svedoci — šta treba da znate. Želeo bih da saznam više i da iskoristim ponudu besplatnog kućnog biblijskog studija.“ Jedna žena je napisala: „Hvala vam na iskrenosti.“ Jedna katolikinja je rekla Svedocima: „Eh, napokon ste odgovorili na te laži!“

Mladim Svedocima u Parizu posebnu radost je donela propovednička akcija organizovana za katolički Svetski dan mladih 1997. godine. Iako je temperatura bila preko 35° C, učestvovalo je oko 2 500 Svedoka. Za samo nekoliko dana uručili su 18 000 primeraka brošure Knjiga za sve ljude mladima iz celog sveta. Osim što je dato izvrsno svedočanstvo o Jehovinom imenu i posejano seme istine, ova akcija je oduševila mlade Svedoke. Jedna mlada sestra koja je skratila svoj odmor da bi mogla potpuno da učestvuje u toj posebnoj akciji, napisala je: „Jehova ima srećan narod na zemlji koji koristi svoju snagu da hvali njegovo ime. Ova dva dana, toliko ispunjena i bogata, stvarno su bila vredna svih odmora u životu! (Psalam 84:11).“

Dana 28. februara 1998. navršilo se 65 godina otkako je Hitler izdao naredbu o zabrani Jehovinih svedoka u Nemačkoj. Svedoci u Francuskoj su iskoristili taj datum da bi u iznajmljenim dvoranama javnosti predstavili video-kastu Jehovini svedoci stoje čvrsto protiv nacističkog napada, koja podrobno govori o progonstvu Jehovinog naroda. Uručeno je više od sedam miliona pozivnica. Istoričari i bivši logoraši dali su dirljivo svedočanstvo. Na području Pariza tom događaju je prisustvovalo skoro 5 000 ljudi, uključujući i priličan broj onih koji nisu Svedoci.

Mnogi u Parizu veoma cene duhovno svetlo, i srećni su što objavitelji Kraljevstva jasno sijaju kao svetlioci. Baš kao što je Isus rekao: „Žetva je velika, a radnika je malo“ (Matej 9:37). Odlučan duh Jehovinih svedoka da prevaziđu izazove propovedanja u ovom gradu učinio je Pariz Gradom svetlosti na jedan poseban način, na hvalu Jehovi.

[Slika na 9. strani]

Gradska skupština

[Slika na 9. strani]

Muzej Luvr

[Slika na 9. strani]

Opera Garnije

[Slike na 10. strani]

Prenošenje biblijske poruke užurbanim ljudima gde god ih ima