Valdenzi — od jeresi do protestantizma

Bilo je to 1545. godine u prelepom Liberonu u oblasti Provansa na jugu Francuske. Jedna vojska se okupila da izvrši jezivu misiju koja je bila podstaknuta religioznom netolerancijom. Usledilo je nedelju dana krvoprolića.

SELA su bila sravnjena sa zemljom, a stanovnici zarobljeni ili poubijani. Okrutni vojnici su izvršili brutalna zverstva u masakru od koga je Evropa drhtala. Ubijeno je oko 2 700 ljudi, 600 ih je poslato da rade na galijama, a da i ne govorimo o patnji koju su doživeli žene i deca. Francuski kralj i papa su veličali vojnog zapovednika koji je izvršio ovaj krvavi pohod.

Nemačka je već bila rastrzana reformacijom kada je francuski kralj Fransoa I, inače katolik, zabrinut zbog širenja protestantizma, sproveo istragu o takozvanim jereticima u svom kraljevstvu. U Provansi vlasti nisu pronašle samo nekoliko pojedinačnih slučajeva, već su otkrili čitava sela religioznih disidenata. Donet je edikt po kome je trebalo da se zbriše ta jeres, i koji je na kraju doveo do masakra 1545.

Ko su bili ti jeretici? I zbog čega su bili predmet nasilne religiozne netolerancije?

Od bogatstva do siromaštva

Oni koji su bili ubijeni u tom masakru pripadali su jednom religioznom pokretu koji potiče iz 12. veka i koji je obuhvatao veliki deo Evrope. Način na koji se proširio i preživeo nekoliko vekova čini ga jedinstvenim u analima religioznog neslaganja. Većina istoričara se slaže da je ovaj pokret imao svoj početak oko 1170. godine. U francuskom gradu Lionu, jedan bogati trgovac po imenu Valdus, duboko se zainteresovao za to da sazna kako da ugodi Bogu. Očigledno podstaknut savetom koji je Isus Hrist dao jednom čoveku da proda svoje imanje i da dâ siromašnima, Valdus je materijalno obezbedio svoju porodicu i onda napustio svoje bogatstvo kako bi propovedao jevanđelje (Matej 19:16-22). Uskoro je pridobio sledbenike  koji su kasnije postali poznati kao valdenzi. a

Siromaštvo, propovedanje i Biblija bili su u žiži Valdusovog života. Protest protiv imućnosti sveštenika nije bio ništa novo. Veliki broj svešteničkih disidenata je već neko vreme osuđivao zloupotrebu autoriteta i korupciju od strane crkve. Ali Valdus je bio laik kao i većina njegovih sledbenika. To sigurno objašnjava zašto je smatrao neophodnim da ima Bibliju na jeziku koji je svakodnevno bio u upotrebi, na jeziku naroda. Pošto je crkvena latinska verzija Biblije bila dostupna samo sveštenstvu, Valdus je naručio jedan prevod jevanđelja i drugih biblijskih knjiga na provansalskom, jeziku koji je razumeo narod iz istočnog dela centralne Francuske. b Postupajući u skladu sa Isusovom zapovešću da treba propovedati, lionski siromasi su izašli na ulice sa svojom porukom (Matej 28:19, 20). Istoričar Gabrijel Audisio objašnjava da je njihova upornost u javnom propovedanju najviše uticala na stav crkve prema valdenzima.

Od katolika do jeretika

U tim danima propovedanje je bilo rezervisano za sveštenstvo, a crkva je prisvojila pravo da dodeli ovlašćenje za propovedanje. Sveštenstvo je valdenze smatralo neukima i nepismenima, ali Valdus je 1179. od pape Aleksandra III zatražio zvanično ovlašćenje za propovedanje. Dozvola je bila izdata — ali pod uslovom da je odobre lokalni sveštenici. Istoričar Malkolm Lamber zapaža da je to „bilo gotovo jednako potpunom odbijanju“. Naravno, lionski nadbiskup, Žan Belesmen, zvanično je zabranio da laici propovedaju. Valdus je odgovorio citirajući Dela apostolska 5:29: „Boga kao vladara moramo slušati pre nego ljude.“ Pošto se nije povinovao zabrani, Valdus je 1184. isključen iz crkve.

