Životna priča

Bogat život u Jehovinoj službi

ISPRIČAO RASEL KURCEN

Došao sam na svet 22. septembra 1907, sedam godina pre značajne ere koja je počela izbijanjem Prvog svetskog rata. Naša porodica je bila bogata u onome što je najbitnije. Nakon što čujete nekoliko detalja iz naše prošlosti, verujem da ćete se i vi složiti.

JOŠ kao devojčica, baka Kurcen je već tragala za istinom o Bogu. Pre nego što je postala tinejdžer, posetila je nekoliko različitih crkava u svom lepom rodnom mestu, Špicu (Švajcarska). Godine 1887, nekoliko godina nakon što se baka udala, porodica Kurcen se pridružila talasu imigranata koji su dospeli do obala Sjedinjenih Država.

Porodica se naselila u Ohaju, gde je oko 1900. godine baka pronašla blago za kojim je tragala. Pronašla ga je na stranicama knjige Čarlsa Tejza Rasela Vreme je blizu, na nemačkom jeziku. Ona je brzo primetila da je u onome što je tamo pročitala sijala svetlost biblijske istine. Iako je baka jedva umela da čita na engleskom, ona se pretplatila na časopis Kulu stražaru, na engleskom. Tako je saznala daljnje biblijske istine, a istovremeno je naučila i engleski. Deda nikada nije bio toliko zainteresovan za duhovne stvari poput njegove žene.

Od jedanaestoro dece bake Kurcen, dva njena sina Džon i Adolf, cenili su duhovno blago koje je našla. Džon je bio moj otac i krstio se 1904. u Sent Luisu (Misuri), na kongresu Istraživača Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Pošto je većina Istraživača Biblije bila siromašna, održavanje kongresa se planiralo u isto vreme kada i Svetski  sajam u Sent Luisu, tako da su mogli da iskoriste snižene cene za prevoz. Kasnije, 1907, moj stric Adolf se krstio na kongresu u gradu Nijagarini vodopadi (Njujork). Moj otac i stric revno su propovedali ono što su naučili iz Biblije i obojica su s vremenom postali punovremene sluge (koji se sada zovu pioniri).

Stoga, kada sam se rodio 1907, moja porodica je već bila bogata u duhovnom smislu (Poslovice 10:22). Bio sam beba, kada su me 1908. moji roditelji Džon i Ajda poneli sa sobom na kongres „Napred ka pobedi“ u Put in Beju (Ohajo). Tamo je Džozef F. Raterford, tada putujući sluga, bio predsedavajući kongresa. Nekoliko sedmica ranije bio je u Doltonu (Ohajo), gde je posetio naš dom i održao govore tamošnjim Istraživačima Biblije.

Naravno, ja se lično ne sećam tih događaja, ali se sećam kongresa u Mauntin Lejk Parku (Merilend), 1911. godine. Tamo smo, moja mlađa sestra Ester i ja, sreli Čarlsa Tejza Rasela, koji je nadgledavao svetsko delo propovedanja koje su obavljali Istraživači Biblije.

Dana 28. juna 1914, kada je svet uleteo u rat nakon ubistva prestolonaslednika Ferdinanda i njegove žene u Sarajevu, ja sam sa svojom porodicom prisustvovao jednom mirnom kongresu u Kolumbusu (Ohajo). Još od tih ranih godina, imao sam prednost da prisustvujem mnogim kongresima Jehovinog naroda. Neki od njih su bili skupovi od samo stotinak prisutnih. Drugi su bili veliki skupovi na nekim od najvećih stadiona sveta.

Naš dom na strateškom mestu

Otprilike od 1908. do 1918, u našem domu u Doltonu — koji se nalazio na pola puta od Pitsburga (Pensilvanija) do Klivlenda (Ohajo) — jedna mala skupština Istraživača Biblije održavala je svoje sastanke. Naš dom je pružio gostoprimstvo mnogim putujućim govornicima. Oni su vezivali svoje konje i lake kočije iza našeg ambara i pričali okupljenima uzbudljiva iskustva i razne duhovne istine. To su stvarno bila ohrabrujuća vremena!

