Životna priča

Život pun iznenađenja u službi za Jehovu

ISPRIČALI ERIK I HEJZEL BEVERIDŽ

„Na osnovu ovoga vas osuđujem na šest meseci zatvora.“ Ovim rečima koje su mi odzvanjale u ušima, poslat sam u zatvor Strejndžvejs u Mančesteru (Engleska). Bilo je to u decembru 1950. kada sam imao 19 godina. Tada sam se suočio s jednim od najtežih ispita u mladosti — odbio sam da budem regrutovan za vojnu službu (2. Korinćanima 10:3-5).

BIO sam pionir, punovremeni sluga Jehovinih svedoka, što znači da je trebalo da budem oslobođen vojne službe, ali britanski zakon nije priznavao naš status. Zato sam završio u zatvorskoj ćeliji. Pomislio sam na svog oca. Na indirektan način, bio sam u zatvoru zbog njega.

Znate, tata je bio zatvorski službenik rodom iz Jorkšira, čovek čvrstih uverenja i principa. Zbog svog iskustva u vojsci i u zatvorskoj službi imao je snažnu odbojnost prema katolicizmu. Prvi put je kontaktirao sa Svedocima početkom 1930-ih, kada je izašao na vrata da bi ih se otarasio — a vratio se noseći neke njihove knjige u rukama! Kasnije se pretplatio na časopis Uteha (sada Probudite se!). Svedoci su ga obično posećivali svake godine da bi ga podstakli da obnovi pretplatu. Kada sam imao oko 15 godina, Svedoci su vodili još jednu diskusiju s tatom i ja sam se pridružio toj diskusiji ali sam bio na strani Svedoka. Tada sam počeo da proučavam Bibliju.

U martu 1949, kada sam imao 17 godina, simbolizovao sam svoje predanje Jehovi krštenjem. Kasnije te iste godine upoznao sam Džona i Majkla Čaruka, novopečene diplomce misionarske škole Gilead  koji su tada bili na putu za Nigeriju. Bio sam veoma impresioniran njihovim misionarskim duhom. Svesno ili nesvesno, oni su taj duh usadili u moje srce.

Proučavajući Bibliju, izgubio sam želju da se upišem na fakultet. Za manje od godinu dana otkad sam otišao od kuće kako bih radio u carinskoj i poreskoj upravi u Londonu, osećao sam da neću moći da ispunim svoje predanje Bogu ako nastavim s tom državnom službom. Kada sam prekidao s poslom, jedan iskusni kolega mi je čestitao što napuštam „posao koji uništava čovekovu dušu“.

Pre toga sam se suočio s još jednim ispitom — kako da kažem ocu da hoću da ostavim siguran posao i da postanem punovremeni sluga. Jedne večeri dok sam bio kući na odmoru rekao sam mu tu zapanjujuću vest. Očekivao sam da će eksplodirati. Na moje iznenađenje, jednostavno je rekao: „Kako prostreš onako ćeš i ležati. Ali ako ne uspeš, ne vraćaj mi se.“ U mom dnevniku za 1. januar 1950. zabeleženo je sledeće: „Rekao sam tati za pionirsku službu. Bio sam zapanjen njegovim razumnim stavom koji mi je bio od koristi. Rasplakala me je njegova ljubaznost.“ Odrekao sam se državne službe i prihvatio da budem u punovremenoj pionirskoj službi.

U „kolibi“ na dodeli

Zatim je došao moj sledeći ispit odanosti Bogu. Ponuđeno mi je da budem pionir i da delim jednu „kolibu“ u Lankaširu s Lojdom Grifitsom, suhrišćaninom iz Velsa. Pun idealizma i sanjarenja o toj kolibi, stigao sam u sumoran, kišan grad Bekap. Ubrzo sam se spustio na zemlju kad se ispostavilo da je ta koliba u stvari podrum! Preko noći su nam miševi i bubašvabe pravili društvo. Malo je falilo da dignem ruke od svega i vratim se kući. Ipak sam se u sebi pomolio za snagu da se suočim sa ovim ispitom. Odjednom me je obuzeo neki mir i počeo sam objektivnije da sagledavam tu situaciju. To je bila moja dodela od Jehovine organizacije. Zato sam pomoć tražio od Jehove. Zahvalan sam što nisam popustio, jer da sam odustao to bi mi zauvek promenilo život! (Isaija 26:3, 4).

