„Prizivam se na cezara!“

RULJA je zgrabila bespomoćnog čoveka i počela da ga bije. Smatrali su da zaslužuje smrt. Baš kada je izgledalo da će tako i biti, pojavili su se vojnici koji su ga jedva otrgli od te razjarene svetine. Taj čovek je bio apostol Pavle. Njegovi napadači su bili Jevreji koji su se žestoko protivili Pavlovom propovedanju i koji su ga optužili da je oskrnavio hram. Ljudi koji su ga izbavili bili su Rimljani kojima je komandovao Klaudije Lisija. U svoj toj zbrci, Pavle je uhapšen kao neki osumnjičeni zločinac.

Poslednjih sedam poglavlja knjige Dela apostolskih govore o tom slučaju koji počinje ovim hapšenjem. Razumevanje Pavlovog poznavanja prava, optužbi protiv njega, njegove odbrane i nečeg o proceduri u rimskom krivičnom zakonu pomaže nam da razumemo ova poglavlja.

Pod nadzorom Klaudija Lisije

U zaduženja Klaudija Lisije spadalo je i čuvanje reda u Jerusalimu. Njegov pretpostavljeni, rimski guverner Judeje, živeo je u Cezareji. Lisijin postupak u Pavlovom slučaju može se protumačiti kao zaštita pojedinca od nasilja i kao privođenje osobe koja remeti mir. Reakcija Jevreja naterala je Lisiju da odvede svog zatvorenika u kasarnu u Antonijevoj kuli (Dela apostolska 21:27–22:24).

Lisija je morao da utvrdi šta je to Pavle uradio. Tokom onog meteža nije saznao ništa. Zato je bez daljnjeg odugovlačenja naredio da se Pavle ’ispita pod bičevanjem, da bi tačno saznao zašto tako viču  protiv njega‘ (Dela apostolska 22:24). To je bila uobičajena praksa iznuđivanja dokaza od kriminalaca, robova i drugih iz nižih slojeva. Taj bič (flagrum) bio je efikasan za tu svrhu, ali je bio nešto užasno. Neki bičevi su imali metalne kugle koje su visile na lancima. Drugi su imali kaiševe isprepletane sa oštrim kostima i metalnim parčićima. Stvarali su teške rane, parali su kožu.

Tada je Pavle otkrio da je rimski građanin. Neosuđen Rimljanin nije mogao biti bičevan, tako da je Pavlova odbrana ličnih prava momentalno delovala. Rimski oficir bi mogao izgubiti službu ukoliko bi zlostavljao ili kaznio rimskog građanina. Razumljivo je što se od tog momenta s Pavlom postupalo kao s posebnim zatvorenikom, zatvorenikom koji je mogao imati posete (Dela apostolska 22:25-29; 23:16, 17).

Pošto nije bio siguran zašto ga optužuju, Lisija je izveo Pavla pred Sinedrion kako bi dobio objašnjenje za dizanje opšte uzbune. Ali Pavle je raspalio jednu raspravu kada je govorio da mu se sudi zbog spornog pitanja uskrsenja. Rasprava je došla do te tačke da se Lisija pobojao da će Pavle biti rastrgnut na komade, i opet je morao da ga otme od razjarenih Jevreja (Dela apostolska 22:30–23:10).

Lisija nije želeo da bude odgovoran za smrt jednog Rimljanina. Kada je saznao da je skovana zavera za ubistvo, brzo je odveo zatvorenika u Cezareju. Zakonske formalnosti su zahtevale da zatvorenike prati izveštaj u kojem se višim zakonskim organima objašnjava slučaj. U tim izveštajima su se navodili rezultati prvobitnih ispitivanja, razlozi za korake koji su preduzeti i mišljenje islednika o datom slučaju. Lisija je izvestio da je Pavle bio ’optužen za pitanja u vezi s njihovim Zakonom, ali da nije okrivljen ni za jednu stvar zbog koje bi zaslužio smrt ili okove‘ i zapovedio je da Pavlovi tužioci iznesu svoju žalbu prokuratoru, Feliksu (Dela apostolska 23:29, 30).

Guverner Feliks ne donosi presudu

Provincijsko pravosuđe se zasnivalo na Feliksovoj moći i vlasti. On je mogao da primeni lokalne običaje ili statutarni krivični zakon — primenjiv na istaknute ličnosti i vladine službenike. Taj zakon je bio poznat kao ordo, to jest spisak. Takođe je mogao da usvoji sudsku vlast extra ordinem, koja bi se mogla koristiti za bilo koji zločin. Od guvernera provincije se očekivalo ’da ne osmatra šta se radi u Rimu, nego šta inače treba uraditi‘. Tako je puno toga prepušteno njegovoj proceni.