Otac je bio učitelj, ali je njegovo srce bilo usredsređeno na najveće delo poučavanja, na hrišćansku službu. Vodio je računa o tome da poučava svoju porodicu  o Jehovi, i mi smo se svake večeri molili zajedno kao porodica. U proleće 1919, otac je prodao našeg konja i kočiju, i za 175 dolara kupio je „ford“ iz 1914, tako da je mogao doći do više ljudi u delu propovedanja. Godine 1919. i 1922, tim autom je naša porodica putovala na značajne kongrese Istraživača Biblije u Sidar Pointu (Ohajo).

Cela naša porodica — mama, tata, Ester, moj mlađi brat Džon i ja — svi smo učestvovali u javnom propovedanju. Dobro se sećam kada mi je jedan stanar prvi put postavio jedno biblijsko pitanje. Imao sam oko sedam godina. „Dečače, šta je Armagedon?“, pitao je taj čovek. Uz očevu malu pomoć, bio sam u stanju da mu dam biblijski odgovor.

Započinjanje punovremene službe

Godine 1931, naša porodica je prisustvovala kongresu u Kolumbusu (Ohajo), gde smo bili oduševljeni zbog toga što smo dobili novo ime, Jehovini svedoci. Džon je bio toliko uzbuđen da je odlučio da on i ja započnemo s pionirenjem. a To smo učinili, a učinili su to takođe i mama, tata i Ester. Kakvo smo blago imali — porodicu ujedinjenu u radosnom delu propovedanja dobre vesti o Božjem Kraljevstvu! Neprestano zahvaljujem Jehovi za ovaj blagoslov. Međutim, iako smo bili veoma srećni, bilo je još toga što nam je pričinjavalo radost.

U februaru 1934. počeo sam da služim u svetskoj centrali Jehovinih svedoka (zvanoj Betel) u Bruklinu (Njujork). Džon mi se pridružio nekoliko sedmica kasnije. Bili smo cimeri sve dok se 1953. nije venčao sa svojom dragom suprugom Džesi.

Nakon što smo Džon i ja otišli u Betel, naši roditelji su prihvatali dodele da pionire u raznim delovima zemlje, a pridružili su im se Ester i njen muž Džordž Rid. Naši roditelji su i dalje pionirili sve dok nisu završili svoj zemaljski put 1963. Ester i njen muž podigli su jednu dobru porodicu, i za mene su mnoga njihova deca, koju puno volim, bila pravi blagoslov.

Rad i druženje u Betelu

Džon je u Betelu koristio svoje tehničke sposobnosti i sarađivao je s drugim betelitima na projektima kao što je proizvodnja portabl fonografa. Hiljade Jehovinih svedoka ih je koristilo u svojoj službi od kuće do kuće. Džon je takođe pomogao u dizajniranju i pravljenju mašina za pakovanje i adresiranje časopisa koji su slati pretplatnicima.

Počeo sam svoju betelsku službu u knjigoveznici. U to vreme su u fabrici radili i drugi mladići koji još uvek verno služe u Betelu. Među njima su Keri Barber i Robert Hacfeld. Drugi, kojih se rado sećam ali koji su otada umrli, jesu: Natan Nor, Karl Klajn, Lajman Svingl, Klaus Džensen, Grant Sjuter, Džordž Gangas, Oren Hibard, Džon Siores, Robert Pejn, Čarls Fekel, Beno Burčik i Džon Peri. Oni su godinu za godinom ostajali na tom poslu, nikada se nisu žalili niti očekivali neko „unapređenje“. Ipak, većina ovih lojalnih, duhom pomazanih hrišćana, dobila je veće odgovornosti kako je organizacija rasla. Neki su čak služili u Vodećem telu Jehovinih svedoka.

Sarađujući sa ovom samopožrtvovanom braćom naučio sam jednu važnu lekciju. Na svetovnim poslovima radnici dobijaju novac za svoj rad. To je njihova nagrada. Služenje u Betelu donosi bogate duhovne blagoslove, a samo duhovni muškarci i žene cene takve nagrade (1. Korinćanima 2:6-16).

Natan Nor, koji je došao u Betel kao tinejdžer 1923, bio je nadglednik fabrike 1930-ih. On je svakoga dana prolazio kroz fabriku i pozdravljao svakog radnika. Mi koji smo bili novi u Betelu cenili smo takvo lično zanimanje. Godine 1936.  dobili smo jednu novu štamparsku mašinu iz Nemačke, a neka mlada braća su imala teškoća da je sklope. Tako je brat Nor obukao radni kombinezon i radio s njima više od mesec dana sve dok mašina nije proradila.

