Nadahnuće Biblije

Da li je to što su biblijski pisci pokazali individualnost u izražavanju zaista u skladu s time da je Biblija nadahnuta od Boga?

Dokazi pokazuju da ljudi koje je Bog koristio za zapisivanje Pisma nisu bili nekakve mašine koje su beležile diktirani materijal. O apostolu Jovanu čitamo da mu je Otkrivenje koje je „nadahnuto od Boga“ bilo preko Božjeg anđela pokazano „u znakovima“ (Otkrivenje 1:1, 2). Jovan je ’nadahnućem [doslovno, „u duhu“] dospeo u Gospodov dan‘ i bilo mu je rečeno: „Ono što vidiš napiši na svitak“ (Otkrivenje 1:10, 11). Dakle, Jehova je očigledno smatrao da je dobro da dozvoli piscima Biblije da upotrebe svoje mentalne sposobnosti u izboru reči i izraza kako bi opisali vizije koje su imali (Avakum 2:2, DK), iako ih je uvek u dovoljnoj meri kontrolisao i vodio kako konačan produkt ne bi bio samo tačan i istinit već i da bi odgovarao Njegovoj nameri (Poslovice 30:5, 6). Da je bio uključen i lični napor pisca vidi se iz izjave u Propovedniku 12:11, 12.

Time se nesumnjivo objašnjava zašto postoje različiti stilovi pisanja, kao i izrazi koji su očigledno odraz porekla pojedinih pisaca. Kada je Bog izabirao pisce za njihovu naročitu dodelu, možda su jedan od faktora bile njihove prirodne sposobnosti; možda ih je takođe pripremao pre toga da bi služili njegovoj posebnoj svrsi.

Čak i tamo gde pisci govore da su primili „reč Jehovinu“ ili izvesnu „izjavu“, može biti da je to bilo preneseno, ne reč po reč, već tako što je piscu bila pružena vizija Božje namere koju bi pisac zatim izrazio rečima. Možda se to vidi iz toga što pisci ponekad govore o tome da su ’videli‘ (a ne ’čuli‘) „izjavu“ ili ’reč Jehovinu‘ (Isaija 13:1, DK; Mihej 1:1; Avakum 1:1, NW; 2:1, 2, DK).

Znači, ljudi koji su bili upotrebljeni za pisanje Pisma sarađivali su s Jehovinim svetim duhom. Imali su spreman duh i podlagali su se Božjem vođstvu (Isaija 50:4, 5), jedva čekajući da saznaju kakva je Božja volja i kakva su njegova uputstva (Isaija 26:9). Oni su u mnogim slučajevima imali izvesne ciljeve na umu (Luka 1:1-4) ili su reagovali na neku očiglednu potrebu (1. Korinćanima 1:10, 11; 5:1; 7:1) i Bog ih je vodio kako bi se ono što su zapisali podudaralo s njegovom namerom i ispunilo je (Poslovice 16:9). Pošto su bili duhovno nastrojene osobe, njihova srca i umovi su bili u skladu s Božjom voljom, ’imali su Hristov um‘ tako da nisu zapisivali puku ljudsku mudrost niti „utvare svojega srca“, kao što su to radili lažni proroci (1. Korinćanima 2:13-16; Jeremija 23:16, DK; Jezekilj 13:2, 3, 17).

Biblijskim piscima je bio dostupan znatan deo informacija, ponekad u već postojećem pisanom obliku, kao što je slučaj s rodoslovljima i izvesnim istorijskim izveštajima (Luka 1:3; 3:23-38; Brojevi 21:14, 15; 1. Kraljevima 14:19, 29; 2. Kraljevima 15:31; 24:5). Tu je Božji duh delovao da se u Božanski zapis ne bi uvukle netačnosti ili greške i takođe da bi se pružilo vođstvo u izboru materijala koji je trebalo uključiti. Očigledno je da nije sve što su drugi izjavili i što je zatim bilo uključeno u Bibliju bilo nadahnuto od Boga, ali je sveti duh vodio pri izboru materijala koji će postati deo Svetog pisma i njegovo tačno zapisivanje. (Vidi Postanje 3:4, 5; Jova 42:3; Mateja 16:21-23.) Što se tiče mudrih izreka i saveta, premda je pisac puno toga naučio iz ličnog iskustva u životu i još više iz ličnog proučavanja i primene onih delova Pisma koji su već bili napisani, još uvek se zahtevalo delovanje Božjeg duha kako bi se zasiguralo da se informacije mogu nazvati delom Božje Reči koja je „živa i ima moć... i  može razabrati pomisli i namere srca“ (Jevrejima 4:12).

To se može videti iz onoga što apostol Pavle kaže u svojoj prvoj poslanici Korinćanima. Pružajući savet o braku i samaštvu, on u jednom momentu kaže: „A drugima kažem ja, da ja, a ne Gospod...“ I opet: „A što se tiče devica, nemam zapovest od Gospoda, nego iznosim svoje mišljenje.“ I na kraju, vezano za neku udovicu, on kaže: „Ali je, po mom mišljenju, srećnija ako ostane kao što jeste. A stvarno mislim da i ja imam Božji duh“ (1. Korinćanima 7:12, 25, 40). Očigledno značenje Pavlovih izjava jeste da o izvesnim stvarima nije mogao citirati nijedno direktno učenje Gospoda Isusa. Stoga je Pavle dao lično mišljenje kao duhom ispunjen apostol. Međutim, njegov savet je bio „nadahnut od Boga“ i tako je postao deo Svetog pisma, sa istim autoritetom kao i ostali deo Pisma.

Postoji jasna razlika između nadahnutih spisa iz Biblije i drugih spisa koji, iako predstavljaju izvesnu meru usmeravanja i vođstva duha, s punim pravom nisu uvršteni u Sveto pismo. Pored pisama koja su uključena u biblijski kanon, nesumnjivo je bilo i mnogih drugih pisama koja su tokom niza godina napisali apostoli i starešine brojnih skupština. Iako su ti pisci bili duhom vođene osobe, Bog ipak nije stavio svoj pečat garancije kojim bi se takvi dodatni spisi isticali kao deo nepogrešive Božje Reči. Možda su hebrejski nekanonski spisi imali neke greške, i možda su čak nekanonski spisi apostola do neke mere odražavali nepotpuno razumevanje koje je vladalo u tim prvim godinama hrišćanske skupštine. (Uporedi s Delima apostolskim 15:1-32; Galatima 2:11-14; Efešanima 4:11-16.) Međutim, kao što je Bog svojim duhom, to jest aktivnom silom, dao izvesnim hrišćanima „razlučivanje nadahnutih izraza“, on je takođe mogao voditi vodeće telo hrišćanske skupštine pri razlučivanju toga koje nadahnute spise treba uključiti u kanon Svetih spisa a koje ne (1. Korinćanima 12:10).