Pre nego što sam odveden u zatvor zbog odbijanja da služim vojsku, propovedao sam oko devet meseci u tada ekonomski nerazvijenoj dolini Rosandejl. Posle dve nedelje u zatvoru Strejndžvejs, premešten sam u zatvor Luis na južnoj obali Engleske. Na kraju je tamo bilo zajedno nas pet Svedoka, i bili smo u mogućnosti da proslavimo Memorijal Hristove smrti u jednoj zatvorskoj ćeliji.

Jednom je tata došao da me vidi. Mora da je to bio test za njegov ponos — dobro poznati zatvorski službenik posećuje svog sina zatvorenika! Uvek ću mu biti zahvalan za taj gest. Konačno je u aprilu 1951. došao dan mog otpuštanja.

Kada sam pušten iz Luisa, otišao sam vozom do Kardifa u Velsu, gde je moj otac tada služio kao upravnik zatvora. Bio sam najstarije dete od nas četvoro — tri dečaka i jedne devojčice. Morao sam pronaći posao sa skraćenim radnim vremenom kako bih se mogao izdržavati i ostati pionir. Radio sam u prodavnici odeće, ali mi je glavni cilj u životu bila moja hrišćanska služba. U to vreme nas je majka ostavila. Bio je to težak udarac za tatu i za nas decu u uzrastu od 8 do 19 godina. Nažalost, naši roditelji su se razveli.

Ko će dobru ženu naći...

U skupštini je bilo nekoliko pionira. Među njima je bila i jedna sestra koja je svaki dan dolazila iz doline Ronda, gde je ugljenokop, na svoj posao i u službu. Zvala se Hejzel Grin — bila je odličan pionir. Poznavala je istinu mnogo duže od mene — njeni roditelji su posećivali sastanke Istraživača Biblije (sada su poznati kao Jehovini svedoci) još od 1920-ih. Ali evo neka ona ispriča svoju priču.

„Bibliju nisam shvatala ozbiljno sve do 1944. kada sam pročitala brošuricu Religija žanje vihor. Majka me je  podstakla da idem na pokrajinski sastanak u Kardif. Skoro uopšte ne poznavajući Bibliju, zatekla sam se u glavnom tržnom centru noseći plakat koji je najavljivao javno predavanje. Preživela sam to iskustvo uprkos tome što su me sveštenici i drugi ljudi ometali. Krstila sam se 1946. i počela s pionirenjem decembra te godine. Onda se 1951. u Kardifu pojavio jedan mladi pionir koji je tek izašao iz zatvora. Bio je to Erik.

„Išli smo zajedno u propovedanje. Dobro smo se slagali. Imali smo iste ciljeve u životu — da unapređujemo interese Božjeg Kraljevstva. Tako smo se venčali decembra 1952. Iako smo oboje bili u punovremenoj pionirskoj službi i imali ograničen prihod, nikad nam nije nedostajalo ništa od osnovnih stvari za život. Ponekad bismo od jedne Svedokinje dobili koju teglu džema ili sapun jer se dešavalo da je previše naručila za svoje bakalnice — i to baš onda kad je to nama trebalo! Veoma smo cenili takvu praktičnu pomoć. Ali još veća iznenađenja su nas tek čekala.“

Iznenađenje koje je promenilo naš život

Novembra 1954, Hejzel i ja smo dobili jedno neočekivano iznenađenje — molbu od podružnice Jehovinih svedoka iz Londona da budemo u putujućoj službi, da svake nedelje posećujemo drugu skupštinu. Bili smo ubeđeni da je to neka greška i zato nismo nikome u skupštini govorili o tome. Ipak, popunio sam formular i poslao ga nazad, te smo napeto čekali. Nekoliko dana kasnije stigao je odgovor: „Dođite u London na obuku!“

Nisam mogao da verujem da sam s 23 godine u Londonskoj podružnici s tako izvanrednom braćom koja su mi izgledala kao duhovni džinovi — s Prajsom Hjuzom, Emlinom Vinsom, Ernijem Bivorom, Ernijem Giverom, Bobom Gofom, Glinom Parom, Stenom i Martinom Vudbarnom i mnogim drugima od kojih je većina umrla. Oni su davnih 1940-ih i 1950-ih položili čvrst temelj u Britaniji što se tiče revnosti i lojalnosti.

