Životna priča

Jehova nas je naučio istrajnosti i izdržljivosti

ISPRIČAO ARISTOTELIS APOSTOLIDIS

U severnim podnožjima Kavkaza nalazi se Pjatigorsk, ruski grad koji je poznat po svojim izvorima mineralne vode i po blagoj klimi. Tu sam rođen 1929, u porodici koja je izbegla iz Grčke. Deset godina kasnije, nakon užasnih staljinističkih čistki, terora i etničkog čišćenja ponovo smo postali izbeglice jer smo bili prisiljeni da se vratimo u Grčku.

KADA smo se doselili u Pirej u Grčkoj, reč „izbeglice“ dobila je sasvim novo značenje za nas. Osećali smo se kao potpuni stranci. Iako smo moj brat i ja nosili imena dva poznata grčka filozofa, Sokrata i Aristotela, retko kad smo čuli da nas tako zovu. Svi su nas zvali mali Rusi.

Nakon što je izbio Drugi svetski rat, moja voljena majka je umrla. Ona je bila stub naše kuće i taj gubitak je bio strašan. Pošto je neko vreme bolovala, naučila me je da obavljam mnoge kućne poslove. To se kasnije u životu pokazalo veoma korisnim.

Rat i oslobođenje

Zbog rata, nacističke okupacije i neprestanog bombardovanja od savezničkih snaga svaki dan je izgledao kao poslednji. Bilo je tako mnogo siromaštva, gladi i smrti. Od svoje 11. godine morao sam veoma naporno da radim sa ocem kako bismo izdržavali nas trojicu. Zbog ograničenog poznavanja grčkog jezika, kao i zbog rata i posledica rata nisam uspeo  da steknem neko veliko svetovno obrazovanje.

Nemačka okupacija Grčke je završena u oktobru 1944. Ubrzo posle toga sam došao u kontakt s Jehovinim svedocima. Usred očaja i bede tog vremena, biblijska nada o svetloj budućnosti pod Božjim Kraljevstvom dirnula me je u srce (Psalam 37:29). Božje obećanje o beskrajnom životu pod mirnim uslovima ovde na zemlji bilo je pravi melem za moje rane (Isaija 9:7). Godine 1946, moj otac i ja smo se krstili simbolizujući tako naše predanje Jehovi.

Sledeće godine sam bio radostan jer sam primio svoju prvu dodelu kao sluga za časopise u drugoj skupštini koja je osnovana u Pireju. Naše područje se prostiralo od Pireja pa sve do Elevsisa, koji je udaljen oko 50 kilometara. U to vreme su mnogi duhom pomazani hrišćani služili u skupštini. Imao sam prednost da radim s njima i da učim od njih. Uživao sam u njihovom društvu jer su imali veoma mnogo iskustava u vezi s neumornim trudom koji je bio potreban da bi se izvršilo delo propovedanja. Na osnovu onoga što su proživljavali bilo je jasno da je potrebno mnogo strpljenja i izdržljivosti da bi se verno služilo Jehovi (Dela apostolska 14:22). Kako sam srećan što danas na tom području ima više od 50 skupština Jehovinih svedoka!

Neočekivani izazov

Posle izvesnog vremena, upoznao sam se sa Elenom, ljupkom, revnom mladom hrišćankom iz Patre. Verili smo se krajem 1952. godine. Međutim, posle nekoliko meseci Elena se ozbiljno razbolela. Doktori su otkrili da ima tumor na mozgu i njeno stanje je bilo kritično. Morala je odmah da bude operisana. Posle mnogo uloženog truda uspeli smo da pronađemo jednog doktora u Atini koji je, uprkos neadekvatnim sredstvima u to vreme, bio spreman da udovolji našim religioznim verovanjima i da obavi operaciju bez krvi (Levitska 17:10-14; Dela apostolska 15:28, 29). Posle operacije, doktori su bili obazrivi, ali optimistični što se tiče budućih izgleda moje verenice, mada nisu odbacivali mogućnost povratka bolesti.