Iako su valdenzi bili proterani iz lionske biskupije i prognani iz grada, činilo se da se prvobitna zabrana nije primenjivala tako striktno. Mnogi obični ljudi su se divili valdenzima zbog njihove iskrenosti i načina života, a čak su i biskupi nastavili da razgovaraju s njima.

Prema rečima istoričara Juana Kamrana očigledno se valdenški propovednici nisu „suprotstavljali rimskoj crkvi jednostavno da bi se suprotstavili“. Oni su samo „hteli da propovedaju i poučavaju“. Istoričari kažu da je taj pokret zapravo bio doveden do jeresi nizom dekreta kojima je postepeno i neprestano bio ograničavan. Osude od strane crkve su dostigle kulminaciju kada su 1215. godine na Četvrtom luteranskom saboru valdenzi bili zabranjeni i ekskomunicirani iz crkve. Kako je to uticalo na njihovo propovedanje?

 Povlače se u ilegalu

Valdus je umro 1217, a njegovi sledbenici su se zbog progonstva razišli po dolinama francuskih Alpa, Nemačkoj, severnoj Italiji i srednjoj i istočnoj Evropi. Progonstvo je takođe dovelo do toga da se valdenzi nasele u seoskim područjima, zbog čega je njihovo propovedanje u mnogim područjima bilo ograničeno.

Godine 1229. katolička crkva je okončala krstaški rat protiv Katara, to jest Albižana, u južnoj Francuskoj. c Zatim su valdenzi postali meta takvih napada. Inkvizicija se uskoro nemilosrdno okrenula protiv svih onih koji su se suprotstavljali crkvi. Strah je naveo valdenze da se povuku u ilegalu. Do 1230. više nisu javno propovedali. Audisio objašnjava: „Umesto da idu da traže nove ovce... oni su se posvetili brizi za one koji su već bili preobraćeni, podržavajući ih u njihovoj veri uprkos spoljnom pritisku i progonstvu.“ On još napominje da je „propovedanje i dalje bilo važno, ali se način propovedanja potpuno promenio“.

Njihova verovanja i običaji

Umesto da i muškarci i žene učestvuju u propovedničkim aktivnostima, do 14. veka među valdenzima je nastala razlika između propovednika i vernika. Samo su dobro izvežbani muškarci učestvovali u delu pastirenja. Ove putujuće sluge su kasnije postale poznate kao barbe (stričevi).

Barbe, koji su posećivali valdenške porodice u njihovim domovima, radili su na tome da održe ovaj pokret, a ne da ga šire. Sve barbe su znale da čitaju i pišu, a njihovo obučavanje, koje je trajalo oko šest godina, bilo je usmereno na Bibliju. Zato što su koristili Bibliju na narodnom jeziku mogli su lakše da je objasne stadu. Čak su i protivnici priznavali da su valdenzi, uključujući i njihovu decu, imali dobro biblijsko obrazovanje i da su mogli citirati poveće delove iz Pisma.

Između ostalog, prvi valdenzi nisu lagali, odbacivali su verovanje u čistilište, misu za mrtve, pomilovanje i oprost greha od strane pape i obožavanje Marije i „svetaca“. Takođe su svake godine proslavljali Gospodovu večeru, to jest Poslednju večeru. Prema rečima Lambera, njihov oblik obožavanja je „u stvari bio religija običnih laika“.