Nisu poznati svi detalji drevnog Rimskog prava, ali Pavlov slučaj se smatra za „tipičan primer procedure provincijskog krivičnog zakona extra ordinem“. Guverner bi, uz pomoć svojih savetnika, saslušao optužbe pojedinaca. Optuženi bi bio pozvan da se suoči s tužiocem i mogao je da se brani, ali teret dokazivanja je nosio tužilac. Sudija je određivao bilo koju kaznu za koju je smatrao da je odgovarajuća. Odluku je mogao doneti odmah ili ju je mogao odložiti na neodređeno vreme, i u tom slučaju bi optuženi bio pritvoren. „Nema sumnje“, kaže izučavalac Henri Kadberi, „da je prokurator s takvom samovoljnom moći bio u položaju da podlegne ’neprikladnom uticaju‘ i da bude podmićen — bilo da oslobodi, da osudi ili da odloži proces.“

Prvosveštenik Ananija, jevrejske starešine i Tertul formalno su optužili Pavla pred Feliksom da je „kuga i da izaziva pobune među svim Jevrejima“. Tvrdili su da je kolovođa „nazarenske sekte“ i da je pokušao da oskrnavi hram (Dela apostolska 24:1-6).

Prvi Pavlovi napadači su mislili da je on uveo neznabošca po imenu Trofim u hramsko dvorište rezervisano samo za Jevreje a (Dela apostolska 21:28, 29). Striktno  govoreći, onaj za koga se tvrdilo da je neovlašćeno stupio na to zemljište bio je Trofim. Ali ako bi Jevreji Pavlov navodni postupak shvatili kao pomaganje i podsticanje na neovlašćeno stupanje na zemljište, to bi se takođe protumačilo kao težak zločin. Izgleda da je Rim načinio ustupak u priznavanju smrtne kazne za takav zločin. Stoga da je Pavla uhapsila jevrejska hramska policija umesto Lisijina, Sinedrion bi mu bez problema sudio i presudio.

Jevreji su smatrali da ono o čemu je Pavle razmišljao nije bio judaizam, to jest zakonska religija (religio licita). Umesto toga, nju je trebalo smatrati nezakonitom, čak subverzivnom.

Takođe su tvrdili da je Pavle ’izazivao pobune među svim Jevrejima po celoj nastanjenoj zemlji‘ (Dela apostolska 24:5). Imperator Klaudije je ne tako davno pre toga optužio Jevreje iz Aleksandrije za „pokretanje jedne opšte nevolje širom sveta“. Nešto tome slično bilo bi upadljivo. „Optužba je bila tačno takva da se pokrene proces protiv Jevrejina tokom Klaudijeve vladavine ili tokom prvih godina Neronove vladavine“, kaže istoričar A. N. Šervin-Vajt. „Jevreji su nastojali da navedu guvernera da Pavlovo propovedanje protumači kao nešto što je ravno prouzrokovanju građanskih nemira među jevrejskim stanovništvom u Imperiji. Oni su znali da guverneri nisu želeli da sude zbog čisto religioznih optužbi pa su zato nastojali da daju političku notu toj religioznoj optužbi.“

Pavle je sam detaljno razložio svoju odbranu. ’Nisam prouzrokovao nikakve nerede. Tačno je da pripadam onome što oni zovu „sekta“, ali to podrazumeva držanje jevrejskih propisa. Nemire su izazvali izvesni Jevreji iz Azije. Ako su oni imali žalbu, trebalo bi da budu ovde da je iznesu.‘ Pavle je zapravo sveo optužbe na religioznu raspravu među Jevrejima, nad čime je Rim imao malo nadležnosti. Pazeći da ne provocira već uznemirene Jevreje, Feliks je sve odložio, praktično dovodeći sudski proces na mrtvu tačku. Pavle nije bio predan Jevrejima koji su tvrdili da su bili nadležni za to, niti je osuđen po Rimskom pravu, niti je oslobođen. Feliks nije mogao biti prisiljavan da donese presudu, i osim što je želeo da stekne naklonost Jevreja, imao je još jedan motiv za odlaganje — nadao se da će ga Pavle potplatiti (Dela apostolska 24:10-19, 26). b

Preokret pod Porcijem Festom

Dve godine kasnije, Jevreji iz Jerusalima su obnovili svoje optužbe kada je došao Porcije Fest, novi guverner, tražeći da Pavle bude predat njihovom sudu. Ali Fest je čvrsto odgovorio: „Kod Rimljana nije običaj da se neki čovek izruči, samo da bi se time nekome učinila usluga, pre nego što se on kao optuženi suoči s tužiocima i dobije priliku da se brani od optužbe.“ Istoričar Hari V. Tejšra primećuje: „Fest je brzo shvatio da se za rimskog građanina spremalo pravno linčovanje.“ Zato je Jevrejima rečeno da iznesu svoj slučaj u Cezareji (Dela apostolska 25:1-6, 16).