Šta sam mogao učiniti u toj situaciji? S obzirom na promenjene okolnosti, da li da raskinem veridbu i da budem slobodan? Ne! Prilikom veridbe sam dao obećanje i želeo sam da moje da znači da (Matej 5:37). Nijednog trenutka nisam dozvolio sebi da razmišljam drugačije. Uz brigu svoje starije sestre, Elena se delimično oporavila i venčali smo se u decembru 1954.

Tri godine kasnije, tumor se ponovo pojavio i isti doktor ju je još jednom operisao. Ovoga puta je izvršio operaciju dublje u mozgu kako bi u potpunosti otklonio tumor. Kao posledica toga, moja supruga je ostala delimično paralizovana i njen centar za govor je bio veoma oštećen. Nastao je čitav novi niz teških izazova za oboje. Čak i najjednostavniji posao je postao velika prepreka za moju dragu suprugu. Njeno  stanje koje se pogoršavalo iziskivalo je drastične promene u našoj svakodnevnoj rutini. Iznad svega, to je zahtevalo veoma mnogo istrajnosti i izdržljivosti.

Tada se pokazalo da je veoma dragoceno sve ono čemu me je majka naučila. Rano svakoga jutra, pripremao sam sve što je potrebno za obroke, a Elena je kuvala. Veoma često smo pozivali goste, uključujući i punovremene sluge, osobe s kojima smo proučavali Bibliju i suhrišćane iz skupštine kojima je bila potrebna pomoć. Svi su rekli da su im ti obroci bili zaista vrlo ukusni! Elena i ja smo takođe zajedno radili i druge kućne poslove, tako da je naš dom bio čist i uredan. Ta izuzetno teška situacija je trajala 30 godina.

Revna uprkos bolesti

I mene i druge je veoma hrabrilo kada smo videli da ništa ne može umanjiti ljubav moje supruge prema Jehovi i njenu revnost za službu. S vremenom i uz uporan trud Elena je uspela da se izražava uz dosta ograničen fond reči. Volela je da prilazi ljudima na ulici i da im prenosi dobru vest iz Biblije. Kada sam putovao zbog posla, vodio sam je sa sobom i obično sam parkirao kola pored prometnih trotoara. Ona bi otvorila prozor i pozivala prolaznike da uzmu primerke Kule stražare i Probudite se! Jednom prilikom je uručila 80 primeraka za dva sata. Vrlo često bi iskoristila sve stare časopise koji su se nalazili u skupštini. Elena je takođe redovno učestvovala i u drugim oblicima službe.

Tokom svih tih godina kao invalid uvek je išla sa mnom na sastanke. Nikada nije propustila neki kongres ili veći skup, čak ni kada smo morali da putujemo u inostranstvo zbog progonstva Jehovinih svedoka u Grčkoj. Uprkos svojim ograničenjima, bila je srećna što je prisustvovala kongresima u Austriji, Nemačkoj, na Kipru i u drugim zemljama. Elena se nikad nije žalila niti je bila previše zahtevna, čak i kada su zbog mojih sve većih odgovornosti u Jehovinoj službi stvari ponekad bile nepovoljne za nju.

Što se mene tiče, ova situacija je bila jedno dugotrajno školovanje u pogledu istrajnosti i izdržljivosti. Mnogo puta sam iskusio Jehovinu pomoć. Braća i sestre su se stvarno žrtvovali da bi nam na bilo koji način pomogli, a i doktori su nas ljubazno podržavali. Tokom svih tih teških godina nikada nam nisu nedostajale osnovne stvari za život, iako zbog naših teških okolnosti koje su oduzimale dosta vremena, nisam mogao da zadržim punovremeni posao. Jehovini interesi i služba su uvek bili na prvom mestu (Matej 6:33).

