Balsamovanje — da li je za hrišćane?

Dok mu se život primicao kraju, verni patrijarh Jakov je izrazio svoju poslednju želju: „Sahranite me kod otaca mojih u pećinu koja je na njivi Efrona Hetejca, u pećinu koja je na njivi Makpelskoj prema Mamriji, u zemlji Hananskoj“ (Postanje 49:29-31).

JOSIF je ispoštovao želju svog oca posluživši se jednim običajem koji je u to vreme vladao u Egiptu. On je naredio „lekarima koji behu na službi kod njega da balsamuju oca njegova“. Prema izveštaju koji se nalazi u 50. poglavlju Postanja, lekarima je obično trebalo 40 dana da pripreme telo mrtvaca. To što je Jakov bio balsamovan omogućilo je da jedan veliki karavan koji se sastojao od članova porodice i egipatskih velikodostojnika polako putuje oko 400 kilometara do Hevrona da bi sahranili Jakovljeve posmrtne ostatke (Postanje 50:1-14).

Da li bi bilo moguće da se jednoga dana pronađe Jakovljevo balsamovano telo? Šanse su, u najboljem slučaju, vrlo male. Izrael je bio veoma vlažno područje što otežava otkrivanje određenih arheoloških iskopina (Izlazak 3:8). Drevnih metalnih i kamenih predmeta ima mnogo, ali većina trošnijih stvari, kao što su tkanina, koža i balsamovana tela nije izdržala vlagu i promene vremena.

Šta je zapravo balsamovanje? Zašto se praktikovalo? Da li je za hrišćane?

Odakle potiče taj običaj?

Balsamovanje se najbolje može opisati kao očuvanje ljudskog ili životinjskog leša. Istoričari se uglavnom slažu da balsamovanje potiče iz Egipta, ali praktikovali su ga i drevni Asirci, Persijanci i Skiti. Možda je u početku interesovanje za balsamovanje i eksperimentisanje s tim bilo podstaknuto otkrićem tela koja su bila sahranjena u pustinjskom pesku i sačuvana u prirodnom obliku. Takav način sahranjivanja je štitio posmrtne ostatke od vlage i vazduha i tako usporavao proces raspadanja. Neki teoretišu da je balsamovanje počelo kada su bila pronađena tela koja su sačuvana u natronu (natrijum-karbonatu), jednoj bazi koje u Egiptu i okolini ima u izobilju.

Cilj osobe koja vrši balsamovanje je da jednostavno zaustavi prirodan bakteriološki proces koji započinje nekoliko  sati nakon smrti i koji prouzrokuje raspadanje leša. Ako bi se taj proces sprečio, raspadanje bi prestalo ili bi u najmanju ruku bilo znatno usporeno. Poželjne su sledeće tri stvari: očuvati posmrtne ostatke u što prirodnijem stanju, sprečiti proces truljenja i učiniti da leš bude otporan na insekte.

Drevni Egipćani su balsamovali svoje mrtve uglavnom iz religioznih razloga. Njihov koncept o zagrobnom životu bio je povezan sa željom da ostanu u kontaktu sa ovozemaljskim svetom. Oni su verovali da će njihova tela biti večno korišćena i da će biti ponovo oživljena. Koliko god je balsamovanje bilo uobičajeno, do dan-danas nije pronađen nijedan egipatski izveštaj o tome kako se obavljalo. Najbolji izveštaj je izveštaj grčkog istoričara Herodota iz petog veka pre n. e. Međutim, izveštava se da pokušaj da se ponovo dođe do istih rezultata koristeći uputstva koja je dao Herodot nije baš bio uspešan.

Da li je za hrišćane?

Jakova su balsamovali oni čija su religiozna verovanja bila drugačija od njegovih. Pa ipak, teško je zamisliti da je Josif, kada je dao telo svog oca tamošnjim lekarima, zatražio da se obave molitve i rituali kojima je verovatno bio propraćen veći deo procesa balsamovanja koje se u to vreme vršilo u Egiptu. I Jakov i Josif su bili ljudi koji su imali jaku veru (Jevrejima 11:21, 22). Iako Jehova očigledno nije naredio da se sačuvaju Jakovljevi posmrtni ostaci, ipak to što je učinjeno nije spomenuto u Pismu s neodobravanjem. Balsamovanje Jakova nije predstavljalo presedan za izraelsku naciju niti za hrišćansku skupštinu. U stvari, u Božjoj Reči ne postoje određena uputstva o toj temi. Nakon što je i sam Josif bio balsamovan u Egiptu, više se u Pismu ne spominje da se tako nešto radilo (Postanje 50:26).

