Životna priča

Duhovno svetlo sija na bliskom istoku

ISPRIČAO NADŽIB SALEM

U prvom veku n. e. svetlo Božje Reči je zasjalo na Bliskom istoku i došlo do dalekih krajeva Zemlje. Tokom 20. veka to svetlo se ponovo pojavilo da još jednom osvetli taj deo sveta. Dozvolite mi da vam ispričam kako se to zbilo.

ROĐEN sam 1913. u gradu Amjunu, na severu Libana. Bila je to poslednja godina relativne stabilnosti i mira u svetu, pošto je sledeće godine izbio Prvi svetski rat. Kada se rat završio 1918. godine, Liban, tada poznat kao biser Bliskog istoka, bio je i ekonomski i politički veoma iscrpljena zemlja.

Kada je 1920. godine ponovo počela da radi poštanska služba u Libanu, stizala je pošta od Libanaca koji su živeli u inostranstvu. Među njima su bili i moji ujaci Abdula i Džordž Gantus. Oni su svom ocu, a mom dedi Habibu Gantusu, pisali o Božjem Kraljevstvu (Matej 24:14). Ljudi u gradu su ismejavali dedu kada im je samo ispričao ono što su mu sinovi pisali. Ljudi su širili glasine da Habibovi sinovi nagovaraju svog oca da proda zemlju, kupi magare i ide da propoveda.

Početak širenja svetla

Sledeće godine, 1921, Mišel Abud koji je živeo u Bruklinu (Njujork, SAD) vratio se u Tripoli u Libanu. Postao je Istraživač Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali. Iako većina prijatelja i rođaka brata Abuda nije reagovala na biblijsku poruku, dve dobro  poznate osobe jesu, i to profesor Ibrahim Atija i zubar Hana Šamas. U stvari dr Šamas je dao da se njegova kuća i klinika koriste za hrišćanske sastanke.

Bio sam još dečak kada su brat Abud i brat Šamas posetili Amjun gde sam ja živeo. Njihova poseta je duboko uticala na mene te sam se pridružio bratu Abudu u delu propovedanja. Nas dvojica smo oko 40 godina bili stalni partneri u službi sve dok brat Abud nije umro 1963. godine.

Između 1922. i 1925. svetlo biblijske istine se širilo po mnogim mestima severnog Libana. Oko 20-30 osoba se sastajalo u privatnim domovima, kao recimo u našem domu u Amjunu, da bi razmatralo Bibliju. Sveštenstvo je slalo decu da lupaju konzervama, vrište i viču kako bi ometali naše sastanke, pa smo se zbog toga ponekad sastajali u borovoj šumi.

Zbog moje revnosti za službu kao i za posećivanje svih hrišćanskih sastanaka, dok sam bio mlad stekao sam nadimak Timotej. Direktor škole mi je naredio da prestanem da posećujem kako on reče „te sastanke“. Kada sam to odbio, izbačen sam iz škole.

Svedočenje u biblijskim zemljama

Ubrzo posle mog krštenja 1933. počeo sam s pionirskom službom, kako Jehovini svedoci zovu punovremenu službu. Iako nas je u to vreme bilo malo, propovedali smo ne samo u većini mesta u severnom Libanu već smo došli i do Bejruta i njegovih predgrađa i sve do južnog Libana. U tim ranim godinama obično smo išli pešice ili jahali magare, kao i Isus Hrist i njegovi sledbenici u prvom veku.

Godine 1936. Jusef Rahal, jedan Svedok Libanac koji je godinama živeo u Sjedinjenim Državama, došao je u posetu u Liban. Doneo je sa sobom opremu za ozvučenje i dva fonografa. Montirali smo tu opremu na jedan ford koji je bio 1931. godište i putovali kroz Liban i Siriju noseći poruku o Kraljevstvu u udaljena područja. Poruka sa zvučnika se mogla čuti na udaljenosti od preko 10 kilometara. Ljudi su se penjali na krovove kuća da bi čuli, kako su oni opisali, glas s neba. Oni koji su bili na njivama ostavljali su posao i prilazili bliže da čuju.

Jedno od mojih poslednjih putovanja s Jusefom Rahalom bilo je zime 1937. u Alepo u Siriji. Pre nego što se vratio u Sjedinjene Države putovali smo i u Palestinu. Tamo smo posetili Haifu i Jerusalim, kao i druga mesta u toj zemlji. Između ostalog videli smo Ibrahima Šihadija s kojim sam se ranije upoznao putem pisama. Napredovao je što se tiče biblijskog spoznanja tako da je tokom naše posete počeo da učestvuje s nama u službi od kuće do kuće (Dela apostolska 20:20).