Mnogi nas pitaju šta nas je održalo tokom tog vremena kušnji. Kad sada pogledam unazad, shvatam da su  lični studij Biblije, usrdna molitva Bogu, redovno prisustvovanje hrišćanskim sastancima i revno učestvovanje u delu propovedanja ojačali našu istrajnost i izdržljivost. Uvek smo se podsećali na ohrabrujuće reči iz Psalma 37:3-5: „Uzdaj se u Jehovu i čini dobro... Teši se Jehovom... Predaj Jehovi sudbinu svoju, i uzdaj se u njega; i on će uraditi“. Još jedan stih koji nam je bio dragocen jeste Psalam 55:23: „Sudbinu svoju [’breme svoje‘, DK] na Jehovu stavi, i on će te podržati.“ Poput deteta koje se u potpunosti uzda u svog oca, nismo samo stavili naše breme na Jehovu već smo ga i ostavili kod njega (Jakov 1:6).

Dana 12. aprila 1987, dok je moja supruga propovedala ispred naše kuće, teška gvozdena kapija se zalupila iza nje i gurnula je na trotoar, pri čemu se ona ozbiljno povredila. Kao posledica toga, bila je u komi naredne tri godine. Umrla je početkom 1990. godine.

Služio sam Jehovi najbolje što sam mogao

Davne 1960. bio sam naimenovan da služim kao sluga skupštine u Nikeji (Pirej). Otada sam imao prednost da služim u mnogim drugim skupštinama u Pireju. Iako nikada nisam imao svoju decu, srećan sam što sam mogao da pomognem mnogoj duhovnoj deci da budu čvrsti u istini. Neki od njih sada služe kao skupštinske starešine, sluge pomoćnici, pioniri i članovi betelske porodice.

Nakon što je 1975. ponovo uspostavljena demokratija u Grčkoj, Jehovini svedoci su mogli slobodno da održavaju svoje kongrese i nisu više morali da se kriju po šumama. Iskustvo koje su neki od nas stekli dok smo organizovali kongrese u inostranstvu bilo je tada od neprocenjive vrednosti. Tako sam se radovao jer sam imao prednost da mnogo godina služim u različitim kongresnim odborima.

Zatim je 1979. isplanirano da se izgradi prva Kongresna dvorana u Grčkoj, u jednom predgrađu Atine. Dodeljeno mi je da pomažem oko organizovanja i izvršavanja ovog ogromnog građevinskog projekta. Ovaj posao je takođe iziskivao mnogo istrajnosti i izdržljivosti. Tri godine zajedničkog rada sa stotinama samopožrtvovane braće i sestara izgradilo je snažnu vezu ljubavi i jedinstva među nama. Uspomene na ovaj projekat neizbrisivo su se urezale u moje srce.

Udovoljavanje duhovnim potrebama zatvorenika

Nekoliko godina kasnije otvorila su se vrata za jednu novu mogućnost. Blizu područja moje skupštine, u Koridalosu nalazi se jedan od većih zatvora u Grčkoj. Od aprila 1991. određen sam da svake nedelje posećujem ovaj zatvor kao predstavnik Jehovinih svedoka. Dozvoljeno mi je da tamo vodim biblijske studije i hrišćanske sastanke sa zainteresovanim zatvorenicima. Mnogi od njih su se mnogo promenili, potvrđujući time ogromnu snagu Božje Reči (Jevrejima 4:12). To je impresioniralo kako zatvorsko osoblje tako i druge zatvorenike. Neki od zatvorenika s kojima sam proučavao Bibliju oslobođeni su i sada služe kao objavitelji dobre vesti.

Neko vreme sam proučavao s tri ozloglašena dilera droge. Kako su duhovno napredovali dolazili su na svoj biblijski studij obrijani, uredno očešljani, u košulji i s kravatom usred avgusta — jednog od najtoplijih meseci u Grčkoj! Upravnik zatvora, nadzornik i neki službenici istrčavali su iz svojih kancelarija da vide to čudo. Nisu mogli da veruju svojim očima!