Putujuće delo u Engleskoj nikad nije bilo dosadno

Naš početak u putujućem delu bio je snežne zime 1954/55. Dodeljeni smo u istočnu Angliju, ravničarski predeo Engleske koji je izložen hladnim vetrovima sa Severnog mora. U to vreme je u Britaniji bila samo 31 000 Svedoka. Prvi krug poseta je bilo teško, ali poučno iskustvo za nas; a ni braći koju smo posećivali nije uvek bilo lako. S mojim neiskustvom i jorkširskom prostodušnošću ponekad bih nekome stao na žulj. Tokom godina sam naučio da je dobrota mnogo važnija od efikasnosti i da su ljudi mnogo važniji od pravila. Još učim, mada ne baš uvek uspešno, da sledim Isusov primer u tome da drugima budem okrepa (Matej 11:28-30).

Nakon 18 meseci u istočnoj Angliji, dodeljeni smo da služimo u putujućoj službi na severoistoku Engleske, u Njukaslu na Tini i Northamberlendu. Voleo sam srdačne ljude iz tog živopisnog kraja. Od velike pomoći mi je bila poseta oblasnog nadglednika, Dona Vorda iz Sijetla (Vašington, SAD). Bio je diplomac 20. razreda Gileada. Kao govornik, imao sam običaj da strašno brzo iznosim informacije. Naučio me je kako da usporim,  da pravim pauze i da poučavam.

Još jedno iznenađenje koje je promenilo naš život

Godine 1958. dobili smo pismo koje nam je promenilo život. Pozvani smo da pohađamo školu Gilead u Južnom Lansingu (Njujork, SAD). Prodali smo naš mali auto, ostin seven iz 1935, i kupili karte za plovidbu do Njujorka. Prvo smo prisustvovali međunarodnom kongresu Jehovinih svedoka u Njujorku. Odatle smo, pre nego što ćemo se uputiti ka jugu u školu Gilead, otišli u Peterburg (Ontario) na šest meseci da pionirimo.

Instruktori u školi su bili Albert Šroder, koji je sada član Vodećeg tela, kao i Maksvel Frend i Džek Redford koji su kasnije umrli. Druženje sa 82 studenta iz 14 zemalja bilo je veoma izgrađujuće. Ponešto smo saznali o kulturi jedni drugih. To što smo bili zajedno sa stranim studentima koji su se mučili sa engleskim jezikom pokazalo nam je kakvi problemi nas čekaju kad budemo učili neki drugi jezik. Naše poučavanje je bilo završeno za pet meseci i razred je dobio dodele u 27 zemalja. Zatim je došla graduacija i posle smo nekoliko dana bili u Njujorku čekajući brod Kraljica Elizabeta da nas vrati u Evropu.

Naša prva strana dodela

Koja je bila naša dodela? Portugal! Stigli smo u Lisabon u novembru 1959. Onda je došao ispit prilagođavanja na nov jezik i kulturu. Te godine je u Portugalu od približno 9 miliona stanovnika bilo 643 aktivna Svedoka. Ali naše delo propovedanja nije bilo zakonski priznato. Iako smo imali Dvorane Kraljevstva, na njima nije bilo nikakve oznake.

Posle učenja portugalskog jezika, u čemu nam je pomogla misionarka Elza Pikone, Hejzel i ja smo počeli da posećujemo skupštine i grupe u okolini Lisabona, Faroa, Evore i Behe. Zatim su se 1961. stvari počele menjati. Počeo sam da proučavam Bibliju s jednim mladićem po imenu Žoao Gonsalves Mateus. On je odlučio da kao hrišćanin zauzme neutralan stav što se tiče vojne službe. Ubrzo posle toga pozvan sam u stanicu policije na ispitivanje. Još jedno iznenađenje! Nekoliko dana kasnije smo obavešteni da za 30 dana napustimo zemlju! Isto to se dogodilo i misionarima Eriku i Kristini Britn i Domeniku i Elzi Pikone.

