Nikada nije kasno za učenje

KSENIJA se rodila 1897. Ona ima 3 ćerke, sina, 15 unučadi i 25 praunučadi. Ceo svoj život radila je ono čemu su je njeni roditelji poučavali. Iako je u Moskvu došla kao izbeglica iz ratom razorene Abhaske Republike, koja se nalazi između Crnog mora i Kavkaza, ona je bila sasvim zadovoljna svojim životom, posebno sa onim što je zvala nasleđena vera.

Godine 1993, Ksenijina ćerka Meri postala je Jehovin svedok. Meri je počela da priča Kseniji o Jehovi Bogu i Bibliji, ali ona nije želela da sluša. Ksenija je uvek iznova govorila svojoj ćerki: „Za mene je prekasno da učim nešto novo.“

Uprkos tome, njena kćerka Meri, kao i supruga njenog unuka, Londa, i njene praunuke Nana i Zaza, koje su postale Jehovine svedokinje, nastavile su da joj pričaju o Bibliji. Jedne večeri 1999, one su Kseniji pročitale stihove iz Biblije koji su je dirnuli u srce. U njima su se nalazile Isusove dirljive reči upućene vernim apostolima kada je uspostavljao Gospodovu večeru (Luka 22:19, 20). Te večeri, u starosti od 102 godine, Ksenija je odlučila da počne da proučava Bibliju.

„Nakon 102 godine života“, kaže Ksenija, „konačno sam razumela smisao života. Sada shvatam da ne postoji ništa bolje od služenja našem divnom Bogu punom ljubavi, Jehovi. Još uvek sam okretna i zdrava. Mogu da čitam bez naočara i da se aktivno družim sa svojom porodicom.“

Ksenija se krstila 5. novembra 2000. Ona kaže: „Sada sam predala svoj život Jehovi da bih mu služila s ljubavlju. Dok sedim na autobuskoj stanici blizu moje kuće, uručujem ljudima časopise i traktate. Rođaci često dođu u posetu, i rado im govorim istinu o Jehovi.“

Ksenija se unapred raduje danu kada će se ’njeno telo osvežiti kao u mladosti i vratiti danima mladosti njene‘ (Jov 33:25). Ako jedna stogodišnjakinja ne misli da je prestara da bi učila iz Biblije o smislu života, šta onda mi da kažemo?