Brat Nor je bio tako vredan radnik da većina nas nije mogla da ide u korak s njim. Ali, on je takođe znao i kako da uživa u rekreaciji. Čak i nakon što je postao nadglednik svetske propovedničke aktivnosti Jehovinih svedoka u januaru 1942, on je ponekad nalazio vremena za igranje bejzbola s članovima betelske porodice i studentima Misionarske škole Gilead na igralištu blizu Saut Lensinga (Njujork).

U aprilu 1950, betelska porodica se preselila u novoizgrađeni desetospratni odeljak naše stambene zgrade koja se nalazila u Kolumbija Hajtsu 124, u Bruklinu (Njujork). U novoj trpezariji mogli smo svi zajedno da sedimo tokom obroka. Za vreme trogodišnje gradnje ove stambene zgrade, nismo mogli da održavamo naš program jutarnjeg obožavanja. Kakvo je to srećno vreme bilo kada smo mogli da nastavimo s tim programom! Brat Nor me je postavio da sedim zajedno s njim za stolom predsedavajućeg, tako da sam mogao da mu pomažem da se seti imena novijih članova naše porodice. Za vreme jutarnjeg obožavanja i doručka, na tom istom mestu sedeo sam 50 godina. A onda, 4. avgusta 2000, ta trpezarija je zatvorena i premešten sam u jednu od renoviranih trpezarija u bivšem Tauers hotelu.

Izvesno vreme tokom 1950-ih, radio sam u fabrici na Linotip mašini, pripremao sam štamparske retke koji su se slagali u stranice u procesu pravljenja štamparskih ploča. To nije bio moj omiljeni posao, ali Vilijam Piterson, koji je bio zadužen za mašine, bio je tako dobar prema meni da sam ipak uživao dok sam bio tamo. Zatim su 1960. bili potrebni dobrovoljci da se okreči novoizgrađena zgrada u Kolumbija Hajtsu 107. Bio sam oduševljen što mogu da ponudim svoje usluge da bih pomagao u tome da se pripreme ove nove zgrade za našu sve veću betelsku porodicu.

Uskoro, nakon što je završeno s krečenjem zgrade u Kolumbija Hajtsu 107, bio sam prijatno iznenađen što mi je dodeljen posao da dočekujem posetioce u Betelu. Proteklih 40 godina dok sam služio na recepciji bilo je isto toliko divno kao tokom svih ostalih godina provedenih u Betelu. Bilo da su na vrata ušli posetioci ili novi članovi betelske porodice, razmišljati o rezultatima naših zajedničkih napora da radimo na unapređivanju interesa Kraljevstva, bilo je uzbudljivo.

Oduševljeni izučavaoci Biblije

Naša betelska porodica je duhovno napredna jer njeni članovi vole Bibliju. Kada sam prvi put došao u Betel, pitao sam Emu Hamilton, koja je radila kao korektor, koliko je puta pročitala Bibliju. „Trideset pet puta“, odgovorila je, „a posle sam prestala da brojim.“ Anton Kerber, još jedan nepokolebljivi hrišćanin koji je služio u Betelu otprilike isto koliko i Ema, imao je običaj da kaže: „Neka ti Biblija bude uvek nadohvat ruke.“

Nakon smrti brata Rasela 1916, Džozef F. Raterford se prihvatio organizacionih odgovornosti koje je imao Rasel. Raterford je bio energičan, vešt javni govornik, koji je kao advokat dobijao parnice u korist Jehovinih svedoka pred Vrhovnim sudom Sjedinjenih Država. Nakon Raterfordove smrti 1942, brat Nor je došao na njegovo mesto i radio je veoma naporno da bi razvio svoje govorničke veštine. Pošto je moja soba bila odmah pored njegove, često sam ga čuo kako uvek iznova uvežbava svoje govore. S vremenom, zahvaljujući tako velikim naporima, postao je dobar javni govornik.

U februaru 1942, brat Nor je pomogao oko uvođenja jednog programa da bi se svoj braći  u Betelu pružila pomoć u poboljšanju učiteljskih i govorničkih sposobnosti. Ova škola se usredsređivala na istraživanje Biblije i javno govorništvo. Na početku, svakome od nas je bilo dodeljeno da održi kratke govore o biblijskim ličnostima. Moj prvi govor je bio o Mojsiju. Godine 1943. počela je jedna slična škola u skupštinama Jehovinih svedoka, i ona postoji i dan-danas. Naglasak u Betelu je još uvek na sticanju biblijskog spoznanja i razvijanju delotvornih metoda poučavanja.