Tamo su Jevreji tvrdili da Pavle „ne sme više živeti“, ali nisu izneli nikakav dokaz, tako da je Fest zapazio da Pavle nije učinio ništa radi čega bi zaslužio smrt. „Jednostavno [su] s njim imali nekakve sporove koji se tiču njihovog obožavanja božanstva i u vezi s nekim Isusom koji je umro, a za koga Pavle tvrdi da je živ“, objasnio je Fest jednom drugom zvaničniku (Dela apostolska 25:7, 18, 19, 24, 25).

Bilo je jasno da Pavle nije kriv ni po kakvoj političkoj optužbi, ali što se tiče religiozne rasprave, Jevreji su verovatno tvrdili da je jedino njihov sud kompetentan. Da li će Pavle ići u Jerusalim  da mu se sudi za to? Fest je pitao Pavla da li da to uradi, ali to stvarno nije bio dobar predlog. Vraćanje u Jerusalim gde bi tužioci postali sudije značilo bi da je Pavle predat Jevrejima. „Stojim pred cezarevom sudskom stolicom, i tu treba da mi se sudi“ rekao je Pavle. „Ništa nisam skrivio Jevrejima... Niko me ne može njima predati samo da bi im time učinio uslugu. Prizivam se na cezara!“ (Dela apostolska 25:10, 11, 20).

Kada bi neki Rimljanin izgovorio ove reči, time bi se stopirala sva provincijska sudska nadležnost. Njegovo pravo na žalbu (provocatio) bilo je „stvarno, sveobuhvatno i efikasno“. Zato je Fest, nakon što se sa svojim savetnicima konsultovao o nekim formalnostima, izjavio: „Prizvao si se na cezara; cezaru ćeš i ići“ (Dela apostolska 25:12).

Fest se radovao što će se rešiti Pavla. Kao što je nekoliko dana kasnije priznao Irodu Agripi II, ovaj slučaj ga je mučio. Fest je zatim morao da sastavi izjavu o ovom slučaju za imperatora, ali za Festa, optužbe su uključivale nerazumljivu problematiku jevrejskog zakona. Međutim, Agripa je bio ekspert za takva pitanja, tako da je, kada je pokazao zanimanje, odmah bio zamoljen da pomogne u sastavljanju pisma. Pošto nije mogao da shvati Pavlovo izlaganje koje je usledilo pred Agripom, Fest je rekao: „Luduješ, Pavle! Velika učenost tera te u ludilo!“ Ali Agripa ga je savršeno dobro razumeo. „Još malo pa ćeš me nagovoriti da postanem hrišćanin“, rekao je. Šta god da su mislili o Pavlovim argumentima, Fest i Agripa su se složili da je Pavle nevin i da je mogao biti pušten da se nije prizvao na cezara (Dela apostolska 25:13-27; 26:24-32).

Kraj pravne odiseje

Kada je stigao u Rim, Pavle je sazvao jevrejske vođe ne samo da bi im propovedao već i da bi video šta oni znaju o njemu. To je moglo otkriti nešto o namerama njegovih tužilaca. Nije bilo neuobičajeno da vlasti iz Jerusalima traže pomoć od Jevreja u Rimu oko vođenja nekog sudskog slučaja, ali Pavle je čuo da oni nisu imali nikakva uputstva vezano za njega. Dok je čekao na suđenje, Pavlu je bilo dozvoljeno da iznajmi kuću i da slobodno propoveda. Možda je takva blagost značila da je Pavle u očima Rimljana bio nevin čovek (Dela apostolska 28:17-31).

Pavle je ostao u pritvoru još dve godine. Zašto? Biblija ne pruža nikakve detalje. Obično bi se osoba koja se priziva na cezara držala u pritvoru dok se ne pojave tužioci da bi izneli optužbe, ali Jevreji iz Jerusalima, shvatajući slabe strane svog slučaja, možda nikada nisu došli. Možda je najefikasniji način da što je moguće duže ućutkaju Pavla bio da se ne pojave. Bilo kako bilo, izgleda da je Pavle stao pred Nerona, bio proglašen nevinim i na kraju bio oslobođen da bi se ponovo latio svojih misionarskih aktivnosti — oko pet godina nakon hapšenja (Dela apostolska 27:24).

Protivnici istine dugo ’namišljaju nasilje nasuprot zakonu‘ kako bi zaustavili hrišćansko delo propovedanja. To ne treba da nas iznenadi. Isus je rekao: „Ako su progonili mene, progoniće i vas“ (Psalam 94:20, DK; Jovan 15:20). Pa ipak, Isus nam garantuje slobodu da celom svetu objavimo dobru vest (Matej 24:14). Zato, baš kao što je apostol Pavle odoleo progonjenju i protivljenju, Jehovini svedoci danas ’brane i zakonski utvrđuju dobru vest‘ (Filipljanima 1:7).

[Fusnote]