Tražio sam da razgovaramo s nekim i dopušteno nam je da se vidimo sa šefom tajne policije. Nedvosmisleno nam je rekao zašto smo zamoljeni da odemo iz zemlje i spomenuo je ime Žoaoa Gonsalvesa Mateusa, mog studenta Biblije! Rekao je da Portugal, za razliku od Britanije, ne može sebi da dopusti taj luksuz da toleriše prigovor savesti. Tako smo morali da napustimo Portugal i izgubili smo kontakt sa Žoaom. Koliko smo samo bili srećni kad smo ga 26 godina kasnije videli sa ženom i tri ćerke na posvećenju novog Betela u Portugalu! Naša služba tamo nije bila uzaludna! (1. Korinćanima 3:6-9).

 Koja je bila naša sledeća dodela? Opet iznenađenje! Susedna Španija. Sa suzama u očima, februara 1962. uhvatili smo voz iz Lisabona i krenuli za Madrid.

Prilagođavanje na drugu kulturu

U Španiji smo morali da se naviknemo na tajno propovedanje i održavanje sastanaka. Kad smo propovedali obično nismo išli zaredom u svaku kuću. Posle svedočenja na jednim vratima, otišli bismo u drugu ulicu, drugu zgradu. Tako je policiji — ili sveštenstvu — bilo teško da nas uhvati. Imajte na umu da smo u to vreme živeli pod fašističkom, katoličkom diktaturom i da je naše delo bilo zabranjeno. Kao stranci uzeli smo španska imena da nas ne bi otkrili. Ja sam bio Pablo, a Hejzel je bila Huana.

Posle nekoliko meseci provedenih u Madridu dodeljeni smo u putujuću službu u Barseloni. Posećivali smo skupštine u tom gradu, često provodeći dve ili tri nedelje u svakoj. Posete su trajale tako dugo zato što smo svaku grupu za studij knjige morali da posetimo kao da je skupština, što je obično značilo dve grupe nedeljno.

Neočekivani izazov

Godine 1963. pozvani smo da budemo u oblasnoj službi u Španiji. Da bismo služili Svedocima, od kojih je tada aktivno bilo skoro 3 000, morali smo da obilazimo celu zemlju posećujući devet pokrajina koje su tada postojale. Neki od naših nezaboravnih tajnih pokrajinskih kongresa održavani su u šumi blizu Sevilje, na jednoj farmi kod Hihona, i pored reka blizu Madrida, Barselone i Logronja.

Radi predostrožnosti dok smo propovedali od kuće do kuće, imao sam običaj da detaljno proverim plan obližnjih ulica da bismo znali kuda da bežimo u slučaju da nešto krene naopako. Jednom prilikom u Madridu, dok smo jedan Svedok i ja propovedali na jednom od gornjih spratova neke zgrade iznenada smo začuli viku i dreku na spratu niže. Kada smo sišli niz stepenice tamo je bila grupa tinejdžerki, članica jedne katoličke grupe koja se zvala Ihas de Marija (Marijine ćerke). One su upozoravale komšije na nas. Nismo mogli razumno razgovarati s njima i shvatio sam da odmah moramo otići inače će nas uhvatiti policija. Zato smo pobegli — i to brzo!

Bile su to uzbudljive godine u Španiji. Nastojali smo da ohrabrimo tamošnju divnu braću i sestre, uključujući i specijalne pionire. Oni su se izlagali opasnosti da budu zatvoreni i često su podnosili oskudicu da bi propovedali dobru vest o Božjem Kraljevstvu i da bi osnovali i ojačali skupštine.