U februaru 1943. počeo je prvi razred misionarske škole Gilead. Sada je upravo diplomirao 111. razred Gileada! Tokom više od 58 godina otkako ova škola postoji, ona je pružila obuku za više od 7 000 osoba da služe kao misionari širom sveta. Značajno je i to da je 1943. kada je škola počela, bilo nešto više od 100 000 Jehovinih svedoka širom sveta. Sada ima preko 6 000 000 onih koji učestvuju u propovedanju dobre vesti o Božjem Kraljevstvu!

Zahvalan za duhovno nasleđe

Kratko pre osnivanja Gileada, nas trojica iz Betela bili smo dodeljeni da posećujemo skupštine širom Sjedinjenih Država. Ostajali smo jedan dan, nekoliko dana, ili pak nedelju dana radeći na tome da duhovno ojačamo ove skupštine. Zvali su nas sluge za braću, što je kasnije bilo promenjeno u pokrajinskog slugu, to jest pokrajinskog nadglednika. Međutim, ubrzo nakon što je otvorena Škola Gilead, bio sam zamoljen da se vratim da bih poučavao na nekim kursevima. Služio sam kao redovni instruktor u periodu od 2. do 5. razreda Gileada, a takođe sam menjao i jednog redovnog instruktora i poučavao 14. razred. To što sam mogao da razmatram sa studentima značajne događaje s početka  savremene istorije Jehovine organizacije — od kojih sam mnoge mogao da ispričam iz ličnog iskustva — navelo me je da još potpunije cenim svoje bogato duhovno nasleđe.

Još jedna prednost kojoj sam se godinama radovao, jeste prisustvovanje međunarodnim kongresima Jehovinog naroda. Godine 1963, putovao sam oko sveta zajedno s više od 500 drugih delegata na kongrese „Večna dobra vest“. Ostali istorijski kongresi kojima sam prisustvovao bili su oni u Varšavi (Poljska) 1989, u Berlinu (Nemačka) 1990, i u Moskvi (Rusija) 1993. Na svakom od tih kongresa imao sam prilike da sretnem nekoga od naše drage braće i sestara koji su izdržali decenije progonstva pod nacističkim ili komunističkim režimom, ili pod oba režima. Kako su ta iskustva jačala veru!

Moj život u Jehovinoj službi je zaista bogat! Zaliha duhovnih blagoslova nikada ne nestaje. I, za razliku od materijalnog bogatstva, što više delimo s nekim ove dragocenosti, to smo bogatiji. Ponekad čujem kako neki kažu da bi bilo bolje da nisu odgajani kao Jehovini svedoci. Kažu da bi verovatno više cenili biblijske istine kada bi prvo iskusili život izvan Božje organizacije.

Uvek me uznemiri kada čujem mlade da tako govore jer oni zaista tako i misle kada kažu da je najbolje ne biti odgajan sa spoznanjem o Jehovinim putevima. Ipak, razmislite o svim lošim navikama i pokvarenom razmišljanju koje ljudi treba da odbace kada kasnije u životu pronađu biblijsku istinu. Uvek sam bio duboko zahvalan što su moji roditelji odgajili nas troje dece na putu pravednosti. Džon je ostao veran Jehovin sluga sve do svoje smrti u julu 1980, a Ester je i dan-danas veran Svedok.

Tako se rado sećam mnogih lepih prijateljstava koja sam imao s vernom hrišćanskom braćom i sestrama. U Betelu služim već više od 67 godina. Premda se nikada nisam oženio, imam puno duhovnih sinova i kćeri, kao i duhovne unučiće. I s radošću mislim na sve drage nove članove naše svetske duhovne porodice koje tek treba da upoznam, od kojih je svaki dragocen. Kako su samo istinite ove reči: „Blagoslov Jehovin bogatstvo daje!“ (Poslovice 10:22).

[Fusnota]

[Slika na 20. strani]

Sleva na desno: otac s mojim bratom Džonom u krilu, Ester, ja i majka

[Slike na 23. strani]

Dok poučavam jedan razred Gileada 1945.

Gore desno: instruktori Škole Gilead Edvardo Keler, Fred Franc, ja i Albert Šroder

[Slika na 24. strani]

Dok razmišljam o svom bogatom životu u Jehovinoj službi