Pitanja čitalaca

Da li je ispravno pristupiti Bogu u molitvi, a ne uputiti je „u ime Isusa Hrista“?

Biblija pokazuje da hrišćani koji žele da pristupe Jehovi u molitvi treba to da učine u Isusovo ime. Isus je svojim učenicima rekao: „Niko ne dolazi k Ocu osim preko mene.“ I dodao je: „Što god zamolite u moje ime, učiniću to, da bi se Otac proslavio u Sinu. Ako što zamolite u moje ime, učiniću to“ (Jovan 14:6, 13, 14).

Ukazujući na Isusov jedinstven položaj, Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature kaže: „Molitve se upućuju lično Bogu, preko Isusa Hrista kao Posrednika. Zato sve molitve upućene svecima ili anđelima nisu samo beskorisne već i bogohulne. Svako obožavanje stvorenja, koliko god ono bilo uzvišeno, predstavlja idolopoklonstvo i strogo je zabranjeno u Božjem svetom zakonu.“

Šta ako neko nakon veoma lepog iskustva kaže „hvala Jehova“ a ne doda „u ime Isusa Hrista“? Da li bi to bilo neispravno? Ne obavezno. Pretpostavimo da se hrišćanin suoči sa iznenadnom opasnošću i uzvikne: „Jehova, pomozi mi!“ Teško da bi Bog odbio da pomogne zato što njegov sluga nije izgovorio „u ime Isusa Hrista“.

Međutim, treba zapaziti da glasno obraćanje čak i Bogu ne mora uvek da bude molitva. Na primer, nakon što je Jehova osudio Kaina za ubistvo njegovog brata Avelja, on je rekao: „Kazna je moja suviše teška da bih je mogao izdržati. Gle, teraš me danas iz ove zemlje; biću skitač i potukač po zemlji, i koji me god udesi ubiće me“ (Postanje 4:13, 14). Iako je Kain svoju primedbu uputio Jehovi, njegov izliv osećanja je bio žalba na gorak plod greha.

Biblija nam govori: „Bog se suprotstavlja oholima, a nezasluženu dobrotu daje poniznima.“ Nemarno obraćanje Svevišnjem, kao da je on samo čovek, svakako bi pokazalo nedostatak poniznosti (Jakov 4:6; Psalam 47:2; Otkrivenje 14:7). Takođe bi bilo bez poštovanja znati šta Božja Reč kaže o Isusovoj ulozi, a ipak se namerno moliti bez priznavanja Isusa Hrista (Luka 1:32, 33).

To ne znači da Jehova očekuje neki poseban stil ili utvrđen obrazac prilikom molitve. Ključni faktor je stanje srca osobe (1. Samuilova 16:7). U prvom veku n. e. rimski oficir po imenu Kornelije „neprestano se usrdno molio Bogu“. Kornelije, jedan neobrezani neznabožac, nije bio predan Jehovi. Mada je malo verovatno da je svoje molitve izrekao u Isusovo ime, one se ’uzdigoše kao podsetnik pred Boga‘. Zašto? Zato što je ’onaj koji srca iskušava‘ video da je Kornelije bio ’pobožan čovek koji se bojao Boga‘ (Dela apostolska 10:2, 4; Poslovice 17:3). Nakon što je stekao spoznanje „o Isusu iz Nazareta“, Kornelije je primio sveti duh i postao Isusov kršteni učenik (Dela apostolska 10:30-48).

Na kraju krajeva, nije na ljudima da ocenjuju koje molitve Bog sluša. Ako se hrišćanin nekad obrati Bogu i previdi da upotrebi takav jedan izraz kao što je „u ime Isusa Hrista“, nema potrebe da se optereti osećanjem krivice. Jehova je potpuno svestan naših ograničenja i želi da nam pomogne (Psalam 103:12-14). Možemo biti sigurni da ukoliko iskazujemo veru u ’Sina Božjeg... on nas čuje za šta god da molimo u skladu s njegovom voljom‘ (1. Jovanova 5:13, 14). Međutim, naročito kada zastupaju druge u javnoj molitvi, pravi hrišćani priznaju u Pismu izloženu ulogu koju Isus ima u Jehovinoj nameri. I oni poslušno nastoje da odaju čast Isusu tako što preko njega upućuju molitve Bogu.