Tokom tog perioda smo takođe dobili i neke loše vesti. Hejzel priča: „Moja majka, koja je bila verni Svedok, umrla je 1964. godine. Bio je težak udarac izgubiti je, a i ne oprostiti se od nje. To je cena misionarskog dela koju i mnogi drugi plaćaju.“

Konačno sloboda

Nakon mnogo godina progonstva, u julu 1970. Frankova vlada je konačno zakonski priznala naše delo. Hejzel i ja smo bili uzbuđeni na otvaranju Dvorana Kraljevstva, prve u Madridu, a druge u Lesepsu (Barselona). Na njima su bile velike oznake, često osvetljene. Hteli smo da  ljudi znaju da smo zakonski priznati i da ostajemo tu! U to vreme, 1972, u Španiji je bilo oko 17 000 Svedoka.

Negde u to vreme sam primio veoma ohrabrujuće vesti iz Engleske. Moj otac je 1969. godine došao u Španiju da nas poseti. Bio je tako impresioniran načinom na koji su se španski Svedoci ophodili s njim da je po povratku u Englesku počeo da proučava Bibliju. Onda mi je 1971. javljeno da se tata krstio! Bilo je tako dirljivo kada smo otišli kući i posetili ga i kada je on kao moj hrišćanski brat uputio zahvalnu molitvu za obrok. Čekao sam preko 20 godina da dođe taj dan. Moj brat Bob i njegova žena Iris su postali Svedoci 1958. godine. Njihov sin Filip sada sa svojom ženom Džin služi kao pokrajinski nadglednik u Španiji. Tako nam je drago što ih vidimo kako služe u toj predivnoj zemlji.

Naše skorašnje iznenađenje

Februara 1980, jedan član Vodećeg tela je posetio Španiju kao zonski nadglednik. Na moje iznenađenje, želeo je da me prati u službi. Nisam ni znao da me je proveravao! Zatim smo u septembru pozvani da se preselimo u svetsku centralu u Bruklinu (Njujork)! Bili smo zapanjeni. Prihvatili smo taj poziv iako je napuštanje naše braće u Španiji bilo bolno. U to vreme je tamo bilo 48 000 Svedoka!

Kada smo odlazili jedan brat mi je poklonio džepni sat. Na njemu su bila ugravirana dva stiha: „Luka 16:10; Luka 17:10.“ Rekao je da su to bili moji vodeći stihovi. Luka 16:10 ističe da treba da budemo verni u malim stvarima, a Luka 17:10 da smo „beskorisni robovi“ i da zato nemamo razloga da se hvalimo. Uvek sam uviđao činjenicu da je sve što radimo u Jehovinoj službi samo naša dužnost kao predanih hrišćana.

Iznenađenje u vezi sa zdravljem

Godine 1990. pojavili su mi se problemi sa srcem. Na kraju su morali da mi ugrade „stent“ kako bi mi otčepili zakrčenu arteriju. Tokom tog teškog perioda fizičke slabosti Hejzel me je na mnogo načina podržavala, često je nosila torbe i kofere kada sam ja bio previše slab da se pobrinem za to. Onda mi je maja 2000. ugrađen pejsmejker. Kakve je ogromne promene to donelo!

Poslednjih 50 godina, Hejzel i ja smo videli da Jehovina ruka nije kratka i da on ispunjava svoju nameru u vreme koje on odredi, a ne mi (Isaija 59:1; Avakum 2:3). Imali smo mnoga radosna iznenađenja u našem životu, a i nekoliko tužnih, ali kroz sve njih nas je Jehova podržavao. Ovde u centrali Jehovinog naroda blagoslovljeni smo time što smo svaki dan u kontaktu s članovima Vodećeg tela. Ponekad se pitam: ’Jesmo li mi stvarno ovde?‘ To je nezaslužena dobrota (2. Korinćanima 12:9). Nadamo se da će nas Jehova i dalje štititi od Sataninih spletki i sačuvati nas da bismo se mogli radovati danu njegove pravedne vladavine na zemlji (Efešanima 6:11-18; Otkrivenje 21:1-4).

[Slika na 26. strani]

Zatvor Strejndžvejs u Mančesteru gde sam počeo sa izdržavanjem moje zatvorske kazne

[Slika na 27. strani]

S našim autom, ostin seven, u putujućem delu u Engleskoj

[Slika na 28. strani]

Tajni kongres 1962. godine u Sersedilji (Madrid, Španija)

[Slika na 29. strani]

Za našim štandom s biblijskom literaturom u Bruklinu