Raspadnuti ljudski posmrtni ostaci koji su pronađeni u palestinskim grobovima pokazuju da Jevreji nisu praktikovali balsamovanje mrtvih, bar ne u cilju što dužeg očuvanja. Na primer, Lazar nije bio balsamovan. Iako je bio obavijen platnom, posmatrači su se zabrinuli kada je odguran kamen koji je zatvarao njegov grob. Pošto je Lazar bio već četiri dana mrtav, njegova sestra je bila sigurna da će zaudarati kada se grob otvori (Jovan 11:38-44).

Da li je Isus Hrist bio balsamovan? Izveštaji jevanđelja ne potvrđuju tako nešto. U to vreme je bio običaj kod Jevreja da pomoću aromatičnog bilja i mirisnih ulja pripreme telo pre nego što ga polože u grob. Na primer, da bi se pripremilo Isusovo telo, Nikodim je doneo veliku količinu aromatičnog bilja (Jovan 19:38-42). Zašto toliko mnogo? Možda su ga iskrena ljubav i poštovanje prema Isusu pokrenuli na takvu velikodušnost. Ne treba da zaključimo da se s tolikim korišćenjem aromatičnog bilja nastojalo sačuvati telo.

Da li hrišćanin treba da bude protiv običaja balsamovanja? Realno gledajući, balsamovanje je samo odlaganje onoga što je neizbežno. Od praha smo i kad umremo vraćamo se u prah (Postanje 3:19). Ali šta ako od trenutka smrti pa do sahrane treba da prođe puno vremena? Ako članovi porodice i prijatelji dolaze iz daleka i ako žele da vide telo, nesumnjivo je da će posmrtni ostaci morati da se delimično balsamuju.

 Dakle, prema Pismu nema razloga za zabrinutost ako lokalni propisi nalažu da telo bude balsamovano ili ako članovi porodice žele da se to uradi. Mrtvi „ništa ne znaju“ (Propovednik 9:5). Ako su u Božjem sećanju biće vraćeni u život u njegovom obećanom novom svetu (Jov 14:13-15; Dela apostolska 24:15; 2. Petrova 3:13).

[Okvir/Slika na 31. strani]

BALSAMOVANJE — NEKAD I SAD

U drevnom Egiptu je od porodičnog statusa zavisilo koja će vrsta balsamovanja biti primenjena. Jedna imućna porodica bi verovatno izabrala sledeći postupak:

Mozak bi bio izvučen kroz nozdrve pomoću nekog metalnog instrumenta. Nakon toga bi se lobanja obradila sa odgovarajućim opojnim sredstvima. Sledeći korak je uključivao otklanjanje svih unutrašnjih organa izuzev srca i bubrega. Da bi se napravio prilaz abdomenu morao je da se pravi rez, ali to se smatralo grehom. Da bi izbegli to sporno pitanje, ljudi koji su vršili balsamovanje u Egiptu odredili bi jednu osobu zvanu sekač da pravi rez. On bi pobegao čim bi to uradio, jer je za takvo nazovi zlodelo mogao biti kažnjen kletvama i gađan kamenjem.

Nakon što bi se utroba ispraznila, temeljito bi se oprala. Istoričar Herodot je napisao: „Oni su punili utrobu s najčistijom usitnjenom smirnom, kasijom i svim drugim vrstama aromatičnog bilja osim tamjana i na kraju su zašili otvor.“

Zatim je telo dehidrirano tako što je 70 dana natapano u natronu. Potom bi leš bio opran i vešto uvijen u laneno platno. Platno se zatim premazivalo smolom ili nekom vrstom lepljive supstance koja je služila kao lepak, a mumija se stavljala u raskošno dekorisan drveni sanduk koji je imao oblik ljudskog tela.

Danas se balsamovanje može obaviti za nekoliko sati. Obično se radi tako što se u vene i arterije, kao i u stomačnu i grudnu duplju, stavi odgovarajuća količina tečnosti za balsamovanje. Tokom godina, iznalazili su se i koristili različiti rastvori. Međutim, radi troškova i sigurnosti, formaldehid se najčešće koristi kao rastvor za balsamovanje.

[Slika]

Pozlaćeni kovčeg faraona Tutankamona