Još jedno ohrabrujuće iskustvo desilo se u ženskom delu zatvora. Započet je studij s jednom ženom koja je bila na  izdržavanju doživotne kazne zbog ubistva. Bila je poznata po svojoj buntovnoj naravi. Međutim, ubrzo je biblijska istina koju je saznavala dovela do tako primetnih promena da su mnogi prokomentarisali kako je nekad bila poput lava, a sada je poput jagnjeta! (Isaija 11:6, 7). Ubrzo je zadobila poštovanje i poverenje upravnice zatvora. Srećan sam bio kada sam video da je lepo duhovno napredovala i došla do predanja Jehovi.

Pomaganje nemoćnima i starima

Gledajući dugogodišnju borbu svoje žene s bolešću postao sam osetljiviji na potrebe bolesnih i starih među nama. Uvek kada naše publikacije ističu članke koji nas ohrabruju da s puno ljubavi ponudimo i pružimo pomoć takvim pojedincima, ja sam još više podstaknut. Čuvao sam i sakupljao takve članke. Nakon nekoliko godina imao sam sakupljeno u jednom fasciklu više od stotinu stranica — počev od članka „Obzirnost prema starima i bolesnima“ iz Kule stražare od 15. jula 1962 (engl.). Mnogi od ovih članaka pokazuju da je korisno da svaka skupština organizuje pružanje pomoći bolesnima i starima (1. Jovanova 3:17, 18).

Starešine su odredile jednu grupu braće i sestara koji su na raspolaganju da brinu o potrebama bolesnih i starih iz naše skupštine. Organizovali smo dobrovoljce u različite timove — kao što su oni koji mogu pomoći tokom dana, drugi preko noći, zatim oni koji mogu da obezbede prevoz i oni koji su na raspolaganju 24 sata dnevno. Ovi poslednji sačinjavaju neku vrstu letećeg odreda.

Rezultati takvog truda su ohrabrujući. Na primer, jedna dnevna grupa posetilaca je pronašla jednu bolesnu sestru koja živi sama u stanu kako onesvešćena leži na podu. Javili smo jednoj sestri koja živi u blizini i koja ima auto. Ona je odvezla tu bolesnu sestru u najbližu bolnicu u rekordnom vremenu — za samo deset minuta! Doktori su rekli da joj je to spaslo život.

Zahvalnost koju nemoćni i stari pokazuju prema članovima grupe donosi mnogo zadovoljstva. Nada da ćemo živeti s tom braćom i sestrama u Božjem novom svetu pod drugačijim okolnostima raduje srce. Saznanje da su istrajali zahvaljujući podršci koju su primili tokom svojih patnji jeste još jedna nagrada.

Istrajnost donosi nagrade

Sada služim kao starešina u jednoj od skupština u Pireju. Uprkos poznim godinama i zdravstvenim problemima, srećan sam što još uvek mogu učestvovati u aktivnostima skupštine.

Tokom godina, iskušavajuće okolnosti, teški izazovi i neočekivani događaji zahtevali su izuzetno veliku upornost i izdržljivost. Pa ipak, Jehova mi je uvek davao potrebnu snagu da prevaziđem te probleme. Uvek iznova sam doživljavao istinitost psalmistinih reči: „Kada rekoh: ’Spotiče se noga moja!‘ prihvati me, Jehova, milost tvoja. Kad se u srcu mome umnože brige, utehe tvoje ublažuju dušu moju“ (Psalam 94:18, 19).

[Slika na 25. strani]

S mojom suprugom Elenom nakon njene druge operacije, 1957.

[Slika na 26. strani]

Na kongresu u Nirnbergu u Nemačkoj, 1969.

[Slika na 28. strani]

Grupa braće i sestara koji su pomagali bolesnima i starima