’Dvostruki život‘

Zajednice valdenza su bile vrlo blisko povezane. Sklapali su brakove unutar pokreta i to je tokom vekova stvorilo valdenška prezimena. Međutim, u svojoj borbi za opstanak, valdenzi su pokušavali da sakriju svoja verovanja. Zbog tajnovitosti kojom su bila obavijena njihova religiozna verovanja i postupci, protivnicima je bilo lako da protiv njih iznose podle optužbe, govoreći na primer da obožavaju Đavola. d

Jedan od načina na koji su se valdenzi borili protiv takvih optužbi bio je putem kompromisa i praktikovanja onoga što je istoričar Kamran nazvao „minimalnom saglasnošću“ s katoličkim načinom obožavanja. Mnogi valdenzi su se ispovedali katoličkim sveštenicima, prisustvovali misi, koristili svetu vodicu i čak išli na hodočašća. Lamber zapaža: „U mnogim stvarima su se ponašali kao njihovi katolički susedi.“ Audisio bez uvijanja kaže da su valdenzi s vremenom počeli da vode „dvostruki život“. On dodaje: „S jedne strane, oni su se, da bi sačuvali svoj relativni mir, ponašali poput katolika, dok su se s druge strane među sobom držali nekih rituala i običaja koji su zasiguravali da će zajednica nastaviti da postoji.“

Od jeresi do protestantizma

Reformacija je u 16. veku radikalno promenila religioznu sliku Evrope. Žrtve  netolerancije su mogle da traže zakonsko priznanje u svojoj zemlji ili da emigriraju u potrazi za povoljnijim uslovima. Pored toga, pojam „jeres“ više nije bio tako kritičan, jer je toliko mnogo ljudi počelo da dovodi u pitanje utvrđena religiozna mišljenja.

Još 1523. poznati reformator Martin Luter je spominjao valdenze. Godine 1526. jedan od valdenških barbi odneo je u Alpe vesti o religioznim kretanjima u Evropi. Posle toga je usledio period razmene jer su protestantske zajednice razmenjivale ideje s valdenzima. Protestanti su ohrabrili valdenze da sponzorišu prvi prevod Biblije sa originalnih jezika na francuski. Godine 1535. objavljeno je ono što je kasnije postalo poznato kao Olivetanova Biblija. Međutim, ironično je to što većina valdenza nije razumela francuski.

Kako se progonstvo od strane katoličke crkve nastavilo, mnogo valdenza, kao i protestantskih imigranata, nastanilo se u mirnijoj oblasti Provanse na jugu Francuske. Vlasti su ubrzo bile upozorene na ovu imigraciju. Uprkos mnogim povoljnim izveštajima o načinu života i moralu valdenza, neki su doveli u pitanje njihovu lojalnost i optužili ih da su pretnja miru. Donesen je Merindolski edikt koji je doveo do užasnog krvoprolića spomenutog na početku ovog članka.

Odnosi između katolika i valdenza i dalje su se pogoršavali. Kako bi odgovorili na napade, valdenzi su u samoodbrani pribegli čak i oružanoj sili. Ovaj konflikt ih je svrstao u grupu protestanata. Tako su se valdenzi povezali s glavnom strujom protestantizma.

Tokom vekova valdenške crkve su građene u zemljama koje su daleko od Francuske, kao što su Urugvaj i Sjedinjene Države. Međutim, većina istoričara se slaže sa Audisiom koji kaže da je „valdenški pokret došao kraju u vreme reformacije“ kada ga je progutao „protestantizam“. U stvari, valdenški pokret je vekovima kasnije izgubio mnogo od svoje prvobitne revnosti. To se dogodilo kada su njegovi članovi, puni straha, napustili na Bibliji temeljeno propovedanje i poučavanje.

[Fusnote]

[Mapa/Slika na 23. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Područja na koja su uticali valdenzi

FRANCUSKA

Lion

PROVANSA

Liberon

Strazbur

Milano

Rim

Berlin

Prag

Beč

[Slika]

Valdenzi su 1535. sponzorisali prevođenje Olivetanove Biblije

[Izvor]

Biblija: © Cliché Bibliothèque nationale de France, Paris

[Slike na stranama 20, 21]

VALDUS

Spaljivanje dve starije žene koje su bile valdežanke

[Izvor]

Strane 20 i 21: © Landesbildstelle Baden, Karlsruhe