Takođe sam jedva čekao da upoznam profesora Halila Kobrosija, odanog katolika koji je putem pisama proučavao Bibliju s Jehovinim svedocima. Kako je dobio adresu Svedoka u Libanu? Pa u jednoj prodavnici u Haifi vlasnik radnje je Halilu uvio neke namirnice u papir iscepan iz jedne publikacije Jehovinih svedoka. Na tom papiru se nalazila i naša adresa. Uživali smo u našem susretu, a kasnije, 1939, on je došao u Tripoli da se krsti.

Godine 1937. u Tripoli su došli Petros Lagakos i njegova supruga.  Narednih nekoliko godina nas troje smo u većem delu Libana i Sirije posećivali ljude kod njihovih kuća s porukom o Kraljevstvu. Do smrti brata Lagakosa 1943, Svedoci su doneli duhovno svetlo u većinu gradova i sela u Libanu, Siriji i Palestini. Ponekad bi oko 30 nas krenulo čak u tri sata ujutru kolima ili autobusom da bismo došli do udaljenih područja.

Ibrahim Atija je tokom 1940-ih prevodio Kulu stražaru na arapski. Nakon toga bih ja ručno prepisivao četiri primerka časopisa i slao ih Svedocima u Palestinu, Siriju i u Egipat. Za vreme Drugog svetskog rata protivljenje našem delu propovedanja je bilo veliko, ali bili smo u kontaktu sa svim ljubiteljima biblijske istine na Bliskom istoku. Ja sam crtao karte gradova i okolnih sela i uspeli smo da dođemo do njih s dobrom vešću.

Godine 1944. dok je Drugi svetski rat još uvek besneo, oženio sam se sa Ivlin, ćerkom mog partnera u pionirskoj službi, Mišela Abuda. S vremenom smo dobili troje dece, jednu ćerku i dva sina.

Rad s misionarima

Ubrzo posle završetka rata u Liban su stigli prvi diplomci Gileada, škole za misionare. Kao rezultat toga osnovana je prva skupština u Libanu, a ja sam bio imenovan za slugu grupe. Onda su 1947. Natan H. Nor i njegov sekretar Milton G. Henšel posetili Liban i mnogo ohrabrili braću. Uskoro je stiglo još misionara i oni su nam puno pomogli u organizovanju službe i vođenju skupštinskih sastanaka.

Na našem putovanju u jedno udaljeno područje u Siriji, naišli smo na protivljenje lokalnog biskupa. Optuživao nas je zbog distribuisanja, kako ih je on nazvao, sionskih publikacija. Ironično je što nas je pre 1948. sveštenstvo često nazivalo komunistima. Tom prilikom smo uhapšeni i ispitivani dva sata tokom kojih je dato odlično svedočanstvo.

Na kraju je sudija koji je saslušao ovaj slučaj izjavio: „Iako osuđujem bradu [stilska figura koja se odnosi na biskupa]  koja vas je optužila, ipak sam joj zahvalan što mi je dala priliku da upoznam vas i vaša učenja.“ Zatim se izvinio zbog neugodnosti koju smo podneli.

Deset godina kasnije, dok sam putovao autobusom do Bejruta počeo sam da pričam s jednim čovekom, poljoprivrednim inženjerom, koji je sedeo do mene. Nakon što je nekoliko minuta slušao o našim verovanjima rekao je da je već čuo nešto slično od svog prijatelja u Siriji. Ko je bio taj prijatelj? Sudija kod koga smo bili na saslušanju deset godina ranije!

Tokom 1950-ih posetio sam Svedoke u Iraku i učestvovao s njima u službi od vrata do vrata. Takođe sam više puta putovao do Jordana i Zapadne obale. Godine 1951, bio sam jedan od četvorice Svedoka koji su išli u Vitlejem. Tamo smo proslavili Gospodovu večeru. Rano tog dana svi koji su tim povodom bili prisutni, autobusom su otišli do reke Jordan gde se njih 22 krstilo u znak predanja Jehovi. Kad god bismo se suočili s protivljenjem u tom području, rekli bismo: „Došli smo da vam kažemo da će neko ko je iz vašeg naroda biti Kralj nad celom Zemljom! Zašto ste uznemireni? Trebalo bi da se radujete!“

Propovedanje usred neprilika

Gledano u celini, ljudi na Bliskom istoku su dobrodušni, ponizni i gostoljubivi. Mnogi sa zanimanjem slušaju poruku o Božjem Kraljevstvu. Zaista, ništa ne može biti tako okrepljujuće kao spoznanje da će se uskoro ispuniti sledeće biblijsko obećanje: „Sam Bog biće s njima [sa svojim narodom]. I on će obrisati svaku suzu s njihovih očiju, i smrti više neće biti, niti će više biti tuge, ni vike, ni boli“ (Otkrivenje 21:3, 4).

