Da li postoji Đavo?

„Tokom istorije hrišćanske crkve postojao je period kada je đavo, Velzevul ili Satana, kralj zla, bio tako stvarna i moćna osoba kao što je to još uvek danas jednom malom broju ljudi ’Bog‘. Bio je tvorevina Jevreja i prvih hrišćana u obliku polučoveka, poluzveri, kojom su objašnjavali zlo koje su videli oko sebe. Kasnije su hrišćani shvatili da je to izmišljen lik koji nema veze s realnošću i polako su ga odbacili“ (All in the Mind—A Farewell to God, od Ludovika Kenedija).

KAO što je pisac i spiker Ludovik Kenedi zapazio, vekovima nijedan hrišćanin nije sumnjao u to da Đavo postoji. Naprotiv, hrišćani su ponekad, prema rečima profesora Normana Koena, bili „opsednuti snagom Satane i njegovih demona“ (Europe’s Inner Demons). Nisu samo obični, nepismeni seljaci bili opsednuti time. Na primer, verovanje da se Đavo materijalizuje u neku životinju da bi predvodio u zlu i u skarednim ritualima „ne vodi poreklo od narodnih priča nepismene većine već, naprotiv, od pogleda na svet koji je imala intelektualna elita“, kaže profesor Koen. Ova „intelektualna elita“ — uključujući i učene sveštenike — bila je odgovorna za lov na veštice koji je harao Evropom od 15. do 17. veka, kada su crkva i državne vlasti, kako se navodi, mučile i ubile 50 000 navodnih veštica.

Nije ni čudo što mnogi ljudi ne prihvataju, kako je oni smatraju, suludu, praznovernu predstavu o Đavolu. Još se 1726. Danijel Defo rugao verovanju ljudi da je Đavo užasna neman „s krilima šišmiša, rogovima, papcima, dugim repom, račvastim jezikom i slično“. Takve ideje, kaže on, bile su „ne baš maštovite igrarije“ koje su izmišljali „oni koji su unapređivali predstavu o đavolu i oni koji su izmislili njegov izgled“ i „varali neupućeni svet“.

Da li i ti tako misliš? Da li i ti misliš da je „đavola zapravo izumeo čovek da bi opravdao svoju sopstvenu grešnost“? Ova izjava se pojavljuje u enciklopediji The Zondervan Pictorial Encyclopedia of the Bible, i mnogi koji se izjašnjavaju kao hrišćani misle tako. Teolozi hrišćanskog sveta, kaže Džefri Barton Rasel, uglavnom „odbacuju Đavola i demone kao praznoverne relikvije“.

 Pa ipak, za neke ljude je Đavo i te kako stvarna osoba. Po njihovom mišljenju mora da postoji neka vrsta nadljudske, opake sile koja stoji iza zla koje prožima celu ljudsku istoriju. „Užas koji je nastao u dvadesetom veku“, kaže Rasel, jeste jedan od razloga zbog čega se „posle dugog zatišja ponovo rapidno širi verovanje u Đavola“. Prema rečima autora Dona Luisa, mnogo savremenih, obrazovanih ljudi koji „se s visine podsmevaju“ praznoverju i strahovima „svojih neukih predaka“ sada „ponovo postaju očarani elementom zla u natprirodnom“ (Religious Superstition Through the Ages).

Šta je onda istina? Da li je Đavo samo obična praznoverna budalaština? Ili je to neko na čije bi postojanje čak i u 21. veku trebalo gledati ozbiljno?

[Slika na 4. strani]

Kao što je prikazano na ovoj rezbariji od Gistava Dorea, prema starim praznovernim opisima Đavo je bio polučovek, poluzver.

[Izvor]

The Judecca—Lucifer/The Doré Illustrations For Dante’s Divine Comedy/Dover Publications Inc.