Primetio sam da većina ljudi koji se protive našoj aktivnosti u stvari  ne razumeju naše delo niti poruku koju nosimo. Sveštenstvo hrišćanskog sveta je puno toga činilo da bi nas prikazalo u pogrešnom svetlu! Zato su se Svedoci tokom građanskog rata koji je počeo u Libanu 1975. i trajao 15 godina suočavali s mnogim poteškoćama.

Jedno vreme sam vodio biblijski studij s jednom porodicom koja je revno posećivala crkvu. Njihov dobar napredak u učenju biblijske istine razljutio je sveštenike. Kao posledica toga, jedne noći je grupa pripadnika lokalne crkve nahuškala svoje članove da napadnu prodavnicu koja je pripadala toj porodici i zapale robu čija je vrednost bila najmanje 10 000 američkih dolara. Te iste noći su došli i na silu me odveli. Međutim, bio sam u mogućnosti da razgovaram s njihovim vođom i da kažem da ako su zaista hrišćani onda ne bi trebalo da se ponašaju na varvarski način. Na to je naredio da kola stanu i rekao mi da idem.

Jednom drugom prilikom su me kidnapovala četiri pripadnika neke oružane grupe. Posle puno pretnji, njihov vođa koji je rekao da će me ubiti odjednom se predomislio i oslobodio me. Dvojica od njih su sada u zatvoru zbog ubistva i pljačke, a druga dvojica su pogubljena.

Još neke prilike za svedočenje

Često sam imao priliku da letim avionom iz jedne zemlje u drugu. Jednom tokom leta iz Bejruta u Sjedinjene Države sedeo sam pored Čarlsa Maleka, bivšeg libanskog ministra spoljnih poslova. On je pažljivo slušao, ceneći svaki stih koji sam mu pročitao iz Biblije. Na kraju je rekao da je išao u školu u Tripoli gde mu je nastavnik bio Ibrahim Atija, čovek kome je moj tast preneo biblijsku istinu! G. Malek je rekao da ga je Ibrahim naučio da poštuje Bibliju.

Tokom sledećeg leta sedeo sam do jednog palestinskog predstavnika u Ujedinjenim nacijama. Imao sam priliku da mu prenesem dobru vest o Kraljevstvu. Na kraju me je upoznao s porodicom svoga brata u Njujorku, te sam ih često posećivao tamo. Takođe sam imao jednog rođaka koji je radio u zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Jednoga dana sam ga posetio u njegovoj kancelariji i razgovarali smo tri sata, i tada sam imao priliku da mu svedočim o Božjem Kraljevstvu.

Sada imam 88 godina i još uvek mogu aktivno da brinem oko skupštinskih odgovornosti. Moja supruga Ivlin još uvek uz mene služi Jehovi. Naša ćerka se udala za putujućeg nadglednika Jehovinih svedoka koji sada služi kao starešina u jednoj skupštini u Bejrutu. Njihova ćerka je isto Svedok. Naš mlađi sin i njegova žena su Svedoci, a i njihova ćerka je takođe u istini. Što se tiče našeg starijeg sina, hrišćanska vera mu je usađena u srce i nadam se da će je s vremenom prigrliti.

Godine 1933. sam imenovan da služim kao pionir — prvi pionir na Bliskom istoku. Nisam mogao naći ništa bolje da radim u životu osim da služim Jehovi svih ovih 68 godina. Rešen sam da i dalje nastavim da hodim u duhovnom svetlu koje on pruža.

[Slika na 23. strani]

Nadžib 1935. godine

[Slika na 24. strani]

Na Libanskim planinama 1940. s kolima koja su imala ozvučenje

[Slike na 25. strani]

Odozgo levo u smeru kazaljke na satu: Nadžib, Ivlin, njihova ćerka, brat Abud i Nadžibov stariji sin, 1952. godine

Niže (u prvom redu): brat Šamas, Nor, Abud i Henšel u Nadžibovoj kući u Tripoliju, 1952. godine

[Slika na 26. strani]

Nadžib i njegova žena Ivlin